Art

Kakva ste vi bića, posebna, izuzetna, tako nepogrešivo jedinstvena! (Trideseta priča)

guimaraes

23. Jul 2009. godine
21:05
Estádio D. AfonsoHenriques, Guimarães
Sudija: FıratAydınus (Turkey)
Pacos de fereira(Portugal) – Zimbru Chisinau (Moldavija)
                                1                                           0
                            Cristiano 84′

 

–          Ako te pitam šta tražiš ne možeš odgovoriti – Pa svi traže nešto u životu – rekla je Marta Andres momku kome je prišla da ga pita zašto je već tri dana prati do ulaza zgrade.
–          Mogu – rekao je.
–          I ti baš mene pratiš?
–          Da.
–          A zašto?
–          Lijepa si.
Marta Andres se u tu zgradu u Aveniju dos Templarios uselila prije dvadesetak dana. Tog dana se dogovorila sa najboljom prijateljicom da idu u Giamareš da gledaju utakmicu. Gledala je Marta Andres tog mladića koji je bio mlađi od nje bar deset godina, gledala ga je, smiješila se i mislila, što da ne.

Ana Isabel Lopes je često stajala ispred prozora i posmatrala ulicu i eto, da je neko pitao šta se promijenilo od njenog prvog pogleda, prije nekih trideset godina, ne bi umjela da kaže, ili bi rekla – malo toga, eto, samo što sada reklame vise po zgradama, inače ništa, ništa se nije promijenilo, rekla bi tako, a tako bi pogriješila. Ali nije u tome stvar. Pogledala je kroz prozor i vidjela sina svoje prijateljice kako priča sa novom komšinicom, kako se ona smiješi. Ana Isabel Lopes je pomislila na jučerašnji dan kada se po dogovoru pojavila ispred vrata prijateljice, pozvonila, sačekala i kako nije bilo odgovora pritisnula kvaku i ušla u stan. U dnevnoj sobi zatekla je mladića kako stoji i gleda u zid. Tri puta ga je zvala, nije se okretao. Kada ga je pozvala četvrti put okrenuo se polako i pogledao je sa takvom mržnjom da se prestravila. Izašla je iz stana i nije dugo mogla da se smiri. Mora da se drogira – pomislila je. Da li da joj kažem – pomislila je. Nikom, čak ni mužu, nije te večeri ništa rekla. I nije mogla dugo da zaspi i probudila se rano. I sada je gledala tog mladića kako se smiješi, i tu ženu, novu komšinicu, kako mu smiješkom odgovara, a sa tranzistora su najavljivali utakmicu i još jednu toplu noć.

–          Nikom ne smiješ vjerovati! – rekla je Ani Nunes baka, a ova se na to nasmijala.
–          Nemoj tako, to su mi prijatelji, sa njima idem, sigurno je.
–          Baš prijatelji! I neko te pozove u auto i niko te nikad više ne pronađe! Znaš li da sam sinoć na televiziji gledala kako ljude otimaju i vade im organe i prodaju! Zamisli! I to ne u Africi ili negdje daleko nego tu, u Evropi!
–          To samo tako pričaju, bako. Nema toga ovdje.
–          To je bio ozbiljan program! I neću da se kasno vraćaš! Kad se završava utakmica?
–          U 23.
–          Odmah da dođeš kući!
–          Hoću, bako.
Ana Nunes je poljubila baku i izašla iz stana, krenula ka trgu. I na semaforu je vidjela auto koje se zaustavilo i majčinu prijateljicu, koja se doselila skoro u njihov kraj, a za koju je cijelom društvu pričala da bi takva voljela da bude kada poraste – nezavisna i samosvjesna i nikad u stalnoj vezi. Mahnula joj je, automobil je krenuo.
Majkina prijateljica je prepoznala i pogledala užasnuto.
Ines Nunes je vidjela da joj iz nosa curi krv.
Automobil je prošao. Ines Nunes je iz torbe izvadila telefon.

Neću ništa reći što ne znate. Jer mogu tu da postoje i drugi ljudi – evo, fudbaler koji odavno zbog povrede ne igra, koliko je teže gledati utakmicu sa tribina nego biti na terenu i ostale fraze, i tako on gleda sve te ljude, sam je, koljeno ga i dalje muči, porazgovara sa jednom djevojkom, bio je sa njom prošle godine nakon neke žurke, upoznaje ga sa momkom, drugoj govori zdravo, ona neće da se javi. Hoću da kažem da sve znamo, sve, da ne mogu reći ništa što vi ne znate, ništa. Evo, sad pogledajte oko sebe, izađite danas na ulicu, razmislite o vašim najbližima, pripremite se na činjenicu da sve, apsolutno sve znate. Kakva ste vi bića, posebna, izuzetna, tako nepogrešivo jedinstvena!
Led se lomi, padne u more, kiša natapa pustinju, žedne usne su srećne, sve znate, niko vam stvarno nije potreban.

Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu

Ostavite komentar: