U znak sećanja na Mariju Varela Osorio
Ako je sretnete na ulici, brzo pređite na drugu stranu i ubrzajte korak: to je opasna žena. Ima između četrdeset pet i pedeset godina, udatu ćerku i sina koji radi u San Nikolasu; muž joj je limar. Ustaje vrlo rano, očisti ispred kuće, isprati muža, raspremi, opere veš, ode u kupovinu, kuva. Posle ručka gleda televiziju, šije ili štrika, pegla dva puta nedeljno i uveče kasno leže. Subotom pravi veliko spremanje, pere prozore i maže podove. Nedeljom ujutro pere veš koji joj donese sin, Nestor Eduardo, mesi rezance ili raviole, a posle podne joj dolazi u posetu zaova ili ona ide kod ćerke. Odavno nije išla u bioskop, ali čita Radiolandiju i crnu hroniku u novinama. Ima tamne oči i ogrubele ruke i počinje da sedi. Često se prehladi i drži album sa slikama u fioci komode, pored haljine od crnog krep-satena sa okovratnikom i rukavima od čipke.
Majka je nikad nije tukla. Ali jednog dana, kad joj je bilo šest godina, dobila je od nje batine jer je kredama u boji crtala po vratima i morala je da ih obriše mokrom krpom. Dok ih je brisala, razmišljala je o vratima, o svim vratima, i zaključila je da su veoma glupa jer uvek vode na ista mesta. A ta što je prala bila su najgluplja od svih jer su vodila u spavaću sobu roditelja. Otvorila je vrata i ona nisu vodila u spavaću sobu roditelja, već u pustinju Gobi. Nije se iznenadila, mada nije znala da je to pustinja Gobi, niti su u školi još učili gde je Mongolija i ni ona, ni njena majka, ni njena baba nikada nisu čule ni za Nan Šan ni za Hangajske planine.
Napravila je nekoliko koraka sa druge strane vrata, čučnula, zagrebala žućkasto tle i videla da nema ničega i nikoga, topli vetar joj je raščupao kosu, tako da je ona ponovo prošla kroz otvorena vrata, zatvorila ih i nastavila da pere. Kada je završila, majka je još nešto progunđala, rekla joj da opere krpu i da donese metlu da počisti taj pesak i da obriše cipele. Taj dan je promenio njeno ishitreno mišljenje o vratima, iako ne baš sasvim, bar ne dok ne vidi šta se dešava. Celog života, sve do dana današnjeg, dešavalo joj se to da su se vrata povremeno ponašala zadovoljavajuće, iako su uopšte uzev, i dalje bila glupava i vodila su u trpezarije, kuhinje, vešernice, spavaće sobe i u najboljem slučaju, u kancelarije. Ali dva meseca posle pustinje, na primer, vrata koja su svakodnevno vodila u kupatilo otvorila su se prema radionici nekog čoveka s bradom u dugačkom ogrtaču, sa šiljatim cipelama i sa kapom koja mu je padala na stranu. Starac joj je bio okrenut leđima, vadio je nešto iz visokog ormara sa puno fioka, iza neke vrlo velike i vrlo čudne drvene naprave sa volanom i ogromnim šrafom, u jednom hladnom ambijentu sa oštrim mirisom; kada se okrenuo i ugledao je, počeo je da viče na nekom jeziku koji nije razumela. Ona mu je isplazila jezik, prošla kroz vrata, zatvorila ih, ponovo ih otvorila, ušla u kupatilo i oprala ruke pre ručka.
Drugi put, mnogo godina kasnije, za vreme sijeste, otvorila je vrata svoje sobe i dospela na bojno polje; pokvasila je ruke krvlju ranjenih i mrtvih i sa vrata jednog leša strgla krst koji je dugo nosila ispod zakopčanih bluza ili haljina bez izreza, a sada ga čuva u limenoj kutiji ispod spavaćica zajedno sa jednim brošem, parom minđuša i pokvarenim ručnim satom koji su pripadali njenoj svekrvi. I tako je bez svoje volje, a opet na sreću, bila u tri manastira, u sedam biblioteka, u najvišim planinama sveta, u ni sama ne zna koliko pozorišta, u katedralama, u šumama, u klanicama, u potpalubljima, na univerzitetima i u bordelima, u gorama i šatorima, podmornicama i
hotelima i rovovima, na ostrvima i u fabrikama, u palatama i prizemljušama, u kulama i u paklu.
Ne vodi evidenciju, niti joj je to bitno: svaka vrata mogu da vode bilo kuda i to je isto toliko važno koliko i gustina testa za raviole, smrt njene majke i životna raskršća koja gleda na televiziji i o kojima čita u Radiolandiji.
Nedavno je išla sa ćerkom kod lekara i dok je posmatrala zatvorena vrata kupatila u hodniku klinike, osmehnula se sama sebi. Nije bila sigurna, jer nikada ne može biti sigurna, ali je ustala i otišla u kupatilo. I bilo je kupatilo: bar je jedan go čovek ležao u kadi punoj vode. Sve je bilo vrlo veliko, sa visokom tavanicom, mermernim podom, zavesama na zatvorenim prozorima. Izgledalo je kao da čovek spava u svojoj beloj, kratkoj i dubokoj kadi; na jednom metalnom stolu čije su noge bile ukrašene gvozdenim lišćem i cvećem i završavale se u obliku lavljih šapa, ona ugleda britvu, ogledalo, kolmajz za kovrdžanje kose, peškire, kutiju pudera i posudu sa vodom; približila se na vrhovima prstiju, podigla britvu, na vrhovima prstiju prišla čoveku koji je spavao u kadi i prerezala mu grkljan. Bacila je britvu na pod i u toploj vodi, u kadi, isprala ruke. Izlazeći u hodnik klinike, osvrnula se i videla kako jedna devojka ulazi na druga vrata istog kupatila. Ćerka ju je pogledala:
Kako si se brzo vratila.
Toalet nije radio – odgovorila je.
Samo nekoliko dana kasnije, usred noći je prerezala grkljan drugom čoveku, u jednom plavom šatoru. Taj čovek i jedna žena spavali su ovlaš pokriveni u vrlo velikom i vrlo niskom krevetu. Vetar je šibao šator i povijao plamen uljanica. Nešto dalje su sigurno bili logor, vojnici, životinje, znoj, balega, naređenja i oružje. Ali unutra je, pored odeće od kože i metala, bio mač i njime je bradatom čoveku odsekla glavu; usnula žena se pomerila i otvorila oči u času kada je ona prolazila kroz vrata i vraćala se u dvorište koje je upravo oprala. Kada ponedeljkom i četvrtkom posle podne pegla kragne od košulja, ona misli na prerezane vratove, na krv i čeka. Ako je leto, ona skloni veš i izađe malo ispred kuće dok joj ne dođe muž. Ako je zima, sedne u kuhinju i štrika. Ne nailazi, međutim, uvek na uspavane ljude ili leševe sa otvorenim očima. Jednog kišnog jutra, kada joj je bilo dvadeset godina, bila je u nekom zatvoru i rugala se zatvorenicima u okovima; jedne noći, kada su deca bila mala i svi su u kući spavali, videla je na nekom trgu raščupanu ženu koja je gledala u revolver ne usuđujući se da ga izvadi iz otvorene tašne, prišla joj je, stavila joj revolver u ruku i ostala je tamo sve dok neka kola nisu stala na uglu, sve dok žena nije videla čoveka u sivom koji je izlazio i tražio u džepu ključeve, sve dok žena nije nanišanila i pucala; a jedne duge noći, dok je radila domaći zadatak iz geografije za šesti razred, pošla je u sobu po bojice i našla se pored čoveka koji je stajao na terasi i plakao. Terasa je bila toliko visoko, toliko visoko iznad ulice, da je poželela da ga gurne i čuje udarac tamo dole, ali se setila orografske mape Južne Amerike i htela da se vrati. Pa ipak, kako je čovek nije primetio, gurnula ga je, videla kako nestaje i odjurila da oboji mapu, tako da udarac nije čula, ali krik jeste. A na jednoj praznoj pozornici je zapalila vatru ispod plišanih zavesa, u nekoj pobuni je podigla kapak od podruma, u jednoj kući je, sedeći na podu radne sobe, iscepkala na komadiće rukopis od dve hiljade strana, na čistini šume je zakopala oružje ljudi koji su spavali, na nekoj reci podigla vrata komore u brani.
Ćerka joj se zove Laura Ines, a sin ima devojku u San Nikolasu i obećao je da će je u sledeću nedelju dovesti da je ona i muž upoznaju. Treba da se seti da od zaove traži recept za tortu od pomorandže, a u petak se na televiziji daje prva epizoda nove serije. Ponovo prelazi peglom preko prednjeg dela košulje i seća se druge strane vrata u svojoj kući, uvek pažljivo zatvorenih, one druge strane na kojoj stvari koje se dešavaju nisu toliko gadne kao ove koje se doživljavaju sa ove strane, što se lako da razumeti.
Anhelika Gorodišer
