Ono što me ne ubije, čini me jačim.
Besbrojni su krici patnje koji dopiru iz mučeničkog tela. To je indeks sa stotinu odrednica za svaku zamislivu fizičku krizu, koji vodi ka ovoj užasavajućoj završnoj izjavi: „U svim fazama života, višak bola u mom slučaju bio je ogroman.“ Zaista, nijedno dijabolično mučeništvo ne nedostaje u ovom košmarnom pandemonijumu bolesti: glavobolje, pulsirajuće i vrtoglave glavobolje koje ga danima ostavljaju prostrtog na kauču ili krevetu u stanju besplodnog bunila; grčevi u stomaku, praćeni povraćanjem krvi, migrene, groznice, gubitak apetita, potištenost, hemoroidi, zastoj creva, drhtavica, noćno znojenje – jeziv začarani krug. Dodajte tome „oči tri četvrtine izgubljene u tami“ koje otiču pri najmanjem naporu ili počinju da suze, i koje mu dozvoljavaju da uživa u svetlosti ne više od „sat i po dnevno“. Ali Niče prezire zdravo telo i ostaje za svojim pisaćim stolom po deset sati bez prekida. Pregrejani mozak se sveti besnim glavoboljama, nervnom tenzijom, jer uveče, kada je telo iscrpljeno, mozak ne može da se isključi, već nastavlja da izliva vizije i misli, sve dok se ne mora potražiti narkotik da bi se zaspalo. Ali on zahteva sve veće količine (u dva meseca Niče apsorbuje pedeset unci hloralhidrata, samo da bi ugrabio malo sna). Tada je red na stomak da odbije da plati tako visoku cenu i on se buni. To je pravi circulus vitiosus – napadi povraćanja, nove glavobolje, zahtevi za novim lekovima, neumoljiv, proždrljiv, vatreni otpor preopterećenih organa u uzajamnoj razmeni sa bodljikavom kuglom patnji. I nema predaha u ovoj igri tamo-amo! Ni najniže margine zadovoljstva, ni najkraćeg meseca uživanja i zaborava sopstva; u dvadeset godina može se izbrojati jedva tucet pisama u kojima jauk ne izbija iz jednog ili drugog reda. I uvek sve besnije, uvek nasilnije, postajući naricanje onoga koga probadaju preosetljivi nervi, previše delikatni i već preupaljeni. „Učini svoj udes lakšim; umri!“, kliče on samom sebi; ili „Pištolj je za mene sada izvor najprijatnijih misli.“ Ili „Ovo užasno i neprekidno mučeništvo čini me žednim kraja, a sva znamenja sugerišu da je iskupiteljska apopleksija blizu.“ Već dugo mu nedostaju superlativi da izrazi svoje patnje; one mu se već čine monotonim u svom neprestanom i razdražujućem ponavljanju, ti jadni krici koji više nemaju ničeg ljudskog u sebi, ali koji i dalje vrište ka ljudima iz dubina ove „egzistencije u psećoj kućici“. Zatim iznenada planu plamenovi – i čovek može samo drhtati pred takvom monstruoznom protivrečnošću – u Ecce Homo, toj krepkoj, ponosnoj, krutoj ispovesti vere koja kao da opovrgava svaku jadikovku koja joj je prethodila: „Sve u svemu, bio sam (govori o poslednjih petnaest godina) u stanju sasvim izvrsnog zdravlja.“
U šta onda verovati? U hiljadustruke krike ili u uzvišeno otkrovenje? U oboje! Ničeovo telo bilo je organski snažno i sposobno za otpor. Njegovo unutrašnje stablo bilo je široko i stabilno, podržavajući ga poput kule, njegovo korenje bilo je duboko zasađeno u tlo duge loze nemačkih pastora. Sve u svemu, „summa summarum“, s obzirom na biljku, organizam, temeljnu prirodu duhovnog tela, Niče je uistinu bio zdrav čovek. Samo su njegovi nervi bili previše delikatni da izdrže nasilje i ekstremne senzacije koje su trpeli, te su ostali trajno upaljeni i skloni pobuni. (Ali pobuni koja nikada nije mogla sasvim potkopati čelični stisak njegovog uma nad samokontrolom.) Sam Niče je pronašao najšarmantniju sliku da oslika to posredničko stanje između opasnosti i sigurnosti, kada govori o „maloj paljbi“ svojih patnji. Zaista, tokom ovog sukoba, unutrašnji zidovi njegove životne sile nikada nisu probijeni. On postoji poput Gulivera u Liliputu, neprestano napadan rojem malih ljudi svojih patnji. Njegovi nervi su uvek u pripravnosti, on je stalno na oprezu, stražari, njegova puna pažnja monopolizovana je iscrpljujućim i sveobuhvatnim potrebama samoodbrane. Ali nikada prava bolest ne uspeva da ga slomi ili učini pobeđenim (osim možda one jedinstvene bolesti koja je dvadeset godina kopala rovove ispod citadele njegovog duha i onda je u određenom trenutku digla u vazduh), jer monumentalni duh poput Ničeovog ne može biti oboren kratkim rafalo m pucnjeva, samo eksplozija može smrskati granit takvog uma. Dakle, ogroman kapacitet za patnju suprotstavlja se ogromnom otporu patnji, ili bolje rečeno, prenapregnuto nasilje osećanja suprotstavlja se prenapregnutom osetljivom nervu u motornom sistemu. Jer svaki nerv stomaka, zajedno sa srcem i čulima, činio je za Ničea visoko precizan manometar, delikatan filigranski instrument koji sa ogromnom amplitudom registruje pomake i tenzije pri izbijanju najabolnijih stimulacija. Ništa nije ostajalo nesvesno za njegovo telo (kao ni za njegov um). Najdelikatnije vlakno koje u drugima ostaje nemo, u njemu signalizira odmah drhtajem i kidanjem, i ta „besna razdražljivost“ razbija u hiljadu krhotina, opasnih i prodirućih, njegovu prirodno energetsku vitalnost. Otuda dolaze strašni krici kada pri najmanjem pokretu, sa svakim iznenadnim korakom svog života, slučajno dotakne jedan od ovih otvorenih, trzajućih nerava.
Ova jeziva, gotovo demonska hiperosetljivost Ničeovih nerava, te izbegličke nijanse koje nikada ne bi ni prešle prag svesti drugog čoveka, a koje su ga tako surovo podrivale, jedini su koren njegovih patnji, ali podjednako čine i primordijalnu ćeliju njegove genijalne sposobnosti za procenu vrednosti. Ako njegova krv slučajno registruje neku fiziološku reakciju, ne mora postojati nikakav opipljiv ili afektivni uzrok: sama atmosfera, sa svojim meteorološkim prilagođavanjima iz sata u sat, za njega je već uzrok beskrajnih muka. Možda nikada nije postojao čovek intelekta tako akutno osetljiv na atmosferske uslove, tako zastrašujuće izložen svim tenzijama i oscilacijama meteoroloških fenomena, poput manometra ili žive u barometru: između njegovog pulsa i atmosferskog pritiska, između njegovih nerava i stepena vlažnosti, čini se da postoje tajni električni kontakti; njegovi nervi odmah registruju svaki metar nadmorske visine, svaku promenu pritiska, temperature, kroz osećaj nelagodnosti u organima koji reaguju u skladu sa svakom odgovarajućom fluktuacijom u prirodi. Kiša ili oblačno nebo deprimiraju njegovu vitalnost: „Oblačno nebo baca me u duboku depresiju.“ On u samoj svojoj utrobi oseća uticaj neba teško opterećenog oblacima; kiša smanjuje njegov „potencijal“, vlažnost ga slabi, sušni periodi ga oživljavaju, sunce donosi život, ali zima je za njega neka vrsta katalepsije i smrti. Drhtava igla njegovog nervnog barometra njiše se tamo-amo poput aprilske temperature koja nikada ne ostaje konstantna: ono što tada mora učiniti jeste da se premesti u pejzaž bez oblaka, na visoku visoravan Engadina koju nijedan vetar ne sme poremetiti. I baš kao efekat najmanje promene u oblačnosti ili pritisku na stvarnom nebu, njegovi upaljeni organi odmah osećaju efekat svih tih promena pritiska i atmosferskih oslobađanja na unutrašnjem nebu duha. Jer svaki put kada misao zadrhti u njemu, ona proleti poput munje kroz napete čvorove njegovih nerava: sam čin misli se u Ničeovom slučaju obavlja sa strastvenom opijenošću, sa naletom elektriciteta, tako da prolazi preko njegovog tela poput oluje i pri svakoj „eksploziji osećanja, dovoljan je samo treptaj oka da modifikuje cirkulaciju krvi“. Telo i um kod najvitalnijeg od svih mislilaca su tako blisko povezani sa atmosferom da su za Ničea unutrašnje i spoljašnje reakcije identične. „Nisam ni telo ni duh, već pre treći element. Patim svuda i zbog svega.“
Ova osobena dispozicija da tako precizno razazna i najmanji stimulus bila je brutalno pogoršana neaktivnim, inkubacijskim vazduhom njegovog života, tokom petnaest godina koje je proveo u samoći. Tokom tri stotine šezdeset pet dana u godini, niko drugi ne dolazi u fizički kontakt sa njegovim telom, ni žena ni prijatelj; dvadeset četiri sata dnevno provodi u razgovoru sa sopstvenom krvlju, vodeći neku vrstu neprekidnog dijaloga sa svojim nervima. Neprestano, u centru ove strahovite tišine, on na dlanu drži kompas svojih senzacija i, na način pustinjaka, usamljenika, neženja i ekscentrika, posmatra u hipohondrijskom preterivanju i najmanje promene koje se javljaju u funkciji njegovog tela. Drugi mogu da zaborave jer razgovori i druge svakodnevne stvari skreću njihovu pažnju, kao što to čine igre i opšta klonulost, ili drugi mogu utopiti svoja osećanja u vinu i apatiji. Ali Niče, taj genije za dijagnostiku, neprestano doživljava iskušenje da prinese sebe kao žrtvu sopstvenim patnjama, tražeći ono čudno zadovoljstvo psihologa koji bira sebe kao subjekt, da bude „sopstveni eksperiment i laboratorijska životinja“. Iznova i iznova, finom pincetom (istovremeno hirurg i invalid), on secira patnju svojih nerava i čineći to, kao i sve prirode preopterećene teskobom i maštom, on samo služi tome da još više upali svoju osetljivost. Nepoverljiv prema mišljenju lekara, on preuzima ulogu sopstvenog doktora i „leči se“ kroz sve faze svog života. Isprobava svaku zamislivu metodu i kuru, električne masaže, dijetetske režime, terapije vodom i medicinske kupke; ponekad tupi svoju razdražljivost bromidom, zatim je ponovo stimuliše drugim napicima. Njegova meteorološka osetljivost prisiljava ga da neumorno traga za određenom atmosferom, lokacijom koja bi za njega mogla biti „klima njegove duše“. To može biti Lugano, zbog jezerskog vazduha i odsustva vetra, ili Pfefers i Sorento; zatim zamišlja da bi ga kupke u Ragacu mogle osloboditi njegove nelagode i da bi mu zdrava oblast Sent Morica, izvori u banjskim gradovima Baden-Badenu ili Marijenbadu mogli pružiti blagostanje. Čitavo jedno proleće smatra da Engadin najbolje odgovara njegovoj prirodi, sa svojim „okrepljujućim vazduhom bogatim ozonom“; zatim je to grad na jugu, Nica, sa svojim „suvim“ vazduhom, pa Venecija ili Đenova. Čas želi da bude u šumama, čas želi da bude na obali, čas na obali jezera, čas u mirnim gradićima „sa jednostavnim i hranljivim obrokom“. Bog zna koliko hiljada kilometara ovaj „lutajući begunac“ prelazi železnicom, sve da bi otkrio to legendarno mesto gde bi njegovi nervi mogli biti oslobođeni pečenja i kidanja i gde njegovi organi mogu prestati da budu u stalnoj pripravnosti. Malo-pomalo, on iz svog patološkog iskustva destiliše neku vrstu sanitarne kartografije za ličnu upotrebu, proučavajući velika dela geologije kako bi otkrio regiju koju traži, poput Aladinovog prstena, da konačno ovlada svojim telom i donese mir svojoj duši. Nijedno putovanje mu nije predugo: Barselona mu je na vidiku, a sanja i o visokim planinama Meksika, o Argentini, pa čak i Japanu. Geografski položaj, dijetetska nauka o klimi i hrani postepeno postaju njegovo drugo znanje. Na svakoj lokaciji beleži temperaturu, vazdušni pritisak; meri u milimetar, hidroskopom i hidrostatičkom opremom, atmosferske padavine i vlažnost vazduha, toliko da mu telo deluje kao retorta ili stub žive u termometru. Ista preteranost nalazi se u njegovom dijetetskom režimu. I tamo se nalazi ovo „beleženje“, prava medicinska tablatura predostrožnosti. Čaj mora biti određene marke i serviran u propisanoj dozi kako ne bi naneo štetu; mesno jelo može biti štetno, povrće mora biti pripremljeno na ispravan način. Malo-pomalo, ova manija medikalizacije, dijagnostikovanja, postaje patološka i egoistična crta, tenzija, hipersvesnost o sebi. Ništa nije činilo Ničea da pati više od ove večne vivisekcije. Kao i uvek, psiholog pati dvostruko više od bilo koga drugog, jer agoniju doživljava dva puta: prvo u stvarnosti, a zatim posmatrajući sebe.
Ali Niče je genije silovitih suprotnosti. Nasuprot Geteu, koji je imao dar da zna kako da izbegne opasnost, Niče napreduje odvažno i hvata bika za rogove. Psihologija, duhovni napor – pokušao sam da pokažem nešto od toga – gura duboko upečatljivog čoveka ka dubokoj patnji i u ambis očaja; ali upravo psihologija, upravo duh je taj koji mu vraća zdravlje. Poput njegove bolesti, Ničeov oporavak dolazi samo iz nadahnutog znanja koje stiče o sebi. Psihologija, na magičan način, ovde postaje nešto terapeutsko, neprevaziđena primena one „umetnosti alhemije“ koja uspeva da „izvuče vrednost iz nečega što nema vrednost“. Nakon deset godina neprestanog mučenja, on je „na najnižoj tački svoje vitalnosti“; već ga smatraju izgubljenim, uništenim nervima, neizlečivom depresijom, prepuštenim pesimističkom samonapuštanju. Tada se iznenada duhovni stav Ničea preokreće kroz jedan od onih meteorskih i nadahnutih oporavaka, koji su i prepoznavanje i spasenje sopstva, što istoriji duha daje takav intenzitet i dramu. Iznenada on iz sebe izvlači samu bolest koja mu nagriza dušu i pritiska je snažno uz svoje srce. Tada dolazi istinski misteriozan trenutak (čiji datum ne možemo precizno odrediti), jedna od onih blistavih inspiracija u srcu njegovog rada, gde Niče „otkriva“ sopstvenu bolest; gde – iznenađen što vidi da još uvek diše i da iz najdublje depresije, kroz najžalosnije periode svog postojanja, njegova produktivnost raste – on proklamuje sa najintimnijim uverenjem da su njegove patnje, njegova lišavanja samo deo, za njega, „uzroka“, svetog uzroka njegove egzistencije, jedinog uzroka koji mu je svet. U času kada njegov um više nema sažaljenja prema njegovom telu i više ne učestvuje u njegovim iskušenjima, on vidi svoj život po prvi put iz nove perspektive i posmatra svoju bolest kroz dublji intelekt. Raširenih ruku, on svesno prihvata svoju sudbinu kao nužnost, i kao fanatični „zastupnik života“, voli sve u svojoj egzistenciji, čak lansirajući himnu svojoj patnji u afirmaciji Zaratustre, ono jubilarno „Još jednom! Još jednom, za svu večnost!“ Za njega prosto znanje postaje prepoznavanje, a prepoznavanje zahvalnost; jer u ovoj superiornoj kontemplaciji koja podiže njegov pogled iznad njegove patnje i vidi sopstveni život samo kao put ka sebi, on otkriva (sa onom preteranom radošću prizvanom magijom ekstrema) da je sve dugovao svojoj bolesti, a ne bilo kojoj zemaljskoj sili, da su sama mučenja uma bila najveći blagoslov: sloboda, sloboda spoljašnje egzistencije, sloboda duha; jer kad god bi rizikovao da se skrasi, predao se klonulosti, oslobodio se tereta i napustio svoju originalnost postajući prerano fosilizovan u nekom zvaničnom postu, profesiji ili statičnoj duhovnoj formi, bolest ga je odatle isterivala svojim nemilosrdnim podsticajem. Bolest ga je spasila vojne službe i vratila ga nauci, sprečila ga da se okošta u nauci i filologiji, izvukla ga iz akademskih krugova Bazelskog univerziteta da bi ušao u „penziju“ i time se susreo sa svetom, vraćajući ga, takoreći, njegovom pravom sopstvu. Dugovao je svojim obolelim očima to što je bio „oslobođen knjige“, „najveća usluga koju sam sebi ikada učinio“. Patnja ga je trgla (bolno, ali spasonosno) iz svih ljuštura koje su pretile da se formiraju oko njega, iz svih veza koje su počele da ga zatvaraju. „Sama bolest me je oslobodila“, kaže on o sebi: bila je babica njegovoj unutrašnjosti, a patnje koje je nanosila nisu bile različite od porođajnih bolova. Zahvaljujući njoj, život je u njegovom slučaju postao ne rutina, već obnova, otkriće: „Otkrio sam život, u nekom smislu, kao novost, uključujući i sebe samog.“
Jer – i to je način na koji napaćeni čovek sada zahvalno uznosi svoje bolove u grandioznoj himni svetom mučenju – samo patnja vodi ka saznanju. Sirovo zdravlje je šuplje i nesumnjičavo. Ono ne želi ništa i ne postavlja pitanja, i zato nema psihologije među zdravima. Svako znanje dolazi iz patnje, „bol uvek traži da sazna uzroke, dok zadovoljstvo ostaje u fiksnom položaju i ne gleda unazad“. Postajemo „profinjeni kroz bol“. Patnja, rovareći i urezujući se, razbija teren duše i mučan trud poniranja unutra, poput pluga, prevrće zemlju, omogućavajući novu duhovnu žetvu. „Moćna patnja je poslednji oslobodilac duha; ona nas jedina prisiljava da se spustimo u naše krajnje dubine“, i on za koga je ona bila gotovo fatalna zasigurno ima pravo da ponosno deklamuje ove reči: „Poznajem život bolje, jer sam tako često bio na tački da ga izgubim.“
Niče ne uspeva da prevaziđe sve ove patnje nekom varkom, negacijom, palijativima i idealizovanjem svoje telesne nevolje, već kroz primitivnu silu svoje prirode, kroz saznanje: suvereni „stvoritelj“ vrednosti sam otkriva istinsku vrednost svoje bolesti. Mučenik unazad, on isprva ne poseduje veru da izdrži svoja mučenja; on tu veru stiče tek iz doživljaja samih tih mučenja. Ali njegova hemija znanja ne otkriva samo vrednost bolesti, već i njen suprotni pol: vrednost zdravlja. Samo njihova unija može doneti ostvarenje života, tu trajnu tenziju iskušenja i ekstaze zahvaljujući kojoj čovek juri u beskonačno. Oboje je neophodno: bolest kao sredstvo i zdravlje kao cilj; bolest kao put i zdravlje kao odredište. Jer patnja je, u Ničeovom umu, samo mračna obala bolesti; suprotna obala okupana je neizrecivom svetlošću: ona se zove oporavak i do nje se može stići samo sa obale patnje. Sada lečiti se, povratiti zdravlje, znači više nego jednostavno postići stanje normalnog funkcionisanja života; to nije samo transformacija, već nešto beskrajno veće, uspon, elevacija i rast percepcije: čovek izlazi iz bolesti „sa novom kožom, osetljivijom, sa rafinisanim ukusom za zadovoljstvo, sa jezikom koji više ceni sve fine stvari, sa radosnijom senzibilnošću i drugom, opasnijom nevinošću u srcu sreće“, detinjast i stotinu puta profinjeniji nego ranije; i to drugo zdravlje koje dolazi odmah nakon bolesti, to zdravlje koje se ne prima slepo, već je blago traženo uz veliku bol, kupljeno sa stotinu uzdaha i krika, to zdravlje „ponovo osvojeno uz teške gubitke“ hiljadu je puta vitalnije od površnog blagostanja onih koji su uvek u dobroj formi. Oni koji su samo jednom okusili drhtavu mekoću, svetlucavu opijenost ovog oporavka, žude uvek da dožive istu senzaciju; da se iznova i iznova bace u sumporni vatreni talas gorućih mučenja, samo da bi ponovo pronašli taj „očaravajući osećaj zdravlja“, to pozlaćeno pijanstvo koje za Ničea zamenjuje i hiljadu puta prevazilazi sve vulgarne stimulanse alkohola i nikotina. Ali čim Niče spozna značenje bolesti i uživa u zanosnom oporavku, on želi od toga da napravi apostolat kroz smisao sveta. Kao i svi oni u vlasti demona, on je rob sopstvenih strasti i nesposoban je da se povuče iz tog blistavog međudejstva uživanja i bola. On želi da ga mučenja kinje još intenzivnije, kako bi se lansirao još više u jubilarnu sferu oporavka, gde je sve jasnoća i krepkost. U ovom treperavom i vatrenom pijanstvu, on postepeno meša svoju silovitu volju za oporavkom sa samom suštinom, svoju groznicu sa vitalnošću i vrtoglavicu svog pada sa porastom moći. Zdravlje! Zdravlje! Ovaj čovek, tako opijen rečima, vitla njima iznad sebe kao zastavom: to mora biti smisao univerzuma, svrha života, jedino merilo svih vrednosti. I on koji je deceniju tumarao u senkama, iz nevolje u nevolju, guši sada svoju jadikovku u himni životu, gruboj snazi pijanoj od same sebe. Plamtećim bojama on razvija zastavu volje za moć, volje za životom, volje da se bude tvrd i okrutan i ekstatično predstavlja ovu zastavu dolazećem čovečanstvu, ne shvatajući da je snaga koja ga animira i koja mu dozvoljava da tako visoko podigne svoj barjak ista ona koja će nategnuti luk koji šalje strelu koja će ga ubiti.
Za Ničea, ovaj završni trenutak zdravlja koji ga u egzaltaciji podiže do ditiramba, jeste autosugestija, „veštačko“ zdravlje; upravo u momentu kada radosno podiže ruke ka nebesima, u izlivu snage, hvali se (u Ecce Homo) svojim savršenim zdravljem i kune se da nikada nije bio bolestan ili dekadentan, munja već podrhtava u njegovoj krvi. Ono što u njemu peva i trijumfuje nije njegov život, već njegova smrt; to više nije um informisan naukom, već demon koji grabi svoju žrtvu. Ono što on smatra svetlošću, crvenom toplotom svoje krvi, krije fatalnu klicu njegove malaksalosti, a ono što klinički pogled svakog lekara koji postavlja dijagnozu tako jasno primećuje u ovom čudesnom osećaju blagostanja koji ga obavija tokom tih poslednjih sati, jeste ono što je uobičajeno poznato kao euforija, taj neobičan trenutak blaženstva koji najavljuje kraj. Srebrna jasnoća koja se širi preko ovih poslednjih sati već projektuje pred njega treperavi sjaj druge sfere, sfere demona, sfere onostranog: ali izgubljen u svom pijanstvu, on više nije svestan. Oseća se jedinstveno prosvetljenim, oseća sav sjaj i zahvalnost zemlje. Ideje izleću iz njega kao plamenovi; jezik drhti primordijalnom moći kroz sve pore njegovog diskursa, a muzika mu ispunjava dušu: gde god da okrene pogled, vidi kako vlada vrhovni mir. Obični ljudi na ulici mu se smeše. Svako pismo je božanska poruka, i blistajući od sreće, on piše u poslednjem pismu svom prijatelju Peteru Gastu: „Otpevaj mi novu pesmu. Svet je preobražen i sva nebesa se raduju.“ Upravo sa tog preobraženog neba stiže mu vatreni zrak, spajajući njegovo blaženstvo i patnju u jednu neraskidivu sekundu. Dva polariteta osećanja ulaze u njegove nabrekle grudi u istom trenutku i na njegovim slepoočnicama vene pulsiraju i životom i smrću u jedinstvenoj apokaliptičnoj muzici.
Štefan Cvajg
