Notes

Antonio Negri i Majkl Hart – Imperij [Knjiga dana]

Arkzin & Multimedijski institut, Zagreb 2003.
prevod: dr Živan Filippi

Čak i pre nego što je, 2000. godine, izašla iz štampe, Imperija (Empire) Antonija Negrija i Majkla Harta već je bila teorijski hit. Toj popularnosti na neviđeno svakako je doprinela i slava autora, pre svega Antonija Negrija, italijanskog filozofa i dugogodišnjeg robijaša čija je popularnost rasla naporedo sa dužinom zatvorskog staža. Uhapšen posle otmice i ubistva Alda Mora zbog sumnje da je, u svojstvu ideologa, povezan sa terorističkom organizacijom Crvene brigade, Negri je četiri godine, bez suđenja, proveo iza rešetaka. Osuđen je nakon što je pušten, ali umesto na robiju odlazi u Francusku, gde do 1997. na Sorboni drži predavanja o Spinozi. Potom se vraća u Italiju i u kućnom pritvoru provodi nekoliko godina. Zatvorskim režimom odvojen od buke svakodnevice, prinuđen da se usredsredi na teoriju umesto na plastični eksploziv, Negri se u izolaciji pokazao kao vrlo plodan pisac. (Uzgred, njegov slučaj belodano potvrđuje komunističku tezu o robijašnicama kao svojevrsnim univerzitetima. Verovatno vođeni sopstvenim iskustvom, komunisti su, barem na prostorima ovdašnjim, praksu zatvora kao robijaških univerziteta napustili čim je Moša Pijade, zatočen u nenarodnom zatvoru, završio prevođenje Marksovog Kapitala, izašao sa robije i osvojio vlast, pa su komunistički kazamati služili manje kao univerziteti za političke neistomišljenike, a više za njihovo što efikasnije utamanjivanje.) Majkl Hart, s druge strane, koristeći nikad neumrle leve sentimente, vešto je surfovao na talasima antiglobalizma, objavljivao delove iz još nezavršene knjige (naročito na internetu, čedu globalizacije, gde se, besplatno, može naći čitava knjiga na engleskom jeziku) i stvarao atmosferu velikog iščekivanja. Uz to, o knjizi se govorilo kao o manifestu antiglobalističkog pokreta, što je dodatno podgrevalo nestrpljenje. Knjiga se, utom, i pojavila, a zagrebački izdavači Arkzin & Multimedijski institut brzo reagovali i objavili bogato opremljeni Imperij u prevodu dr Živana Filippija. Promocija knjige odigrala se u beogradskom Rexu.

Kao obrazovani i pametni teoretičari, Negri i Hart su bez većih teškoća uočili mnoge slabosti, tamne mrlje i opasnosti globalizacijskog pokreta, a da istovremeno nisu upali u vulgarni, nerefliksivni antiglobalizam, čijim bi se viđenijim predstavnikom na ovim prostorima mogla smatrati, recimo, profesorka dr Mira Marković (iz čega ne bi trebalo hitati sa zaključkom da bi se i ona u zatvoru pokazala kao jednako plodan pisac). Imperija o kojoj govore Negri i Hart svakako ima elemente kontinuiteta sa imperijom kao istorijskom tvorevinom, počev od nastarijih vremena pa sve do Sjedinjenih Država danas, ali je Imperija, kao postmoderni fenomen, ipak something completely different.

Imperija istorijski nastaje u trenutku kada tradicionalno shvaćena imperijalna moć, proistekla iz nacionalne države, doživljava duboku krizu. Ukoliko se imperijalistički poredak uvek razumevao kao odnos moći dveju ili više imperija od kojih je svaka imala svoje središte, manje ili više zaokruženu teritoriju, jasne granice i definisan interes, Imperija se pokazuje kao sistem sveobuhvatnih, pre svega pravnih mreža, bez jasnog središta, teritorije i granica. Savremenim preobražajem međunarodnog prava, imperijalni proces konstituisanja (constitution = ustav) nastoji, direktno ili indirektno, da prodre u unutrašnje pravo nacionalnih država. Konstitucija Imperije svoj izvor pronalazi u globalnoj ekspanziji unutrašnjeg ustavnog projekta Sjedinjenih Država. Za razliku od klasičnog međunarodnog prava, koje je bilo ugovorni i pregovarački proces između spoljašnjih strana, dakle strana koje su bile odeljene teritorijom i nacionalnim zakonima, danas pravo uključuje unutrašnji i ustavni institucionalni proces: mreže sporazuma i udruženja, kanali posredovanja i rešavanja sukoba, kao i koordinacija raznih dinamika država, sve je to institucionalizovano unutar Imperije. Proživljavamo prvu fazu preobražaja globalne granice u otvoreni prostor imperijalne suverenosti. Jer, kako kažu Negri i Hart, ustav SAD je imperijalan, ne imperijalistički. On je imperijalan jer je, za razliku od projekta imperijalizma koji svoju moć uvek štiti pravolinijski u zatvorenim prostorima i napada, razara i potčinjava druge zemlje svojoj suverenosti, ustavni projekt SAD izgrađen je na modelu preoblikovanja otvorenog prostora i izmišljanja novih odnosa u mrežama po neomeđenom terenu. Te mreže, međutim, kriju u sebi i nove oblike dominacija i potčinjavaju. Valja im, smatraju autori, pružiti otpor. Ostaje, međutim, ponešto nejasno – zbog čega?

Knjiga će nužno razočarati onu stranu koja je očekivala da će nakon nje proces globalizacije naprosto da svene, ali i one koji su očekivali sirov nasrtaj na globalizaciju. Umesto bespoštedne kritike (što uglavnom podrazumeva vulgarnu kritiku) svega postojećeg, a naročito Sjedinjenih Država, autori su, vođeni ipak teorijskim a manje ideološkim interesom, izgradili koherentnu priču koja sasvim precizno upućuje na protivrečnosti i tamne mrlje globalizacije. Amerika se, u tom kontekstu, pokazuje kao nesumnjivo najsnažniji pokretač globalizacijskog pokreta, ali – i to je ono što će razočarati obožavaoce lika i dela Noama Čomskog – ne i suvereni kontrolor čitavog procesa jer se proces, po postavci Negrija i Harta, zapravo ni ne može kontrolisati u meri koja bi zadovoljila tradicionalno shvaćen pojam kontrole. Iz istog razloga razočarane će biti i pristalice globalizacije, jer su umesto gomile nesuvislog trabunjanja dobili u zadatak da se nose sa učenom i utemeljnom argumentacijom. Naravno, levi sentiment autora s vremena na vreme izbija u vidu podele na “poštene teoretičare”, poput Ričarda Folka recimo, i one koji to, verovatno, nisu, ili sasvim ozbiljnog uzimanja u obzir Lenjinovih sma(t)ranja koja se, uz dužno poštovanje prema autorima, teško mogu uzeti kao relevantna. Levi sentiment ogleda se i u pokušaju da se Brežnjevljev Sovjetski Savez razume ne kao totalitarna tvorevina, već kao jedan modernizacijski projekt u kojem su stvaralaštvo i sloboda cvetali, ama su se dobro skrivali iza zapadne hladnoratovske propagande, ideološke mašinerije falsifikovanja i uopšte zlonamernog i krivog informisanja. No, uprkos tome, uprkos ponešto neujednačenom nivou argumentacije i uprkos napadnom odsustvu nekih od bitnih bibliografskih referenci (u, inače, obimnoj literaturi), teško je osporiti da je reč o ozbiljnom, promišljenom, pa time i značajnom poduhvatu.

Ivan Milenković

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=348074

Ostavite komentar: