1 Bez obzira na onaj beznačajan pokušaj da se kulturi u novije vreme pridade preterana važnost, sigurno je da je njoj uvek posvećivana pažnja. Nije bezuslovno morala da se naziva kulturom, kao što se i nije nazivala. Može se negovati zemlja, priroda, materija, ljudska sposobnost, talenat, znanje; i samo se oni mogu negovati. Duh se ne može negovati, jer je duh onaj koji neguje.
Kultura je intenzivno negovanje materijalne prirode. Međutim, drevno doba nije znalo za kulturu u ovom smislu. A nije znalo, jer nije pridavalo samostalno značenje negovanju isto kao ni drugim delatnostima koje su se odnosile samo na materijalnu prirodu. U drevnom dobu materijalna priroda nije odvajana od duhovne stvarnosti i njih dve nisu bile gledane odvojeno; kada je negovana priroda, negovanje je bilo zavisno od duhovne stvarnosti. U kulturi kao samostalnom principu ne bi videli nikakav smisao.
U novije vreme se kaže da je kultura stvaralačka misao nezavisna od čoveka, misao koja stvara način života, običaje, društvene forme, sredstva, predmete, odozgo i isključivo isto tako na suveren način kao i umetnosti, pravo, zakone i shvatanje sveta — čak: duh, i tako je u novije vreme kultura podignuta na autonomni princip koji formira bivstvo. Na ovu teoriju ne bi trebalo gubiti ni jednu jedinu reč kada zabluda ne bi nudila veoma povoljnu priliku za izlaganje razlike između istorijskog i drevnog negovanja. Priliku ne smemo da propustimo, jer je ovde, u negovanju, toliko presudna razlika između istorije i drevnosti da kad bi neko pokušao da drevno negovanje izloži i primeni bez uključivanja i bez obzira na istorijsko, savremeni čovek ne da ne bi mnogo razumeo, nego ne bi razumeo ni jednu jedinu reč.
Raspravu bi trebalo početi na sledeći način: istorijski čovek isto kao i preistorijski polagao je veliku pažnju na podizanje svog životnog nivoa. Čovek novog doba je čak i uspeo da stvori ceo niz sredstava i rekvizita; međutim, ova su se sredstva i rekviziti bez izuzetka odnosili na spoljašnjosti. I dok je usavršavanje spoljašnjosti dostiglo veoma visok stepen, čovek ne samo da se nije promenio, nego se srozavao na upadljiv način.
Ovde, naravno, nije reč o tome da duhovni kvalitet čoveka novog doba koji raspolaže električnim osvetljenjem, centralnim grejanjem, telefonom, radijem, avionom nimalo nije viši od ravni divljeg čoveka. To je opšte mesto i poznato je svima. Ono o čemu je reč, to je idealitet koji čovek novog doba pothranjuje o sebi samom, idealitet koji nema nikakve osnove. Visoke moralne teorije etike čoveka neće zaštititi od gotovo sasvim bezvrednog moralnog života. U teoriji države, u umetnosti, u ukusu vladaju predimenzionirani zahtevi, koje pak niko ne ostvaruje, čak je i osećaj za ostvarivanje izumro tokom vekova.
Duhovna stvarnost prisutna je u svom obimu; predstavljaju je religija, umetnost, filozofija, moral. Realizacija je, pak, sasvim nestala iz čoveka. Mirne savesti grade se veoma visoke teorije o religiji, moralu, poretku, o intenzivnom bivstvu. Zahtev za negovanje postoji, mada je opštepoznato da niko ne odgovara ovim zahtevima i negovanje se ne realizuje. Moderan čovek živi u prilvidu veoma visokog duhovnog nivoa; međutim, ovaj nivo je puka iluzija, jer od duhovnosti niko ništa ne ostvaruje.
U novije vreme kulturom se naziva visok duhovni nivo, moral, religija, poredak, odnegovani ukus, intenzivno bivstvo, uzvišeni zahtevi, idealitet modernog čoveka koji on pothranjuje prema sebi samom. Sam čovekov život jedva je i dotaknut ovom kulturom, duboko je ispod duhovnog nivoa, zapušten u svojim nagonima, mišljenjima, strastima. Ono što moderan čovek naziva kulturom, nije intenzivno negovanje, sve u svemu predimenzioniran idealitet.
Uz pomoć unutarnjeg osvetljenja situacija će odmah postati razumljiva. Delatnost je intenzivnija što je više u njoj misli, svetlosti, duha. U to nema sumnje. Delatnost je delotvornija što se neposrednije u njoj realizuje otac delatnosti, duh. Iz toga samo po sebi sledi da je delatnost slabija i manje delotvorna što je u njoj manje misli, drugačije rečeno: što više sužava duh u delatnosti, čin je sve bespomoćniji i prazniji. Ne treba sada upućivati na to da delatnost nije ništa drugo do duh koji se ostvaruje i da taj duh nije ništa drugo do pozitivan stvaralački duh, ljubav, „Otac“; to se i inače podrazumeva. Postoji delatnost u kojoj se duh realizuje bez ostatka; postoji delatnost u kojoj se duh sužava; konačno, postoji delatnost u kojoj potpuno nedostaje duh. U poslednjem nema pozitivnog, nema stvaranja, nema ljubavi. To je prazna, slaba delatnost u kojoj se ništa ne realizuje, jer nema zašto da se realizuje.
Da bi se misao završila: sužavanje nastupa onda kada čovek u delatnosti ne ostvaruje očinski duh ljubavi i sveta, nego ga zameni sopstvenim Ja — ako delatnost preobrati u Ja; ne ostavi je u izvornoj čistoj aktivnosti, nego uključi i svoje Ja i tako lomi snagu ljubavi. Kultura koju moderan čovek imenuje i drži za takvu nije intenzivno negovanje, nego idealitet koji je iznad života i koji ne dotiče život. A šta je, pak, delatnost modernog čoveka; to nije stvaralačka, nije pozitivna, već prazna, nebitna i nejaka delatnost u kojoj je duh sužen, u mnogo slučajeva i nestao. Idealitet kulture stoji nasuprot praktičnoj delatnosti — a realizitet isto tako nedostaje idealitetu kao i praksi. Ovde ne iskrsava ni mogućnost negovanja. Duh ne doseže život, život ne doseže duh. Realizacija nema mogućnosti. Na jednoj strani apstraktan idealitet, na drugoj ogrubela materijalna praksa ne nalaze vezu, jer čovek novog doba ne živi u duhu ujedinjujuće ljubavi, nego u svome Ja. Za sada ovoliko neka bude dovoljno.
2 Istorijski čovek, naročito čovek novog doba, živi u zabludi da sam mora da stvori duh intenzivnog negovanja, da sam utvrđuje ciljeve, dostiže nivoe i izmišlja ideje. Umesto da sledi večni i univerzalni duh — koji se u tradiciji naziva dharmom — on u središte stavlja sopstveno Ja, čime narušava izvorni poredak. Kultura, prema ovom shvatanju, nije ljudski pronalazak niti stvaranje novog duha niotkuda, već realizacija duha koji je oduvek očuvan u baštini i prenet u obliku objavljenja.
U savremenom dobu to se najbolje vidi na primeru ogromnih naučnih i humanističkih biblioteka. One čuvaju milione svezaka ispunjenih trudom, nadom i istraživačkim naporom, ali celokupna ta erudicija — od filozofije i sociologije do psihologije i estetike — nema stvarni realizam u životu čovečanstva. Nastale u bezvučnom idealitetu, ove tekovine i teorije ostaju neostvarljive, prazne i suvišne, toliko da njihov eventualni nestanak niko ne bi ni primetio. Čak se i hrišćanska religija u modernom svetu često svodi na spoljašnje ispovedanje bez stvarne namere da se primeni i živi.
Celokupni moderni svet odlikuje se nečim neutemeljenim, naduvanim i iznutra praznim. Čovek novog doba se poziva na uzvišene ideje, hrišćanstvo i moral, ali ih ne uzima ozbiljno niti ih pokušava realizovati. Dok su sami duhovni sadržaji, ideje i ciljevi religije i metafizike isti u svim vremenima, razlika leži u samom odnosu prema njima. Drevni čovek je živeo u tom duhu i smatrao ostvarivanje univerzalnih načela svojom suštinskom, kultnom delatnošću u kojoj deluje očinski duh ljubavi. S druge strane, moderni čovek zanemaruje taj duh i u središte stavlja sopstveno Ja.
Zbog toga celokupno savremeno čoveчанstvo nosi teret loše savesti. Ono gomila teorije, postavlja ciljeve i objavljuje vrednosti, ali prvi izbegava njihovo ispunjenje. Moderni duh nije egzistencijalan, već je beznačajan, bezdušan, bezličan i neizvršen. Ljudi novog doba — a naročito takozvani stvaraoci kulture, moralisti, profesori, naučnici, sveštenici i državници — ubeđeni su da žive uzvišenim životom, ne primećujući da ne ostvaruju ništa od onoga što propovedaju. Ispod sloja intelektualnih iluzija i lepih reči često se krije sasvim običan, sujetan, plitak i primitivan čovek.
3 Granice izlaganja posledica nalažu da se ne razlaže svaka pojedinačna manifestacija savremenog života, već da se naglasi osnovni raskol: iako je duh prisutan, on se ne realizuje zato što čovek materijalnu prirodu neguje u duhu sopstvenog Ja, a ne večne očne ljubavi. Usled toga dolazi do prekida veze između dve polovine sveta. Duh ostaje u čistom idealitetu, neuspeo i suvišan u milionima stranica, dok prirodne sile, lišene duhovne kontrole, divljaju u državi, društvu, pojedinačnoj sudbini i psihologiji.
Prva direktna posledica jeste gubitak smisla života. Pošto život sam po sebi, pripadajući krugu materijalne prirode, nema sopstveni smisao bez dodira sa duhom, on postaje slep, taman i besmislen. Kada čovek postane sopstvena mera, otvaraju se vrata neumjerenosti, intelektualnoj sofistici i moralnoj anarhiji — u državi se javlja vladavina hvalisavaca, u umetnosti moda, a u javnom životu licemerje.
Posledica gubitka svake opšte mere jeste to što je svaki pojedinac prinuđen da sam, od slučaja do slučaja, improvisuje dobro i zlo. Moral gubi svoj zakoniti karakter i svodi se na promenljivi individualni interes. Nestaju ustaljena pravila života, a u običajima nastupaju samovolja i besmisleno oponašanje. Neposrednost socijalnog života se gasi, dok pristojnost, dobro vaspitanje i предусретљивост postaju teret za anarhično Ja, jer svako juri za ličnim zadovoljstvima umesto da brine o opštem blagostanju.
U takvim uslovima negovanje gubi svoj izvorni smisao i najpre postaje teret, potom prisila, da bi se na kraju pretvorilo u robstvo. Na tom stepenu ono dobija naziv: rad. Bez realizacije duhovne istine u obezvređenom životu, rad postaje mučna, teška i rastočena delatnost niže vrste. Ako život nema smisla, preostaje mu samo besciljno uživanje neodgovornog Ja, a sama njegova delatnost postaje apsolutno besmislena — ta besmislena delatnost jeste rad.
4 Savremeno čovečanstvo, naročito za poslednjih stotinu godina, postavilo je za jedan od svojih najvažnijih ciljeva promišljanje o rešavanju pitanja rada. Što nije postiglo nikakav rezultat, i što je rad i dalje ostao ono što je i bio: ropstvo, prinuda, užas — uzrok je vrlo jednostavan. Čovečanstvo nije videlo da ne treba započeti od rada, nego od ukupne delatnosti života gde ona dobija smisao. U onom trenutku kada bi rad opet uspeo da postane intenzivno negovanje — odnosno kad bi rad opet bio realizacija duhovnih vrednosti, sve bi jednim poteзом dobilo rešenje.
U modernom dobu jedan jedini rad je zadržao karakter intenzivnog negovanja. Umetnik je jedini čovek modernog vremena koji realizuje duhovne vrednosti. I umetnički rad je jedini koji nije postao mučno robijanje, koji je čak ostao privlačan, uzbudljiv, lep i celovit. Čovek u umetničkom radu neposredno ostvaruje duhovne vrednosti i tako neposredno neguje materijalnu prirodu. Ovaj rad je uzor i zavidan san svih ostalih radova. I sasvim je pouzdano, dok se istovetno ne realizuje na svim područjima života ono što doživljava umetnik, dotle je sasvim uzaludna svaka vrsta reformi rada, zakona, teorija, prinuda. Nije to pitanje nadnica, nije pitanje radnog vremena, nije socijalno pitanje, nego jedino: odnos umetnika s materijalnom prirodom, očinski duh ljubavi.
Čovek je, kaže Zaratustra, ili otac prirode, ili njen pljačkaš. Ako čovek realizuje duh ljubavi, onda je otac prirode; ako ne realizuje, onda je pljačkaš prirode. Drevnom negovanju možemo zahvaliti ne samo za svaku oplemenjenu biljku, žitarice, voćke, povrće; ne samo za domaće životinje, konje, goveda, jagňad, živinu; ne samo za svaki bitan predmet našeg života i doma; drevnom dobu možemo zahvaliti za savršeno odnegovanu prirodu čoveka, za savršeno stvorenu i ostvarenu sliku čoveka. Jer je drevno doba negovalo prirodu s očinskim duhom, i isti onaj pijeтет i nežnost, koji su živeli u oplemenjivanju jedne biljke, živeo je u društvu i živeo je u duši čoveka.
Realizacija očinskog duha stvorila je lepotu zemlje, mir zajednice, intenzitet gradova, pitomost ponašanja. I kada čovek više ne realizuje očinski duh, neminovno postaje pljačkaš prirode. Postaje pljačkaš zemlje, krči šume, kolje životinje, otima planinama rudno bogatstvo, čak narod biva pljačkaš naroda, klasa klase, roditelj biva pljačkaš svoje dece, dete svojih roditelja, muškarac žene i žena muškarca, seljak biva pljačkaš građanina, građanin radnika, vladajuća klasa biva pljačkaš potlačenih. Čovek je ili otac ili pljačkaš zemlje, kaže Zaratustra. I ako nije otac, onda ne realizuje duh ljubavi i onda ne neguje zemlju u ime duha — onda je neminovno haramija koji zemlju pljačka poput bandita gladnog plena, bez obzira koji je to narod ili klasa.
Nagon pljačke je stvorio bitke naroda, bitke rodova, bitke rasa, bitke pogleda na svet — ukratko onu bitku koja se naziva bitkom za opstanak. Drevno doba je znalo za brigu o bivstvu, ali nije za bitku za opstanak. Jer je čovek drevnog doba stajao iznad prirode kao gospodar njen i njen otac koji je vladao svetom kao dobri kralj.
5
Ovaj put nije cilj ocena istorijskog čovečanstva. Cilj je da se istakne razlika između negovanja drevnog i istorijskog čoveka, a ovaj se cilj može postići jednom jedinom rečenicom Zaratustre i njenim objašnjavanjem. Čovek drevnosti je otac prirode; otac prirode zato što neguje život u intenzivnom duhu očinske ljubavi. „Sve ono što živi i postoji u svetu”, kaže Zohar, „jedino i samo živi i postoji radi čoveka. Njega radi nebo svako živo biće drži i održava i bića i stvari sami po sebi nemaju ni vrednosti, niti značaja.” Negovanje nije ništa drugo do realizacija duha ljubavi; i čovek u određenom pogledu nema nikakvog drugog zadatka u materijalnoj prirodi, sem da realizuje očinski duh; u svemu onome što je materijalno i prirodno: na zemlji, u bližnjem čoveku, u društvu, u svojim sposobnostima. To je jedini životni cilj i životni zadatak, da čovek bude gospodar prirode, njen staratelj, učitelj, kralj. To je sakralni način života. Ovaj ljudski život je u svakom pogledu i momentu duhovan i zbog toga je u svoj svojoj celini kult.
Istorijski čovek nije otac prirode, nego njen pljačkaš. Prezire materiju, ali je prezir samo naknadno opravdanje: tako on sa zakašnjenjem daje samom sebi razrešenje, jer je prirodu prethodno zgazio i opljaчкаo. Poslednjih vekova raširilo se neprijateljsko ponašanje prema materijalnoj prirodi kao zakasneo i nespretan izgovor, kako bi se skrenula pažnja sa suštine. Čovek ne može da mrzi materijalnu prirodu, ne može je prezirati, ne može joj biti neprijatelj. To je loša savest haramije koji želi sebe pred samim sobom da opravda licemernim moralom.
Činjenica je da istorijski čovek nije otac prirode i da ne ume da realizuje duh ljubavi. Zemlju više i ne neguje, nego je pljačka sistematski ili bez sistema, ali je pljačka. Za njega su postali plen pšenica, raž, kukuruz, voće, meso životinja, ribe mora, ruda iz planina, hiljade zagonetnih umeća materije, kao magnetizam, elektrika, hemijska svojstva, ali mu je postao plen i drugi čovek, drugi narod, druga rasa, plen su mu postali kamen, voda, zemlja, vazduh, i sve je on to opljaчкалo da bi sve privukao u krug svoga Ja. Za to vreme je postajao sve siromašniji, sve više divalj, grub, zavađen, sve zatvoreniji, tvrđi, plići, gluplji, primitivniji i opakiji.
Zadatak drevnog čoveka jeste realizacija u duhu ljubavi, sakralni način života; to je kult. Istorijski čovek oseća kao svoj životni zadatak ostvarivanje moći njegovog Ja, i ovo osećanje je uobličilo divlji, grubi, zatvoreni, sebični, primitivni način života, profani način života. Ono što visoka duhovnost očuva u idealitetu, ostvaruje se samo kao instinkt pljačke haramijinog Ja.
Ovako je postala sasvim jasna razlika između intenzivnog negovanja drevnog i istorijskog čovečanstva i tako se pitanje modernog razdoblja može odložiti na stranu. Istorijsko čovečanstvo je bilo pogodna tamna osnova da bi se na njoj moglo pojaviti u svoj oštrini drevno negovanje. Ako bi neko drevno negovanje odredio bez upoređivanja s istorijskim tako da bi ono bilo kult čoveka prožetog pijeitetom, drugim rečima da je negovanje bilo sakralni način života čovečanstva — to moderan čovek ne bi mogao ni da razume. Upoređujući je s današnjom, takozvanom kulturom, uspešno je, pak, otkrivena u celoj dubini i istini priroda drevnog negovanja.
6
Cilj drevnog negovanja nikada nije bila takozvana kultura, već pretvaranje sveta u raj. Kroz posvećenu delatnost — što je nekada bio pravi naziv za rad — čovek je obezbeđivao blagostanje, procvat, obilje i lepotu. Priroda nije bila neprijatelj, već riznica esencija koje su služile da se ljudski život uzdigne do nivoa svete radosti. Radost je u svojoj suštini ispunjenje i potpunost ljudskog bića. Zemaljska sreća direktno zavisi od toga da li će zemlja procvetati, da li će život biti uređen po zakonima očinske ljubavi i da li će se ostvariti jedinstvo među ljudima i sa prirodom. Kada se to postгне, priroda otvara svoja neiscrpna blaga, čovek biva srećan, a svet se pretvara u raj.
Svaka prava kultura je, prema Baaderovim rečima, oblik egzorcizma. Kult predstavlja intenzivno negovanje i realizaciju duha ljubavi, što je ujedno i velika borba protiv tamnih i štetnih sila u svetu. Obilje i lepota su rezultat delatnosti koja angažuje sve ljudske snage. Međutim, istorijsko doba je potpuno zanemarilo isceliteljsku moć kulta, čime su se oslobodile razorne, mračne sile. Pored ratova, revolucija i nagoina za pljačkom, te mračne sile najsnažnije dolaze do izražaja u tehnici. Tehnika nije ni kult ni kultura, već pokušaj oslobođenih rušilačkih sila da unište život na zemlji.
Sa nestankom drevnog doba nestalo je i Zlatno doba. Pošto čovek više nije ostvarivao očinski duh, postao je pljačkaš, a zemlja je potamnela. Umesto procvata i radosti, ljudska delatnost je počela da rađa patnju, glad, siromaštvo i tugu. Nekadašnji radosni kult pretvorio se u naporan, mučan i besmislen rad. Duh se povukao, ostavljajući za sobom samo prazne biblioteke, apstrakcije i jalovu kulturu koja ne donosi opšte blagostanje.
Postoje sile koje realizuju više duhovne istine — one su blage, plodonosne i oplemenjujuće, okrenute ka unutra i ka gore. Sa druge strane, postoje pljačkaške sile suše i okamenjivanja, koje su okrenute ka spolja i ka dole. Izgubivši vezu sa višim smislom, čovek se na prelazu u novo doba okrenuo spoljašnjem iskorisćavanju. Izgubio je duh, bogove, radost i smisao, utopivši se u besomučnu eksploataciju prirode u kojoj negovanje više nije kult, već prazna, spoljašnja kultura.
Bela Hamvaš
