Anatomija Fenomena

Kolebanje između preterane askeze i preterane neobuzdanosti [Tema: Gnosticizam]

Piše: Žan Lakrijer

Lako je pojmiti da su ta zmijovita kosmologija, ta uloga pridata zmiji kao tvorcu, inicijatoru, defloratoru, nalazile izraz i u obrednim običajima tih sekti. Sveti Epifanije opisuje upravo jedan ofilatrijski obred, koji su, izgleda, vršili ofiti, a evo kako se on odvijao.

U sredinu odaje za inicijaciju donose hlebove koje redaju na jedan sto. Zatim donose kovčežić u kome je pripitomljena zmija. Otvaraju kovčežić, uzimaju životinju, polažu je na hlebove izgovarajući uobičajene molitve. Životinja se razmota, vijuga po hlebu, i taj prost dodir, uz učinak molitve, dovoljan je da se hlebovi posvete. Uzimaju ih, svi se pričeste jedući po komad hleba, pošto pre toga poljube zmiju u usta. Zmiji se tako pridaju iste moći koje imaju reči posvećenja u hrišćanskoj liturgiji: da preobražava hleb u euharistiju. Taj jednostavni obred – i čitava kosmologija koju on uvodi – jasno pokazuje bezdan koji već razdvaja gnostike od hrišćana. Za hrišćane je zmija životinja prokleta par excellence. Za gnostike je izabrana. Ovde se vidi kako se razvija onaj mehanizam inverzije vrednosti i znakova, aspekt onog protivživota koji su vodili gnostici, mehanizam koji će povlastiti, dati moć, svetlost, činodejstvije, svima koje pravoverna tradicija smatra prokletima: Setu, Zmiji, Kainu.

Upravo će njih, te prve Pobunjenike u istoriji sveta, gnostici uzneti do najvišeg dostojanstva i učiniti ih utemeljiteljima svoje sekte i autorima svojih tajnih knjiga. Mitska istorija se tako preobraća u protivistoriju koja u prvi plan uzdiže velike Pobunjenike. Postojala je, recimo, sekta kainite koji su slavili Kaina zato što je ubio brata, porekao krvne veze i prvi pokušao da se suprotstavi jednom od prvih otuđujućih zakona ovoga sveta: zakonu porodice. Pogrešno bi bilo iz toga zaključiti da su kainiti propovedali i činili bratoubistvo. Mora biti da su u Kainu – kao ofiti, setovci i perati u zmiji – slavili sliku, mitski uzor, čin odbijanja koji je za njih imao pozitivan smisao, pošto se – u vreme kad je još sve bilo moguće – odupro poretku sveta zla. Posle više nije bilo tako i kainiti nisu imali drugoga izbora nego da se odreknu rađanja, stvaranja porodice, da odbiju da se pokore otuđujućem uređenju zakonitih i zvaničnih zajednica. Ali, kako god bilo, to odbijanje uvek ima isti smisao: pokušaj da se ponovo uspostavi prvobitno jedinstvo sveta, da se vrati u ono vreme kad ništa još nije bilo razdvojeno, da se povrati edenska nevinost. To objašnjava raznoliku, zbunjujuću prirodu terena koji svaka pojedina sekta bira da se na njemu bori protiv parčanja ovoga sveta. Neki od tih terena bili su čisto simbolički. Tako oni adamiti, o kojima govori sveti Avgustin, koji poštuju običaj ritualne nagosti i „okupljaju se goli, muškarci i žene; goli slušaju propoved, goli se mole, goli primaju svetu tajnu i vele da je zato njihova crkva raj” .

Ili oni sakofori, što će reći vrećonoše, koji su se okomljivali na otuđujuću odeću, pa su se oblačili u vrećišta i u rite, u sve čime su mogli da odbace – danas bismo rekli da ospore – podelu na bogate i na siromašne po odeći.

Svaka sekta, dakle, bira sebi teren za akciju – ma kako, naoko, skroman – i neke su se ograničavale na tu delimičnu nepokornost. Ali, najizazovniji teren, najvišeg naboja sablazni, buntovništva i slobode i dalje je teren seksa. Njega svesno biraju neke neobične sekte koje se obično označavaju, potpuno neprimerenim, izrazom raspusni gnostici.

Kad je sveti Epifanije, oko 335. godine, došao u Egipat da čuje učenje Otaca pustinožitelja, boravio je najpre u Aleksandriji i tamo je doživeo jedno iskustvo, u njegovim očima nesrećno, kome, međutim, dugujemo jedino neposredno i doživljeno svedočanstvo o nekoj gnostičkoj sekti.

Epifanije je tad imao dvadeset godina i, kako se čini, mnoge iluzije. To objašnjava činjenicu da nije video ništa zlo u ponudama nekoliko mladih i lepih gnostikinja koje ga ubediše da samo one znaju put njegovog spasenja. On pođe sa njima, bi uveden među pripadnike sekte, upoznat s nekim radovima koje mu dadoše da čita, i prisustvova, valjda je dan jedini put, jednom obredu te grupe. Jedva se nekako izvuče i, užasnut, otrča aleksandrijskom biskupu da prijavi događaje kojima je bio svedok. Na osnovu njegove prijave, osamdeset gnostika bi izopšteno. Zapazimo, usput, da nam to već dosta govori o značaju sekte. Vrbovanje je bilo povereno onim „izabranim vazama” , „urnama blaženstva” , najlepšim ženama među gnosticima, i mora da je bilo dovoljno efikasno, pošto je samo sekta o kojoj je reč brojala najmanje stotinak pripadnika. Uočimo, uzgred, da se ti gnostici izjašnjavaju kao hrišćani i da pripadaju Crkvi sve do dana kad su, na osnovu Epifanijeve prijave, iz nje izopšteni.

Sekta o kojoj govorimo bila je jedna od onih koje se svrstavaju pod zajedničko ime barbelognostici. Ukratko ću sažeti njihovu doktrinu, jer je ona bitna za razumevanje prizora koji slede.

Ime im je izvedeno od Barbelo, ženske moći koja živi na osmom nebu (viši krug Oktoade) odakle komanduje Arhontima. Ona sama je postala od nesaznatoga Oca, istinitog Boga. Ona rodi sina pod imenom Savaot, koji vladaše sedmim nebom. I upravo tu se sve kvari. Jer Savaot, umesto da prizna vlast svoje Matere i da se pokori istinitom Bogu, proglasi sebe samog za istinitog Boga i htede da upravlja svim stvorenjem. Uostalom, on jasno kaže tim povodom:

„Ja sam Večni. Nema drugog Boga osim mene.” Pred tom otimačinom, Barbelo shvata da je postanje sveta izopačeno i da mora da popravi posledice te nepokornosti. Kako? Zavodeći jednog po jednog Arhonta da ih odvrati od uticaja Savaota. „Pokaza im se, veli barbelognostički tekst, zadivi ih svojim izgledom, zavede ih i skupi njihovu spermu da vrati u nju svoju Moć rasejanu u različita bića.” To je prvotni čin kojim započinje spasenje sveta: treba „prikupiti”

Barbelinu moć, razbijenu na svako biće u vidu sperme i ponovo uspostaviti prvobitno jedinstvo. Onda, nije teško zamisliti u čemu se mogao sastojati barbelognostički ritual: u ponavljanju Barbelinog čina, drugim recima u prikupljanju sperme svakoga živoga. Tom obredu prisustvovao je, užasnut, Epifanije.

