Notes

Tajna Venecija Korta Maltezea [Knjiga dana]

Malo poznati i teško pronalaziv vodič pravo je otkrovenje i ulaznica u čaroban i nesvakidašnji svet Venecije.

Kada se pomisli na Veneciju odmah se nižu slike kanala, gondola, Trga Svetog Marka ili crkve Santa Marija dela Salute. Milionima turista koji se svake godine slivaju u ovaj grad nude se stereotipni turistički vodiči koji ih na nemaštoviti način upućuju na mesta na kojima, u stvari, mogu samo da se oslobode poprilične svote novca. Venecija i jeste prava finansijska klopka jer sve što se nalazi u blizini bilo kog poznatog spomenika košta bestidno puno, a redovi na Markovom Trgu toliko su dugački da čoveka često prođe želja za posetom Duždevoj palati ili crkvi Svetog Marka. Zbog toga je malo poznati i teško pronalaziv vodič Tajna Venecija Korta Maltezea( pravo otkrovenje i ulaznica u čaroban i nesvakidašnji svet Venecije, oslobođene od nepremostive reke turista. Autori Gvido Fuga i Lele Vijanelo, veliki poznavaoci stvaralaštva Huga Prata ali i same Venecije i njene istorije, uspeli su da avanturistima otkriju tajne hodnike ovog mističnog grada, ali i da pobiju zabludu da se Venecija može !obići za tri dana.

 

Magične i skrivene rute

Tajanstvenu veneciju Korto Maltezea, otkriva nam sam Korto, šetajući ulicama, ploveći kanalima i lagunama, posećujući plemićke palate, skrivene hodnike… Venecije. Korto nam pripoveda apokrifnu i skrivenu istoriju ovog grada, pokazuje nam njegove lepote i raskošnu povest templara,krstaša, duzdeva, kabalista, ezoteričara, mitskih stvorenja i legendi… koje su u dugoj istoriji Venecije pohodili ovaj grad.

U Veneciji postoji mesto po imenu Corte Del Maltese o de Bocca d’orada (dvorište Maltežanina ili zlatnih ustiju), Korta pomorca sa malte, znaju mnogi. Zlatna usta možda pripadaju jednoj brazilskoj prvosveštenici kandomble kulta koja je uz to i velika dama, što nikako nije manje važno. Na svojim beskrajnim putovanjima mornar je sreo mnogo lepih devojaka. Svaka je bila posebna i imala “ono nešto”, zlatousta je jedina koja je imala sve. I Hugo Prat kaže da je ona “sinteza svega što jednu ženu čini poželjnom”, a njemu se u tim stvarima može verovati.

Prat je lik Korta Maltezea kreirao 1967. i tada je ovaj tek jedan od Monahovih gusara. Po mišljenju kralja Eskondide nije bio čak ni za zapovednika jer je suviše samostalan i neposlušan, šta više “jedan prevratnik”, ocena se pokazala kao proročanska.

Korto je prvo osvojio vlastiti serijal, a preko njega i nepodeljenu naklonost ljubitelja stripa. Zatim je svakom novom epizodom pridobijao poklonike i među onima koje “priče u slikama” pre njega nisu naročito zanimale. Zaintrigirao je modne kreatore koliko i psihologe. Lepi mornar sa minđušom u levom uhu postao je ikona popularne kulture ali i tema nekoliko stotina eseja, čak i doktorskih disertacija. Pratu su se javljali “najrazličitiji ljudi, mali veliki, krupni, sitni (koji) svi misle da su Korto i veruju da imaju isti izraz u očima”. Žene su slale pisma sa svojim fotografijama i zahtevale nove mornareve avanture. O Maltežaninu se pričalo mnogo više nego o njegovom tvorcu. Godine 1993. Prat je morao da prizna “On je postao ličnost, on je pravi junak! A ja tu služim samo za vezu, da posredujem između njega i čitalaca, posebno čitateljki”.

Ovaj vapaj starog maestra (tada mu je bilo 67, umro je dve godine kasnije) iza koketnog tona i fine ironije skriva ponos stvaraoca na svoje delo. Ako je “Korto Malteze” bacio u senku prethodna Pratova ostvarenja i prigušio pun razmah potonjih tu nema za čim da se žali. Prat je bio veoma svestan da je tek sa maltežaninom ušao u red onih najvećih, takođe je odlično znao vlastitu ulogu, junak mora da ima uz sebe “pesnika sa zlatnim ključem pod jezikom”, da bi dospeo u Edenski vrt.

Maltežanin je sin slavne ciganke Nine Gibraltarske i jednog mornara iz Kornvola. Poreklo ga dvostruko oslobađa-niti je ograničen racionalnim poimanjem realnosti (tipičnim za čoveka zapadnog sveta), niti je vezan za jedno mesto. Mudrost neprimerenu mladalačkom dobu primio je od svog pravog oca. Prat ga je stvorio kao zreo čovek zašao u petu deceniju i preneo mu svoje bogato i raznovrsno iskustvo.

S takvim nasleđem Malteze kreće u potragu za izgubljenim svetovima i skrivenim blagom ( Prat jeposvetio Henriju Stokpulu, piscu novele . Više puta je govorio i o svom dugu mnogo poznatijim autorima knjiga o južnim morima-Melvilu, Stivensonu i Konradu.). Plovi vodama okeana i brazilskih reka zaustavljajući se tek da bi okončao neku zakulisnu špijunsku igru ili pomogao revoluciju Kangaserosa. Ne mogu da ga zaustave međunarodne kriminalne organizacije ni (mnogo opasnije) lepe devojke opterećene porodičnim prokletstvom. On se ležerno upućuje tamo gde ništa više nije sigurno i sve postaje moguće.

Iz “Balade o slanom moru” Korto i neizbežni Raspućin su isplovili u društvu jednog malog Maora, onog koji je (prateći svojim čamcem ajkulu) jedini stizao tamo gde je naumio. Time je u nove mornareve avanture ušla magija. U “Baladi…” tek skromno nagoveštena dečakovim navigacionim metodom, već u “Karipskoj sviti” igra važnu ulogu. Snovi, astrološki znaci, čitanje iz karata i iz vatre, te vudu rituali pokreću zbivanja koliko i istorijsko-političke činjenice. Pustolovina Kaina i Pandore Hrovensor odigrava se u predelima poznatim sa geografskih mapa. Tristan Bantam i njegova polusestra Morgana kreću se dimenzijama koje nauka nije verifikovala.

Prat je “Baladu o slanom moru” posvetio Henriju Stokpulu, piscu novele “Plava laguna”. Više puta je govorio i o svom dugu mnogo poznatijim autorima knjiga o južnim morima-Melvilu, Stivensonu i Konradu.
U nekim poznijim Kortovim albumima tajna znanja, mistična iskustva i ezoterične doktrine još su bitniji elementi. Pratova ambicija nije bila da afirmiše okultne discipline, on pojedine segmente iz njih koristi s ciljem da podtakne onu “pravu” unutrašnju magiju u čitaocu. “Ja sam skeptik”, kaže on “ali verujem u ono što ti fantazija može dati, čime te poezija može obdariti”.

Čudno je da je i Maltežanin od iste građe, još jedan skeptični vernik. On veruje u slobodu i heroizam, ali je skeptičan prema životu i ne pripada nikome i ničemu, izuzev avanturi.

Uz svo poštovanje prema osećanjima obojice, ne bi trebalo zaboraviti na ironiju.

Bez svog blagog cinizma Korto Malteze bi bio previše romantičan za ukus modernog čitaoca. I u Pratovom odnosu prema (pomalo zastarelom) pustolovnom žanru, ironija je od velikog značaja. On nije izbegavao ni najistrošenije stereotipe, originalnim pristupom i ironijskom distancom davao im je neočekivanu snagu i svežinu. U “Sviti” Tristan Bantam sanja kako ga očeva senka vodi do kamenog diska, u snu zna da kroz njega mora proći sam. Provukavši se (kao Alisa kroz ogledalo) na drugu stranu ulazi u milenijumima staru zemlju Mu. Tu sreće samog sebe (svog dvojnika). Zatim domorodci žele da ga žrtvuju da bi na povratku u svoj svakidašnji život ostao u vezi sa njihovom dimenzijom. Onirički prikaz ovog sna zauzima četiri table i njime je “potraga za izgubljenim svetom” oko koje se pletu dve epizode započeta i završena. Time je polazna žanrovska konvencija ispoštovana i priča nastavlja dalje da plete slojevite psihološke i značenjske odnose. Na sličan način je kasnije tretiran jedan još oveštaliji stereotip ” lov na zlato”. Uostalom Tristan se sa svoje ekspedicije vratio sa nekim blagom. Prestalo je da ga muči pitanje šta bi mu bledi prijatelji iz Engleske rekli o tamnoj koži njegove polusestre. Postao je član zajednice veće od one koju čine pitomci londonskih klubova. Stekao je nove prijatelje. Na primer Korta, a taj je već našao načina da se naruga njegovim dometima i tako nas spasi patetike. Uz svo poigravanje konvencijama i unošenje jakih kontemplativnih linija. Pratovi stripovi ostaju u registru avanture, oni čuvaju uzbudljivu klimu pustolovine.

U osnovi svega je ipak priča, a kako je naracija ostvarena kroz crtež Pratov grafizam je odgovoran za ritam i ravnotežu onih raznovrsnih elemenata zadatih scenarijem. Pada u oči da je većina kvadrata realizovana perom i četkom, kontrast između čiste, precizne linije i tamnih površina diktira njihovu dinamiku i intezitet. Četkicu je Herman nazvao ” oružjem fantaste”. Mnogi crtači su zazirali od njene upotrebe, osećajući da im crtež izmiče kontroli onog časa kad sa detaljisanja olovkom pređu na širi potez. Prat koristi četkicu da izvuče senke, ali i sasvim samostalno; čitave table se zasnivaju na crnim masama apstraktnih formi i tek oivičenih olovkom. Grafička analiza nije dovoljna da bi se ocenila slojevitost crtačkog pristupa, potrebna je i psihološka. Prat često “stavlja” ornamente u pozadinu, ponekad ih izbacuje u prvi plan. Oni su zanimljivi sami po sebi, dočaravaju kulturni kontekst ambijenta i sugerišu psihologiju likova. Možda, zbog potcenjivačkog odnosa prema stripu, retki su crtači, čak i oni veliki, koji bar ponekom tablom nisu pokušali da dokažu svoju virtuoznost ili smelost eksperimentatora žrtvujući pritom kontinuitet celine. Sa Pratom je upravo suprotno-kvadrati za koje se na prvi pogled čini da su tek ovlašno skicirani i nemarno izvedeni pokazuju se u kompoziciji kompletne priče kao savršeno opravdani i promišljeni, šta više majstorski. Da tako je i Korto svoju plemenitost skrivao pod maskom ravnodušnosti. Kada je kreirao Maltežanina Prat je bio potpuno formiran kao autor. Od tada se njegov crtež kretao ka sve većoj slobodi u izrazu i ka lakoći sintetisanja, komponovanja različitih postupaka i pristupa. Ovih ima toliko da se može govoriti o orkestraciji.

Konačno, muzički termini iz naslova albuma o kojima je ovde reč nisu slučajno izabrani.

“Balada” je vizuelni roman, “Svita” zbirka kratkih priča u slikama. Svaki od dvanaest albuma sa Maltežaninom kao glavnim junakom ima drugačiju strukturnu organizaciju i posebnu atmosferu, svaka od priča je zaokružena i sasvim autonomna. Sve zajedno, one opet grade jedinstvenu sagu o životu Korta matezea, onoga koji je pokušao da u burnim vremenima ide za linijom koju je u detinjstvu usekao na svom dlanu. U velikoj Pratovoj kompoziciji posvećenoj mornaru ili snu čoveka o slobodi more je neizbežnou prvom planu. Koncert je otvoren muzikom na vodi.

Čarobnica iz Brazila će razumeti da “Zlatna usta” iz imena onog mesta u Veneciji ipak nisu njena već pesnikova. A dvorište, Maltežaninovo ili Pratovo, svakome je otvoreno.
http://www.duhovnirazvoj.com/Tekstovi/UdvoristuMaltezanina.htm

Ostavite komentar: