U našoj kulturi dobro poznati i veoma popularni mađarski pisac, esejista i mislilac Bela Hamvaš načinio je veoma smeo i ambiciozni poduhvat – izdvojio je iz celokupne duhovne istorije covecanstva ona, po njegovom mišljenju, najznačajnija pisana dela (zapravo, njihove odlomke) i od njih sastavio zbornik najumnijih mislilaca ljudske istorije, od Hermesa Trismegistosa, Lao-Cea, Konfucija, Bude, preko Heraklita, Platona, Origena, Svetog Avgustina, Erazma, Paskala, Getea, pa sve do Jaspersa, Hajdegera i Siorana.
Iz dnevnika sina sveta
Gotovo sam u celom svom životu uživao u retkoj sreći što sam mogao raditi ono što mi prija. Dakle, ne mogu se tužiti na svoju sudbinu. Često primećujem da sam srećniji nego što sam bio kao dvadesetogodišnjak. Iako se već približavam četrdesetoj.
Postoje filozofi koji se, ako u sparan junski dan pljušti kiša, neprekidno vajkaju da će oluja naneti štetu vinogradima. Ja ne spadam među njih. Meni prija kiša, jer mi smiruje nerve, osvežava vazduh i na koncu mi pričinjava radost. Možda već sutra neću biti živ, i možda više neću moći ni piti tog vina čiji cvet miriše na pristrancima Zlatne obale.
Svi filozofi XVIII veka trude se da dokažu da su velika gospoda bila nemoralna i štetna. Sa svoje strane strasno volim dobro vaspitanog i veselog grand-seigneura.
Društvo – udovica koja je preživela ove mile, ljubazne ljude koji ništa nisu uzimali preozbiljno – liči na godinu koja je lišena proleća. Mudrost pak na to odgovara da su ovi nemoralni ljudi čak i nesvesno prouzrokovali nevolje. Draga mudrosti, odgovaram, ja nisam kralj, glava naroda, niti zakonodavac, ja sam jednostavan, sivi građaninn i veoma malo pogodan da utičem na bilo koga: iz dana u dan, ukoliko samo od mene zavisi, tražim radost i sreću. Volim društvo i po njemu očajno vidim znake čame i zbunjenosti. Jedina je nevolja ako čovekov život promine u dosadi.
Godine 1803. sudelovao sam u mnogim stvarima koje su izgledale neprijatno: iako je sve bilo za elegantne mladiće iz dobrih kuća, možda starije od mene, ja u tome nisam mnogo uživao. Zato sam 1822. srećniji, sada radim samo ono što mi zaista pričinjava radost.
Život je tako kratak da čovek ne treba da se lišava radosti, čak ni ako radost krije opasnost.
Negovanje sreće je moralna stvar, umnožavanje nevolja je greh. Sve ostalo je samo licemerje ili građansko majmunisanje.
Iskoristimo svaki trenutak da učimo mlade.
Onaj ko ima strasti ne može se dosađivati; bez njih je pak čovek glup. Ako svoje postojeće strasti ne umemo da zadovoljimo, treba potražimo druge.
Voleo bih da te vidim na putu. Treba prodrmati život, jer će inače izgristi čoveka.
Istinsko je samo ono zbog čega se vredi potruditi na svetu.
Osećam se srećnim što nikoga ne poznajem, što nije trebalo na sa kim da govorim. Zanela me je srednjevekovna arhitektura, osećao sam se kao da živim s Danteom, u njegovom dobu. Od mnogih ideja nije bilo ni desetak na koje nije odgovarao po jedan stih ovoga velikana. Stid me je zbog ovoga, izgledam kao neko ko obožava sebe.
Dnevno se po četiri-pet puta nađem u tački da ću se ugušiti; ali ručak koliko toliko sredi stvar i san mi je zadovoljavajući. Stotinu puta sam legao kao neko ko se žrtvuje, jer nisam verovao da ću se probuditi. Ali sam dobro skrivao svoju nevolju. Možda i nije tako smešno ako čovek umre na ulici, samo neka to ne čini hotimice.
Nije smrt velika, samo patnja.
Stendal