„Okupe sve svoje žene zajedno, i u slučaju da se pojavi neko nepoznat imaju, muškarci sa ženama i žene s muškarcima, znak raspoznavanja: pruže ruku i golicaju jedno drugom dlan, znak da novopridošli pripada njihovoj veri. Čim se tako prepoznaju, ubrzo počinju da se goste. Služe birana jela, jedu meso, piju vino, čak i prosjaci. Kad se dobro zasite i kad im se, ako mogu tako da kažem, vene ispune viškom snage, prelaze na razvrat. Muškarac ustaje sa mesta pored svoje žene i veli joj: ’Ustani i izvrši agape (sjedinjenje u ljubavi) sa bratom.’ Nesrećnici onda krenu da bludniče svi sa svakim i premda pocrvenim i na samu pomisao da opišem njihova gnusna dela, neću se stideti da ih kažem, pošto se oni ne stide da ih čine. Elem, kad se tako sjedine, kao da im zločin bluda nije dosta, dižu u nebo vlastitu bruku i sramotu: i muško i žensko skupljaju u šaku mušku spermu, dižu pogled ka nebu i, s onom brukom u rukama, nude je Ocu govoreći: ’Prinosimo ti dar ovaj, telo Hristovo.’ A onda je jedu, pričešćuju se sopstvenom spermom govoreći: ’Ovo je telo Hristovo, ovo je Pasha radi koje trpe naša tela, radi koje ispovedaju stradanje Hristovo’. Isto to čine i sa ženskim pranjem. Skupljaju krv nečisti i pričešćuju se njome isto onako, govoreći: ’Ovo je krv Hristova’. Ali, sve čineći taj promiskuitet, uče da ne treba rađati decu. Jer, ta sramna dela čine iz čiste pohote. Bludni čin vrše dok se ne zasite, skupljaju spermu e da je spreče da ne prodre dublje, a onda gutaju plod sopstvene bruke.”

Predahnimo na tren i rezimirajmo taj obred terminima manje uvredljivim: praksa potpunog zajedništva žena, agapa ili orgija tokom kojih ti nestalni parovi vode ljubav ne vodeći računa ko s kim (samo se po sebi razume da nema nikakvog sentimentalnog izbora u tim činovima koji se, ponovimo još jednom, smatraju askezom), co’itus interruptus da se izbegne začeće i da se sakupi sperma, najzad, posvećenje sperme preobražene u telo Hristovo, i pričešće, drugim recima spermatophagia. Uočimo da je ovaj obred strogo heteroseksualan i da ne uključuje nikakvu sodomitsku praksu. Ovaj poslednji način mogao se učiniti jednostavnijim da se sperma skrene sa „rastrošnog puta” oplođenja, ali arhetipski obrazac to zabranjuje. Taj obrazac, naprotiv, podrazumeva žensko učešće i, verovatno, inicijativu – po uzoru na Barbelo – odakle se može izvesti verovatna praksa felacije, sa koje je užasnuti Epifanije, bez sumnje, morao skrenuti pogled u stranu. Ali, pređimo na „nastavak” :

„Kad neko od njih, greškom, pusti seme da prodre preduboko i žena ostane bremenita, čujte šta čine još gnusnije. Čupaju zametak čim mogu da ga uhvate prstima, uzmu nedonošče, istucaju ga u nekakvoj stupi, dodaju meda, bibera i raznih začina, kao i mirisnog ulja da spreče gađenje, onda se okupe – prava zajednica krmača i psina – i svako prstima kuša te kaše od nedonoščeta. Posle tog ’obeda’, završavaju molitvom: ’Nismo dopustili Arhontu pohote da se igra sa nama, nego smo ispravili grešku bratovljevu.’ To je, u njihovim očima, savršena Pasha. Osim toga, čine svakakve gnusobe. Kad na svojim skupovima padnu u ekstazu, mažu ruke brukom svoje sperme, svud je razmazuju, i tako prljavim rukama, potpuno goli, mole se da tim činom dobiju slobodan pristup Bogu.”

Očigledno nema nikakvog razloga da se dovodi u sumnju Epifanijevo svedočenje. Daje moglo biti i drugih svedočanstava o drugim sektama, nema sumnje da bi se, uz poneku varijantu, prisustvovalo istim prizorima. Te varijante — koje proističu iz mita na kom se temelje, a koji se razlikuje od sekte do sekte – mogle su da podrazumevaju sodomiju, incest između braće i sestara, felaciju i fetofagiju. Ova poslednja „varijanta” pominje se samo u vezi sa barbelognosticima, ali nisu samo oni morali imati tu privilegiju, a glasine koje su među Rimljanima kolale o gnusnim tajnim obredima koje hrišćani čine, nalaze ovde svoje objašnjenje: one se odnose isključivo na određene gnostičke sekte. Pošto su se one često izdavale za hrišćanske, Rimljani nisu pravili nikakve razlike između pravih i lažnih sledbenika Hristovih, čime se objašnjavaju zbrka i zablude.

Uprkos svemu, ne bi se smelo apsolutno zadovoljiti Epifanijevom pričom. Prizori koje on opisuje imaju u sebi nečeg neprihvatljivog – barem što se tiče jedenja fetusa, jer od ostaloga gnostici nisu ništa izmislili – ali, treba reći i da su sramežljivost, naivnost, nevinost i gnušanje, sprečili mnoge hrišćanske autore da pristupe tim problemima onako kako se to danas može učiniti: oslobađajući ih njihovog etičkog konteksta, njihovog emocionalnog naboja i posmatrajući ih kao poznate oblike seksualnih devijacija.

Ono što, međutim, razlikuje gnostičke devijacije od onih koje proučavaju seksolozi, jeste to što su one kod njih savršeno svesne, što se primaju i do krajnosti čine kao askeza uzdizanja i oslobođenja. Ako se sudaraju sa zabranama, sudaraju se samo u svesti drugih, ne i u gnostika. Naravno, sigurno će se prigovoriti da mitovi i fantazmatična bunila na kojima se navodno temelje ti običaji, jesu, zapravo, sublimisana projekcija njihovih vlastitih poriva i tako dolazimo u opasnost da se dugo vrtimo u krug. Upravo se to neminovno dešava čim se suočimo s nekom devijacijom ili inverzijom koju pojedinac svesno traži i svesno doživljava: gde je, zapravo, polazna tačka ciklusa u toj igri ogledala, gde se jedan u drugom odražavaju nesvesni poriv i svesni zahtev za njegovim ispunjenjem? Ako se vratimo rečitoj slici zmije koja samu sebe ujeda za rep, jasno vidimo gde je ta bitna tačka, mesto stapanja poriva, njegovog mističkog preobražaja i obrednog odraza: tamo gde se usta spajaju s anusom, na mestu spoja rasparčanog i jedinstvenog (prema gnostičkoj terminologiji) ili, skromnije rečeno, rasparčanog nesvesnog i objedinjujuće svesti. Ne nameravam ovde da opravdavam na bilo kom planu te čudnovate prakse i priznajem da sam samo nekima od njih relativno sklon. Nikad nisam jeo fetus i moram reći da mi, do onog dana kad sam pročitao Epifanijevu priču, ta ideja nije ni na pamet pala, čak ni u snu. Ali, pojmljivo je da su te prakse, kad se izgubio njihov mitski kontekst, kad je potpuno zaboravljen soterološki sistem koji ih je podrazumevao, mogle, prosto, da se izopače u crnomagijske i luciferovske obrede. Crna misa nije daleko od barbelognostičkog rituala – nimalo dalje, uostalom, nego Savaot od Lucifera – i nije slučajno što se neki aspekti tih obreda, začinjeni kabalističkom demonologijom, susreću i dan-danas u luciferskim sektama. Tu se ponovo otkriva ambivalentnost svakog gnostičkog stava, ono večno iskušenje koje se koleba između preterane askeze i preterane neobuzdanosti – pošto obe imaju istu soterološku vrednost – i koje se, u istorijskom razvoju gnoze, ogleda u suprotnim putevima mističkog katarizma (za prvu) i magijskog luciferijanstva (za drugu).

 

Ostavite komentar: