Anatomija Fenomena

Dnevnik o Čarnojeviću (11) – Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se [Tema: Crnjanski]

Sava-Sumanovic-Portret-Milosa-Crnjanskog-1921-788x1024

Čim prođe poslednji voz, ona mi dođe. A ja vidim poljane i žito zeleno, niklo daleko i čudim se odkuda je ovde. Ona mi kaže, da ostanem i da ćemo opet biti sretni. O pa ja nemam ničeg protiv nje. Ja sam samo umoran. Kleči preda mnom, i ljubi me. Jedno veče mi reče, da ga ubijem, ako ne verujem, da me ona voli. Ali zašto ne bih verovao? Ja verujem samo sam umoran. Nasmejao sam se. Oh da ja još imam snage da nekoga ubijem, kako bih veselo zakliktao. Ovde je lepo nebo, nema smisla da pišem. Ona se još bori. Njene vitke noge zadrhte, njene se oči za čas zamagle. Smeši se i seća me na đačke godine, priča o popaljenim selima, o jednom vagonu, u kome su ležala smrznuta dečica, a uveče mi svira ruske liturgije, jer zna, da ja to volim. Lukava je i dirljiva. Stidim se sebe, ali se još više gadim svih ovih oko mene. Gadim se mladosti naše, očeva naših, pa i budućnosti naše. Svaki dan ona slavi sto novosti o našima tamo preko. O kako mi je žao onih, koji se za nas bore, za nas, za groblje, groblje. Zar da počnem da kličem sa huljama i nitkovima, što će sve zaboraviti i plesati na zgarištima. Ona mi donosi bele ruže i ruga se mojoj tuzi. Ona svaki dan čeka, da me otpuste i hoće da me vodi svojoj kući. Čini joj se, da smo mi do smrti nečija deca, a jednom mi reče, da bi rado isekla levo pluće, da ga preda meni. A ko zna, možda bi i isekla. Po ceo dan mi priča o njenom sinčiću. Oh kako me gledaju ta četiri duboka, tamna oka, uplašeno, tako uplašeno. Ona plače kad joj sinčić neće da me nazove tatom, a kad joj to pođe za rukom, ona me uzme pod ruku i idemo tako večernjom mračnom granicom. Ona to kaže slane i tužnije: “wieczorna”, sa smeškom nemoćnim i mutnim, koji je lagano postao sasvim kao moj, kojem se toliko rugam. Danas mi reče lekar, da ću još trideset godina živeti i da su svi moji boli uobraženje.

Iz daleka nas gledaju stare crkve, a oko nas je puno vojnika, koji vežbaju kao u detinjstvu mom. Ona već vidi da je sve uzalud, ali se još nada. Još nije otišla, ali je dete već poslala ocu. Ona svako jutro plače. A ja idem kraj nje bez smeha a i bez tuge. Po ceo dan ležim u polju, u čunu, na vodi. Kadkad mi se učini, da ću ozdraviti, udarim veselo veslom a voda se zasmeje: laste me lupe po glavi, pa se prevrću po suncu. Ah, mi se znamo, mi se znamo. Oko mene zjape rovovi zarasli travom. Iza groblja vidim jednu humku, ona se zeleni. Pod njom leži jedna mlada slovačka učiteljica, ona je, kažu, uvek nosila velike šešire pune jagoda i igrala rado. Vešali su je, jer je bila počela da buni vojnike. Kažu, da je imala u ruci Kerjenskovo pismo. A nisu je trebali vešati, ne. U Rusiji je već druga moda. Treba malo počekati, sve se menja. Danas umiremo za crni steg, sutra za beli, a preko sutra za šareni. Oko tog groba je tuga, tuga. A okolo kose žito. Ja ćutim, moj se glas jedva čuje. Ja idem u lišće pogrbljeno i umorno. Zvoni, ah uvek zvoni kad sam ja u polju. Kad prne po koja prepelica, ja se setim zemlje u tuđini i polegnem umorno po klasju ili u proju. Žuto lišće će nas spasti. Padne noć, mesečine meke, svetla čela dolaze i ležu po bunarima, prostiru noć. Srce prne, usedne kakvu zvezdu, što preleti i padajući strmoglavi se dalje, a srce padne pred nas. Dižemo ga i zagledamo, a ono se smeši. Blaga, umorna ruka mrsi se sa travom i međ prstima povire zemlja, što ima dušu pustu i beskrajnu.

Svi smo jednaki. Svud je moja otadžbina. Svud ima ljubavi, jer svud ima trave i žila i lišća uvenula. Zvekne kosa, pa naviru suze. Sa jablanova šušti novo lišće, a kad prevučem rukom preko čela hladna, meni je gorko bilo, ne ljudi, nego lišća, lišća. Prošla je mladost, nje mi nije žao. Ona leži kraj mene u travi i pita, da li o zavičaju mislim. Otpušten sam iz vojske i putovaću u moj zavičaj da umrem, mada mi lečnik reče, da ću živeti još trideset godina. Ležimo u travi kraj Visle. Ja zamanem rukom, šta se to mene tiče? Mi se ne ljubimo. Ponegde među drvljem padne po koji uveo list. Ja mu klimnem glavom. Niko i ništa nisam, idem doma. Danas beše prvi put magla. Možda je to meni jedan anđeo doneo mutan cvet, cvet blagoveštenski sa bonim, medenim mirisom, jedinog cveta što ne vene: tuge. Da, znam da sam smešan, pa ipak ja znam, da nas ima milionima što ne volimo više ništa, do samo lišće, lišće. Moja duša nema više onu žarku nadu, koja me je vitlala od grada do grada, od šume do šume. Po vodi je nebo drugo, ono čisto drhti koliko je plavo. Voda mi šapuće. Ona mi govori o sinčiću svome i moli, da je vodim sa sobom. Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće. Neću da budem nikom zahvalan, i pobeći ću od nje. Zaželeo sam se zavičaja mog, da ga gledam, da mu se rugam, da ležim pod lišćem njegovim.

Ne, ne znam šta je dobro a šta zlo, ništa ne znam šta se sve sa mnom zbilo, ali jedno znam, da je naša sreća u lišću. Po jedan žut list, po jedan klepet golubijih krila ili lasti na vodi, biće mi dosta da ne budem ni veseo ni tužan, i nikad mi neće pasti na um, da verujem u šta drugo, do u jablanove. Ako se vratim, vratiću se u zavičaj, kao što su me oterali, smešan a malo više pogrbljen. Mi smo se vratili, ali mi smo senke. Ali zar je život više nego senka? Ne, ja volim po jedan žut list, rumeni šumarak jedan i nebo više nego ljude. Do vraga dabogme da sam smešan. Nazovu li mi veselo dobro jutro, otpozdraviću veselo dobro jutro. Ona leži kraj mene u travi i kaže, da sve zavisi od nas, čak i smrt. A zemlja miriše oko nas i priča o žilama što drhte u njoj. I sve što smo hteli i čega besmo željni, čini mi se, da je tamo po vodi a rumeno i zeleno klasje, raste čisto kroz naše ruke i pleća. Mi treba da izumremo, učinićemo dobra, a mnogo dobra sa smrću našom. Oboje smo danas vrlo tužni. Njen sinčić joj piše svaki dan i zove je kući Ja znam da će ona otići Izgubio sam dah, bolan sam, izgubio sam zdravlje, izgubio sam ljubav, izgubio sam dušu, sve sam izgubio negde u lišću, u lišću Ona će plakati i tražiće me, ali posle…?

Vratio sam se isto onako smešan kao što sam i otišao. Ja sam je ostavio i vratio sam se doma Pa šta sad? Ništa Miran sam i zadovoljan. Ponegde padne jedan žut, uveo list, ja mu klimnem glavom niko i ništa nisam. Zadovoljan i spokojan Tetke mi plaču po kući; kažu, da sam žut kao smilje. Nude me mlekom; kad me majčino mleko nije nahranilo snagom, možda će me spasti mleko belih, gojnih krava, u kom miriše trava. Nisam ni veseo ni tužan. Hoće li padati kiša, ili će sjati sunce, meni je tako sve jedno. Ja ću ćutati, jer nikog ne volim. Tetke kažu, sve će proći. Imamo pune kuće malih Bosanaca, siročadi.

Jugoslovenstvo je jako u modi. Opet se vade i praše slike cara Dušana, pričaće se još, da je sve bilo samo ružan san. Sve je po starom. Ono što je belo, biće sutra crno, a preko sutra žuto. Ona je plakala, ali ona neće umreti od bola; ne umire se od bola, umire se od časti. Vratio sam se. Hoće da me biraju za predsednika kola, ne znam kakvog kola, ali ga se gadim. Pobegao sam od nje pred zoru. Ona će kriknuti, kad vidi, da me nema više kraj nje, i plakati. No posle? O, sve znam, samo ne znam zašto smo mi bili mladi. Žao mi je njenog sinčića. Muškarac je, nije moj sin, ali on liči sasvim na mene. Ona kaže, uvek je mislila na mene. Pobegao sam od nje u zoru. Moji vojnici me začuđeno gledaju a ja odoh lani. Neispavane i barušave žene, sklanjale su mi decu s puta kao da bejah nečastivi. Posle su prolazila kraj nas brda, šume i vinogradi. Ja volim da se selim. A kad smo stigli, video sam gradić, gde mi se rodila majka. On beše pun crkava, na kojima ćute zvona, nema zvona, odnesoše ih. Taj gradić je grobnica mojih dedova. Bio sam sentimentalan. Stadosmo pred nekim baštama, sa kojih su nas gledale mašinke. Prošao sam kraj malih kućica, opkoljenih vrtovima, u strme ulice i zavirivao sam. To je moj zanat. Ponegde sam video šarenu kosovsku večeru, a ponegde sam video ćilimove, krasne ćilimove domaće, koje toliko volim. Pitao sam nekog, da li poznaje gospodina Jašu Ignjatovića, ali me starac pogleda, i reče tiho manarski da ga ne poznaje. Smrt se krije u vrtove. Svud me dočekaše vrtovi. Crkve su bile prazne i hladne, kašljao sam u njima. Crkve su bile prazne i mračne, a prozori prašnjavi i mutni kao moje oči Ja volim moje oči, svemu su krive moje oči. Nikom nisam zahvalan do očima mojim. One su mi bile više nego majka I tako posetio sam grobnicu mojih dedova. Bilo je dosadno Kažem, časni propadaju. Vladika je uređivao tamo manarski katihizis, a bašte su bile pune korova. Kod nas je rodoljublje u modi, kako ga se ne bih setio. Ja volim moje dedove, oni su znali da ubijaju.

Uopšte mi se ubistvo sad jako sviđa. Zvona su zvonila, jer sam ja udesio da stignem kad zvona zvone. A ja sam učen čovek: znam, da se sve lepo mora namestiti i da o Božiću nikad mi nije Božić, nego naša sluškinja, turala u cipelice orase, srebrne i zlatne. Posetio sam ženu, koju je moj otac pre moje majke ljubio. On je imao silesiju dragana kao i ja. Prošao sam kroz strme, malene, uzane sokačiće, oni su bili puni dece. A svud nad njima gledale su me crkve prazne, napuštene, prašnjave crkve. U jednoj sam video govornicu na levoj strani kao u tuđinskim crkvama, u koje volim da se krijem. Trudio sam se da mi srce zaplače, pa da se i zasmeje. Sećam se, nebo beše mutno, puno nekih plavih žila što su drhtale. One su se zarile u dušu moju i ja sam znao da će me vratiti doma. Dočekala me je jedna starica u žutoj svili pod jednim grdnim Sv. Jovanom. Ona je porumenela i pričala mi o ocu. U njoj beše više ljubavi  nego u meni, a ja sam sve mislio, da niko na svetu ne može voleti kao ja. Ona mi je dugo pričala o ocu. Kaže, da sasvim ličim na njega. Pričala je i pitala o svetu. I najposle mi reče da se ništa nije izmenilo. Bila je u sedamdesetim godinama i porumenila je, kad joj spomenuh sliku njenu, koju su našli u oca moga. Ona je bila stara i dobra, najposle ko nije dobar, svi su dobri. Htela je da me vodi na groblje i da mi pokaže grobove starih romana, koje je moja majka rado čitala pa i kuću moga dede. Ali ja bejah bled i željan da putujem. Posle, na grdnoj čađavoj stanici, opet sam po stoti put čuo, da u Moskvi teče krv, da su Bosanci nožem prodrli u talijanske jarkove, da je u Srbiji umrlo milion ljudi i da će doći jedno bolje stoleće. Žene su ležale po zemlji, sestre što nisu našle brata i žene što nisu našle muža, pa su se ljubile i štipale sa nekim muškima pod senkom mračnih hodnika. Uplakane majke, što su tražile svoje čedo, kad ga ne nađoše, podeliše bele hlebove, nekim odrpanim vojnicima, što su se vrzli u mraku i dimu i pljuckali. Prošao sam kraj vozova i pitao sam za brzi na jug. Hteo sam da se penjem, kad mi priđe neki čovek sa gajtanima i zapita kuda ću “Na jug”. On mi reče da će taj na sever Ja ga pogledah i zapitah: “Zar to nije sve jedno?”

On me je začuđeno gledao, nije znao da ja već davno teram šegu sa samim sobom. Došao sam doma. Zašto? Popadije me pohađaju, one se nisu promenile. Niko se nije promenuo. Ali svi me mrze. Jedino me moja žena brani. Ona je predsednica nekog ženskog kola. Govori da sam zlo odnegovan i da sam uobrazio neki Weltschmerz, ali otkud do vraga Weltschmerz u Banatu. Ležim po ceo dan iza naših drvara i gledam u nebo Golubovi padaju sa krova, pred veče zvone zvona, a gospode hoće opet da me biraju za predsednika nekog kola. One vole vrlo nemačke tobdžije, što dolaze u belim rukavicama sa solunskog bojišta. I ja volim bele rukavice. Ležaću po ceo dan u travi i gledaću u nebo.

Svaki dan će imati novu boju. I te boje umiriće moje oči, a ja sam sav miran, kad mi se smire oči. Nazove li mi ko tužno dobro veče, otpozdraviću mu tužno dobro veče. Nazove li mi ko veselo dobro jutro, otpozdraviću mu veselo dobro jutro. Mi ćemo izumreti i doći će bolje stoleće, ono uvek dolazi. Mi ćemo se vući u zelenom odrpanom šinjelu, bledi i nasmešeni, svud po ulicama. Mi ne ištemo ništa, mi ne žalimo ništa; je li, mi ne žalimo ništa? Tetke će prestati da plaču. One jednako kite sliku cara Dušana i nadaju se da ću i ja nasmejati se vedro a ne ovako “kao mrtvac”, kako to one zovu. Po ceo dan one me mire sa ženom, donose mi mleka kao detetu, vode me u kukuruze što zru, a svet me jednako bira za predsednika. Kažu, dve tri godine i sve ćemo zaboraviti. Tetke plaču oko mene i obilaze me kao da sam grob. Nada mnom je nebo, ono ima rumene, blage pruge, te pruge se svake zore vraćaju. One mi se vraćaju, na oblacima, prolazne i blage. Ja ih svako jutro gledam i živim samo za njih, za njih. Po negde padne žut jedan list. A pred veče zvoni. Ja kašljem, ma da lekari kažu: živeću još trideset godina. Po negde pada po jedan crep, po negde jedan plot. Pred veče je hladno, tetke me zavijaju kao dete, one mi čitaju o petrogradskim krvavim ulicama, ja to volim. Nedaleko stanuje moja žena. Stanuje preko puta a još se nada. Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se.

Miloš Crnjanski

Kraj

Ostavite komentar: