Svoje predstave o nepoznatom obično bojimo svojim poimanjem poznatog: ako smrt nazivamo snom, to je zato što ona spolja liči na san; ako je nazivamo novim životom, činimo to zato što nam izgleda kao nešto drugačije od života. Iz sićušnih nesporazuma sa stvarnošću gradimo verovanja i nadanja, i živimo od mrvica koje zovemo kolačima, poput siromašne dece koja se igraju sreće.
Ali, takav je život; ili je barem takav onaj posebni sistem života koji obično nazivamo civilizacijom. Civilizacija se sastoji iz toga da nečemu damo ime koje mu ne odgovara, a da zatim sanjamo o onome što smo time dobili. U stvari, lažno ime i pravi san stvaraju jednu novu stvarnost. Predmet zaista postaje nešto drugo, jer ga mi pretvaramo u nešto drugo. Stvaramo stvarnosti. Materia prima i dalje je ista, ali oblik, koji joj daje umetnost, onemogućava joj da ostane ista. Sto od borovine i dalje je borovina, ali je i sto. Sedamo za sto, a ne za bor. Ljubav je seksualni nagon, međutim, ne volimo jedni druge zahvaljujući seksualnom nagonu, već zahvaljujući, pretpostavljamo, jednom drugom osećanju. A upravo ta pretpostavka je, u stvari, sama po sebi već drugo osećanje.
Ne znam kakva mi je lagana igra svetlosti, jedva čujan zvuk ili sećanje na miris ili melodiju, podstaknut ko zna kakvim spoljašnjim uticajem, najednom, nasred ulice doneo ovakve misli, kojih postajem svestan polako, bez žurbe, kad rastrojen sednem u neki kafić. Ne znam kuda će me te misli povesti, niti kuda bih voleo da me povedu. Dan je lagana izmaglica, vlažna i topla, tužna, ali ne i preteća, bez ikakvog razloga jednolična. Boli me svako nepoznato osećanje; nedostaje mi ko zna kakav argument; nemam volje ni u jednom nervu svoga tela.
Podsvesno sam tužan. I pišem ove redove, zaista jedva pribeležene, ne kako bih ovo rekao, niti kako bih bilo šta rekao, već da bih nekako uposlio svoju pažnju koja bludi. Grafitnom olovkom – koju nemam srca da zarežem – polako ispisujem redove po belom papiru za sendviče koji su mi dali u kafiću, jer bolji mi nije bio potreban i svaki bi mogao da posluži, samo da je beo. I zadovoljan sam. Zavaljujem se na stolicu. Veče pada, jednolično i bez kiše, sumornosive, neodređene boje… I prestajem da pišem zato što prestajem da pišem.
Fernando Pesoa
