Džon Nasilnik – Ioannis o viaios
Tonia Marketaki, Grčka, 1973, 180 min.
Džon Nasilnik (grč. Ιωάννης ο Βίαιος, Ioannis o Viaios) jeste crno-beli grčki film iz 1973. godine, u kojem glavnu ulogu Joanisa Zahosa (Ioannis Zachos), mladića sa psihopatskim poremećajem koji u Atini ubija ženu, tumači Manolis Logiadis. Ovaj nagrađivani film režirala je Tonia Marketaki.
Film je po izlasku 1973. godine oduševio publiku na Filmskom festivalu u Solunu, gde je osvojio tri glavne nagrade. Ostvarenje je zasnovano na stvarnom ubistvu koje se dogodilo u Atini šezdesetih godina 20. veka i koje je u to vreme izazvalo pravu medijsku senzaciju.
Radnja
Joanis Zahos je psihopata koji mašta o ubijanju lepih žena kao načinu da potvrdi svoju muškost i oseti moć. Noću luta pustim atinskim ulicama u potrazi za žrtvama. Tokom jednog takvog izlaska, oko ponoći ulazi u malu sporednu ulicu i ugledavši mladu ženu, Eleni Halkiju, napada je i izbada nasmrt. Nakon zločina nestaje u tami.
Istraga ubistva na kraju dovodi do njegovog hapšenja. Tokom saslušanja, on spremno priznaje zločin policiji, na njihovo veliko olakšanje, pošto se istraga našla na udaru kritika zbog navodnih propusta. U predstojećem sudskom procesu, psihopata otvoreno prizna krivicu, ali tokom svedočenja upada u kontradikcije. Postaje očigledno da ubica svoje svedočenje zasniva na izveštajima iz novina koje prate njegovo suđenje.
Zahos je možda devijantan psihopata, ali poseduje elokvenciju, šarm, harizmatičnost i iznadprosečnu inteligenciju, što ga čini privlačnim publici u sudnici, sudijama, štampi i psihijatrima. Kroz svakodnevne novinske izveštaje, on ubrzo postaje „društvena ikona“.
Elokventno opisuje svoje nasilne sklonosti u kontekstu ravnodušnog, hladnog društva i objašnjava da nasilje koristi kao sredstvo za postizanje katarze. Otvoreno priznaje da je ubistvo bilo besmisleno i da nije služilo nikakvoj svrsi, ali objašnjava da se osećao pritisnuto i zarobljeno u društvu, te da je počinio zločin kako bi olakšao dušu.
On je hedonista koji oseća zadovoljstvo u tome što je kriv, a zatim i zadovoljstvo u priznanju svoje krivice — u činu koji smatra svojim načinom predstavljanja sopstvene „istine“ i ispoljavanja iskrenosti. Na kraju, čim društvo prihvati njegovu krivicu, on oseća zadovoljstvo iskupljenja.
Njegova privlačnost, zajedno sa elokventnim i naizgled iskrenim objašnjenjima motiva, duboko je odjeknula kod tadašnje omladine. Predstavljajući sebe kao „zarobljenu dušu“ koja očajnički želi da pobegne od društvenih pritisaka, on je ogledao njihove sopstvene skrivene frustracije i želje, te na kraju opčinio čitavu generaciju.
Rođaci žrtve ne deluju zainteresovano da brane njenu uspomenu, već pokušavaju da istaknu sopstvenu ulogu na suđenju i nadmeću se za pažnju masovnih medija. Ubica biva oslobođen krivice zbog neuračunljivosti i osuđen na doživotnu robiju u psihijatrijskoj ustanovi. Film na kraju ostavlja otvorenim pitanje ko je zapravo glavni krivac — pojedinac ili društvo. Zaplet je zasnovan na stvarnom slučaju ubistva Marije Bave (grč. Μαρία Μπαβέα) iz 1963. godine.
Prijem
Anhelos Ruvas (Angelos Rouvas) u svojoj knjizi Grčki film (Greek Cinema) navodi da film Tonie Marketaki istražuje dublje razloge zbog kojih otuđeni i usamljeni ljudi koji žive u velikim gradovima postaju psihički poremećajne osobe sklone vršenju nasilnih zločina.
Filmski kritičar Ahileas Kirijakidis (Achilles Kyriakides) upoređuje Marketakinu režiju sa načinom na koji je Ričard Bruks (Richard Brooks) režirao film Hladnokrvno ubistvo (In Cold Blood). Kirijakidis opisuje kako se kamera na početku filma kreće poput „duha ulicama ružnog grada, lutajući među stanovima dezorijentisanog društva“, i suprotstavlja to klaustrofobičnoj i frenetičnoj akciji u drugom delu, gde se kadar pomera kroz flešbekove tokom rekonstrukcije mesta zločina, vodeći gledaoza s jednog mesta na drugo — iz zatvorske ćelije, preko sudnice i mesta zločina, sve do psihijatrijskih odeljenja.
On komentariše da su u Marketakinom filmu istine svuda oko nas, ali da je Prava Istina odsutna, upoređujući to sa filmom Rašomon Akire Kurosave. Prema Kirijakidisu, Marketakina tehnika se sastoji u tome da elemente filma predstavlja poput slagalice, gde se priloženi delovi uklapaju u veći mozaik, ali napominje da slika tog mozaika nikada nije otkrivena u potpunosti. Film se završava naglo, kao da u poslednjem, nasilnom činu sam sebi oduzima život.
List Avgi citira filmsku kritičarku Aglaiju Mitropulu (Aglaia Mitropoulou), koja navodi da Marketaki ne koristi zločin kao povod za stvaranje klasične krimi-drame, već umesto toga analizira i istražuje celokupno društveno okruženje i uzroke koji stoje iza zločina, služeći se istom metodologijom koju u svojim filmovima primenjuju Norman Majler i Žan-Pjer Žene. Avgi takođe navodi da film istražuje pozorišne aspekte pravde i njenih pravnih procesa, kao i psihologiju apsurda primenjenu na grčko društvo šezdesetih godina 20. veka.
