Moje večernje šetnje, na primer. Ništa ih ne može objasniti. Ni žurbu koja im prethodi. Kao da strahujem da će neko zakucati, da će me sprečiti. A već godinama niko ne dolazi. Ili su to samo dani? Svejedno, pamtim trenutke sreće, čajanke u ovim istim sobama, topla čestitanja. Moj otac je očajan. Društvenost je osnovna odlika čoveka, on ponavlja, osobina koja ga je uzdigla. Čemu majka protivureči. Ona je sasvim zadovoljna razvojem stvari, drži me uz sebe kao amajliju pređenog života, to što sam ja usamljen njoj ne smeta. Podučava me, stoga, skromnosti i vrlinama, mučeništvu. Naravno, po povratku, ostavljeni nered izaziva u meni duboke duševne potrese. Rečnici razbacani po stolu, knjige na stranim jezicima, biografije slavnih ljudi. Zbog čega uznemirenost? Mir i red, to su moji zakoni, osnovna obeležja mog unutrašnjeg postojanja, prekršitelje treba goniti. I ako neko ipak dođe, pretvaram se u čuvara, pazim, nespokojan, na mrvice pepela jedva vidljive u vazduhu. Ali kada mi se obrate, zatvaram se u najsigurniju školjku, smešim se i dok ne govorim. To je već bolest, psihička nesigurnost, ugroženost. Možda zbog toga ne dolaze? Možda su, odlazeći poslednji put, zastali pred ulazom ili seli u kafansku baštu i doneli jednoglasnu odluku: ostavljaju me samog, nesposobnog da zabavim i ponudim. Ne marim. Voleo bih da živim u prizemnoj kući, iza otvorenih prozora u koje ljudi neprekidno zaviruju, kao da razmaknute zavese kriju interesantnije tajne. Ovako, osim večernjih šetnji, bez ičega sam. A i to su samo besciljna lutanja, ništa naročito, kratak izlet do obale reke kroz mrak i vlažnu travu, preko veštačkog, besmislenog brdašca. Potpuno usamljen, uklonim se devojčicama na biciklima, pa njihova kosa mine kraj mojih očiju. Ali ako ja preuveličavam svoju tugu, šta onda? Svet vrvi od dvadesetčetvorogodišnjaka, mora biti da su milioni slični meni. Više ne dozvoljavaš da ti perem kosu, tužno kaže majka. Otac ćuti, na šta smo već navikli: godine su učinile svoje, zrelost starih izreka nalikuje voću na širokom tanjiru. U tišini razmišljamo o danu kada će sestra pružiti svetu svoje prvo dete.
David Albahari
