Pjer Paolo Pazolini i roman Teorema
Noću između prvog i drugog novembra 1975, kod Fijumičirta u neposrednoj blizini Rima, ubijen je Рјег Paolo Pazolini, pisac koliko cenjen, toliko osporavan, ali u svakom slučaju originalan umetnik pisane reči.
Njegov leš je pronađen na blatnjavoj čistini okruženoj barakama u turobnom predelu u kojem caruju beda i nasilje, toliko sličnom prede lima po kojima tumaraju besprizorni iz njegovih romana i filmova. Ubio ga je upravo jedan od tih besprizornih, sedamnaestogodišnji Đuzepe Pelozi, zvani ,,La rana” — „Žabac” koji je samo mesec dana pre tog zločina pušten iz Kaza del Marmo, rimskog zatvora za maloletnike. U tom zatvoru Pelozi je izdržavao kaznu zbog krađe, skitnje, nasilništva. Pazolinijev, ubica je, dakle, posedovao sve osobine protagonista romana, filmova, drama ovog svestranog stvaraoca.
Рјега Paola Pazolinija privlači nekonvencionalni način života besprizornih, njihova beskrupuloznost u kršenju građanskih zakona, njihova sirova vitalnost, mračna, divlja, slepa, animalna senuzalnost. Zato stalno želi da im se približi, u njihovom društvu tumara rimskim predgrađem, učestvuje u njihovim zabavama, sa njima stupa u homoseksualne odnose. Oni postaju junaci njegovih romana, njegovi poznati likovi koji isključivo reaguju čulima, čija je priroda sazdana od neobjašnjivih, mračnih sila.
Susret sa rimskom periferijom rasplamsava, dakle, Pazolinijev književni dar tako da svoju umetnost primenjuje na jednu eksplozivnu, vitalnu društvenu situaciju.
No dok s jedne strane, dostojan pera jednog Lotreamona, sa opsesivnom žestinom slika pakao bezakonja sa svim onim što je u njemu animalno, brutalno, nasilničko, sa druge strane, kao intelektualac široke kulture, odaje se proučavanju raznih oblasti ljudskog saznanja. Studira marksizam i Frojda, Gramšija i istoricizam, strukturalizam, semiotiku, antropologiju.
Рјега Paola Pazolinija, dakle, razdiru velike životne protivrečnosti: rafinirani umetnik, vaspitan na poeziji francuskih dekadentnih pesnika i hermetičara, on često napušta čisti, kultivisani svet elegantne uljuđenosti, da bi uživao u neposrednom dodiru sa empirijskim aspektima surove zbilje.
Duboke razloge tih njegovih nemira i stalnih promena koje_se uočavaju kako na životnom, tako i na umetničkom planu, otkrivamo na složenom portretu njegove privatne ličnosti.
Rođen je 1922. u Bolonji. Sin je oficira iz stare ravenske porodice, otac mu je pristalica fašističke ideologije, pripada vladajućoj klasi, ima veza u visokom društvu. Majka mu je osećajna, obzirna žena, posvećena porodici, potčinjena autoritativnom mužu. Obrazovana je, po zanimanju je nastavnica, potiče iz patrijarhalnog gradića Kazarze u podnožju Julijskih Alpi. U tom gradiću, Рјег Paolo dobija profesorsko mesto čim je, u rodnom gradu, na Filološkom fakultetu odbranio tezu o klasičnom, intimistički raspoloženom pesniku Paskoliju.
Posle izvesnog vremena, iz Kazarze, tog idiličnog mesta sa starim običajima i patrijarhalnim moralom, Рјег Paolo Pazolini prelazi u Rim.
U tom velegradu, tipičnom središtu savremene neokapitalističke urbane civilizacije, postaje duboko svestan raspada vrednosnog sistema kojem je dotada pripadao i suočava se sa jednim problemom koji će postati opsesivna preokupacija svih njegovih umetničkih ostvarenja. To je sukob dveju civilizacija: drevne, narodske, seljačke, s jedne, i novonastale potrošačke civilizacije, sa druge strane.
Sudar te dve različite duhovne klime u mladom provincijalcu izaziva traume i krize. U njemu se javlja drama njegovog života, dobija smisao neprestana potreba za buntom, za skandalom, za sablažnjavanjem građanskog društva koje, po njegovom mišljenju, guši narodski duh.
Pazolini je silno privržen narodskom, elementarnom, izvornom, nagonskom življenju koje se protivi računu, formalizmu, licemernim normama industrijskog sveta i njegovoj sivoj „normalnosti” i normativnosti. Zato u svim svojim delima i stavlja naglasak na spontanost postignutu nihilističkim poricanjem svih zakona neokapitalističkog društva.
Njegov životni stav, njegovo delo i iskaz javljaju se, dakle, kao veoma osoben, kao veoma složen spoj privatnog i javnog, života i umetnosti, strasti i razuma.
Рјег Paolo Pazolini je istovremeno tradicionalista obuzet narodnjačkim, populističkim patosom, ali čovek bez predrasuda, suđen i osuđivan, „diverso” — homoseksualac, pisac čija su delà na indeksu Vatikana i građanskog društva.
Nemiran duh, on je u životu neumorni izazivač sudbine, tragalac za novim, nemogućim, neobičnim dimenzijama postojanja. U umetnosti, on je eksperimentator koji neprestano istražuje originalne, čak ekstravagantne načine iskaza. Ujedno se javlja kao pesnik, romanopisac, reditelj, dramaturg, kritičar. Burno živi, mnogo radi. Bespoštedno troši svoje umne i telesne potencijale. Za svoga kratkoga života objavio je pet zbirki pesama, tri knjige eseja, dve zbirke pripovedaka, nekoliko drama, snimio mnogo filmova, napisao romane „Besprizorni” (1955), „Žestok život” (1959) i najzad jedno nesvakidašnje prozno delo prožeto poetskim, simboličkim iskazom, roman „Teorema” (1968).
Prošlo je desetak godina od pojave njegovih ranih romana „Besprizorni” i „Žestok život”, tih objektivnih registracija viđenog i doživljenog, u kojima je on, taj zaljubljenik u sirovu stvarnost, sa fanatičnim žarom prosto preslikao lice te stvarnosti.
Dela koja sada Pazolini stvara, roman „Teorema” kao i filmovi „Јеvanđelje po Mateju”, „Car Edip”, „Medeja” — više nisu faktografske slike života. Naprotiv, ona se mogu nazvati sakralnim, svečanim ritualima gotovo sudbinskog traganja za nečim što proširuje granice objektivne stvarnosti.
U vreme kada Pazolini piše roman „Teorema” u njemu se javlja, kako to sam kaže, „potreba da iziđe iz svoje kože”, u njemu se javlja potreba da se promeni, da odvrati pogled od neposredne stvarnosti i krene u jednu oblast u kojoj će uspostaviti novi, mnogo bogatiji i složeniji odnos prema empiričkim podacima koje mu ta stvarnost nudi na uvid.
No taj novi stav ne znači samo promenu na formalnom, on znači promenu i na moralnom planu. Taj stav se, naime, zasniva na nečem dubljem od same promene u tretmanu književne materije. To je stav radikalnog udaljavanja od stvarnosti koja Pjeni Paolu Pazoliniju više nije tako bliska, koja se iz osnova promenila otkako je u hiperrealističkom stilu napisao svoje „rimske romane”.
Pazolini, naime, u to vreme dolazi do saznanja da su potrošačko društvo i njegova civilizacija, posle ekonomskog čuda, konačno srušili njemu bliski starinski, narodski, predindustrijski svet. Za svet koji je posle tog brodoloma stvoren, Рјег Paolo gubi interesovanje.
Zato nije ni čudo što u romanu „Teorema”, koji piše posle tih iskustava, realnost gubi težinu a ugao viđenja spontanost, poznatu iz njegovih nekadašnjih faktografski zamišljenih povesti o rimskom predgrađu. U tom romanu novog duhovnog usmerenja, ovaj pisac uspostavlja jedan poseban, osoben, gotovo sakralan odnos sa realnošću.
Roman „Teorema” je delo simbolističke fantazije zamišljeno kao svečani ritual, kao mirakl. U mraku formalističkog življenja jedne porodice industrijskog magnata, kao glasnik čežnje za spontanim i prisnim odnosom sa stvarnošću, javlja se praiskonski neokaljan, prirodan, tajanstveni postetilac: mladi gost.
Celu porodicu u koju gost dolazi, oca, majku, sina, kćerku, njihovu služavku pritiska čama usled nemogućnosti da iziđu iz kalupa konvencija. Suočeni sa legalizovanom normalnošću u svetu kojem pripadaju, likovi iz tog romana čine pokušaje da nađu izlaz i put prema spontanosti, nagonskoj, oslobođenoj čulnosti.
Konformizam svih likova pri tome se sastoji u gušenju njihove autentične prirode i u formalističkom prihvatanju morala priznatog u javnosti, to jest morala njihove klase i društvene sredine.
Osećanje besmisla, čame, dosade u svim članovima porodice industrijalca Paola, rađa se zato što se njihova potajna želja za slobodnim, nagonskim životom, sukobljava sa svetom konvencija i utvrđenih moralnih zakona.
Sputani tim predrasudama, oni su u grču kad treba preći preko praga koji vodi u bezakonje koje je, po Pazoliniju, jedino pravo oslobađanje. Samo je miran, opušten, uviđavan božanski glasnik koji preko tog praga treba da ih prevede. On je oličenje nagonskog, veličanja životnih manifestacija u njihovim praistonskim oblicima veličanja nepredvidljivih reakcija, koje je i ranije bilo prisutno u svim delima P. Paola Pazoli- nija. U romanu „Teorema”, međutim, svemu tome prvi put je dat ceremonijalni karakter.
Pojavom gosta, cela porodica milanskog magnata uspostavlja neposredan odnos sa stvarnošću kroz fizičko posedovanje i davanje. To je ritual koji se odvija u svetlosti jedne sugestivne, halucinantne čulnosti u stalnom sukobu sa neživotnim, apstraktnim moralnim šemama i sa inercijom duha i tela.
U susretu sa božanskim gostom sve postaje otkrovenje, ruše se oveštale šeme logike i razuma, pucaju kalupi u koje je društvo utisnulo ličnosti članova industrijalčeve porodice.
Posle iskustva sa tajanstvenim glasnikom spontanosti, posle tog dodira sa samim izvorištem, prapočetkom života, „normalnost” građanskog sveta odjednom se svela na omot sazdan od automatskih navika koji je porodica smogla snagu da konačno odbaci kao zmija kožu u proleće.
Pa ipak, ni posle mukotrpnog razbijanja okova kojima je društvo zarobilo ove ličnosti, one ne nalaze smirenje. Postavlja se naime pitanje: može li pojedinac odista ostvariti sreću u bezakonju?
Prožet lucidnim saznanjem, blagim pesimizmom i razočaranjem, na to sudbonosno pitanje Pazolini posredno odgovara da je tako nešto ipak nemoguće. Nemoguće je zaobići zakonitost po kojoj se, hteli mi ili ne hteli, mora organizovati suviše usloženi savremeni društveni organizam. Bez toga reda, nemoguće je opstati.
Protagonisti romana „Teorema”, u borbi protiv te zakonitosti, doživljavaju potpuni poraz i krah svog identiteta. Njihove iluzije, kao, uostalom, i Pazolinijeve iluzije, da se spasenje može naći u anarhiji, promašene su, pa prema tome i njihove neostvarene težnje, duboko tragične.
Pa ipak, razloge što je Рјег Paolo Pazolini u poslednjim delima izgubio nekadašne interesovanje za preslikavanje realnosti, ne treba isključivo tražiti u razočaranju u tu realnost, već u konačnoj prevlasti inteligencije nad senzibilnošću u njegovoj inspiraciji.
Uprkos mučno potiskivanom intelektualizmu usled silovite potrebe da se prosto stopi s izvornim životom, Pazolini nikad nije uspeo da u svojoj ličnosti zataška nanose jedne profinjene kulture i odnegovanog estetičkog ukusa. Družio se sa ljudima sa dna, hteo je da se poistoveti sa njima i sa njihovom stvarnošću, ali njegova privrženost besprizornima nikad nije mogla da u njemu pomuti kritičku svest intelektualca, erudite, izgrađenog pisca.
Tragedija Pjera Paola Pazolinija je upravo u tome što se uprkos svim nastojanjima nikad bez ostatka nije moglo stopiti sa sirovom realnošću koju je smatrao oazom životnosti. On se nije mogao poistovetiti sa svojim besprizornima koje je toliko voleo i koje je nalazio upravo u samom srcu relanosti. Рјег Paolo Pazolini je za njih ipak do kraja ostao stranac, bogati, veoma učeni gospodin, što je u stvari on i bio. Njihovi svetovi su bili sudbonosno različiti.
U jednom intervjuu Pazolini kaže: ,,Ma koliko sam se trudio, nikad nisam uspeo da pupčanom vrpcom povežem sakralno i profano.”
Od samog početka on je bio duboko svestan te nepremostive podvojenosti, te udvostručenosti, te izrazite protivrečnosti koja je potresala njegovo biće u borbi između instinktivnosti i uljuđenosti, između sakralnog i profanog.
To je objašnjenje zašto i oblik Pazolinijevog umetničkog iskaza oscilira između ta dva komplementarna pola realnosti, između sveta sirove stvarnosti i sveta kulture.
Profinjenost njegovog duha naročito dolazi do izraza u briljantnim filološkim esejima, u studijma o modernoj književnosti, o poetskom filmu, kao i u njegovim filmovima — parabolama sa lirskom i psihoanalitičkom potkom koje snima posle 1963.
No tek u romanu „Теоrema”, realnost je nadrasla svoje značenje i profano se najzad pretvorilo u sakralno. Stilski, roman „Teorema” bi se mogao smatrati odrazom kulta jednostavnosti u literaturi. To delo se javlja u vreme kada je doktrina anti-romana, antinaracije veoma aktuelna. U njemu se stoga ne ide za postizanjem dekorativnosti, to jest za postizanjem savršenstva forme i uobličavanjem književne materije. Sve snage su pokrenute prema iskazivanju ideja i nekih egzistencijalnih principa, jer to i jeste roman ideja i principa. a ne slika neposredne stvarnosti.
U saglasnosti sa objektivističkim načelima umetnosti pisanja, tok svesti likova gotovo je prirodan, iskaz je pomalo setan, povremeno blago ironičan, ali jednostavan, geometrijski sažet, upravo kao kakva „teorema”.
Prisutna je izrazita težnja za oslobađanjem rečenice od svakog naturalističkog elementa koje je pisac obilno koristio u svojoj ranijoj hiperrealističkoj naraciji. Životne situacije odslikavaju se škrtom reči, nema dramske tenzije niti svakodnevnih životnih zaleta, strasti su pročišćene, ostaju u pozadini duha.
Portreti likova radikalno su svedeni na ono suštinsko. To je razumljivo jer oni nisu slika živih Ijudi, slika karaktera iz stvarnosti koji se zasnivaju na bogatoj gami ljudskih osećanja. Oni su simboli, čisti i pojednostavljeni, građeni u odbranu jedne teze.
Roman „Teorema” mestimično je čak pisan u sadašnjem vremenu, uprošćenom sintaksom i leksikom, onako kako se pišu filmski sinopsisi. Kritičari su to posebno isticali i sličnost književnog postupka sa filmskim iskazom u tom delu objašnjavali time što je u vreme kad je roman „Teorema” objavljen, znači u proleće 1968, Pazolini snimio i istoimeni film sa Terensom Stampom u ulozi Gosta.
Pazolini je nameravao da film snimi u Njujorku, tom centru kapitalističke moći i visoko industrijalizovanog sveta, dakle, u jednoj atmosferi koja bi najbolje odrazila egzistencijalnu moru njegovih junaka. Međutim, snimio ga je u Milanu u koji je smestio i radnju romana, u Milanu, gradu koji je, kako je to sam govorio „od svih italijanskih gradova imao najizrazitije evropsko obeležje”, u kojem je građanska klasa najbogatija i ima najveći autoritet.
Delo se pojavilo u knjižarskim izlozima malo pre no što je film stigao u bioskopske dvorane. Ono je probudilo pažnju kao smeo i neobičan pokušaj slikanja jedne gotovo mistične metarealnosti.
Predstavljalo je iznenađenje tim pre što je označavalo prelom u radu Pjera Paola Pazolinija, konačno napuštanje neposredne opservacije stvarnosti i prelaz sa strogo objektivne povesti na mirakl, na čudesnu simboliku i mitski iskaz.
Jugana Stojanović
