Anatomija Fenomena

Kolridžov san [Tema: Borhes]

Lirski odlomak Kubla Kan (preko pedeset rimovanih i nepravilnih stihova, izuzetne prozodije) sanjao je engleski pesnik Samjuel Tejlor Kolridž, jednog letnjeg dana 1797. godine. Kolridž piše da se povukao na jedno imanje u Eksmuru; loše zdravstveno stanje primoralo ga je da uzme hipnotik; san ga je savladao nakon nekoliko trenutaka postoje počeo da čita Perčisov tekst o palati koju je izgradio Kublaj Kan, čiju je slavu na zapadu proneo Marko Polo. U Kolridžovom snu, letimično pročitan tekst počeo je da klija i buja; snevač je jednostavno naslutio niz slika i čuo reči koje su ih pratile; posle sat vremena probudio se, siguran da je sastavio, ili u snu dobio, poemu od nekih tri stotine stihova. Sećao ih se neverovatno jasno i deo njih stigao da zapiše; taj odlomak ostao je u njegovim delima. Jedna neočekivana poseta prekinula ga je u pisanju i posle nije mogao da se seti ostalih stihova. „Otkrio sam, prilično iznenađen i obamro – priča Kolridž – da je, iako sam nekako nejasno zapamtio opšte obrise slike, sve ostalo, sem nekih osam ili deset nepovezanih redova, nestalo poput odraza na površini reke kada se u nju baci kamen i to, avaj meni, nepovratno.” Svinbern je osetio da je to sto je sačuvano najuzvišeniji primer melodičnosti engleskog jezika te da bi čovek koji bi bio sposoban da ga analizira mogao (ova metafora pripada Džonu Kitsu) da raspara dugu. Pokušaj prevoda ili prepeva pesme čija je osnovna vrlina muzika uzaludan je, a čak može biti i štetan; zaustavimo se, za sada, na činjenici da je Kolridžu u snu bila data neporecivo blistava stranica.

Ovaj slučaj, premda izuzetan, nije jedinstven. U psihološkoj studiji The World of Dreams, Hevelok Elis ga je uporedio sa slučajem violinist i kompozitora Đuzepea Tartmija, koji je sanjao da je đavo (njegov rob) na violini izveo čarobnu sonatu; snevač je, probudivši se, izvukao iz svog nesavršenog pamćenja Trillo del Diavolo. Sledeći klasičan primer nesvesnog mentalnog delovanja jeste slučaj Roberta Luisa Stivensona, kome je jedan san (kako sam kaže u Chapter on Dreams) podario sadržaj Olalla, a drugi, 1884. godine, Džekila i Hajda. Tartini je želeo da u budnom stanju oponaša muziku iz sna; Stivenson je u snu dobio sadržaj, to jest, opštu formu; još sličnije Kolridžovom usmenom nadahnuću je nadahnuće koje Prečasni Bid pripisuje Kedmonu (Historia ecclesiastica gentis Anglorum, IV, 24). To se dogodilo krajem VII veka, u misionarskoj i ratničkoj Engleskoj saksonskih kraljeva. Kedmon je bio prost pastir i već zašao u godine; jedne noći umakao je sa neke zabave jer je predosetio da će mu dati harfu, a znao je da ne ume da peva u stihovima.  Zaspao je u štali, među konjima; u snu gaje neko pozvao po imenu i naredio mu da peva. Kedmon je odgovorio da ne ume, ali mu je taj glas rekao: „Pevaj o početku svega stvorenog”. Kedmon je tad izgovorio stihove koje nikada ranije nije čuo. Nije ih zaboravio ni kad se probudio i mogao je da ih ponovi pred monasima iz obližnjeg manastira Hild. On nije znao da čita, ali monasi su mu prepričali delove sakralne istorije i on ih je „prežvakao kao prava životinja i pretočio ih u prekrasne stihove, pa tako opevao stvaranje sveta i čoveka i celokupnu povest iz Knjige postanja, kao i izgon sinova Izrailja i njihov dolazak u obećanu zemlju i mnoge drage događaje iz Biblije, i otelovljenje, stradanje, vaskrsenje i uspenje na nebo Gospoda, i spuštanje Svetog duha i podučavanje apostola, i takođe užas Strašnog suda, strahote paklenih muka, lepotu raja, te Božije milosrđe i pravednost”. On je bio prvi svešteni pesnik engleske nacije; „niko mu nije bio ravan – kaže Bid – jer to što je znao nije naučio od ljudi nego od Boga”. Nekoliko godina kasnije prorekao je sat sopstvene smrti i dočekao ga u snu. Nadamo se da se ponovo sreo sa svojim anđelom.

Na prvi pogled, Kolridžov san manje deluje zapanjujuće nego san njegovog prethodnika. Kubla Kan je zadivljujuća poema, a devet redova himne koju je sanjao Kedmon gotovo da imaju samo jednu vrlinu   onirično poreklo; ipak, Kolridž je već bio pesnik, a Kedmon je doživeo otkrovenje vokacije. Međutim, jedna potonja činjenica veliča do nedokučivih razmera čudo sna u kojem je začet Kubla Kan. Ako je ta činjenica tačna, povest o Kolridžovom snu započinje mnogo vekova pre Kolridža i još uvek nije završena.

Pesnik je 1797. godine (neki misle 1798) sanjao, a 1816. Objavio svoj san, u vidu glose odnosno opravdanja što je poema nezavršena.

Dvadeset godina kasnije pojavila se u Parizu, fragmentarno, prva zapadna verzija jedne od opštih istorija, Kratak pregled istorija Rašida ed Dina; ona datira iz XIV veka i u njoj je persijska književnost izuzetno bogato zastupljena. Na jednoj stranici piše: „Istočno od Sang-tua Kublaj Kan podigao je palatu na osnovu plana koji je video u snu i kasnije sačuvao u pamćenju”. To je zapisao vezir Gazan Mahmud, Kublajev potomak.

Mongolski vladar, u XIII veku, sanja palatu i podiže je u skladu sa viđenjem u snu; u XVIII veku, jedan engleski pesnik, a on nije mogao znati da je palata podignuta na osnovu sna, sanja pesmu o palati. U poređenju sa ovom simetrijom, što deluje na duše ljudi koji spavaju i obuhvata kontinente i vekove, ništavne ili gotovo ništavne su, čini mi se, sve levitacije, vaskrsenja i pojave svetih knjiga.

Kakvo objašnjenje bismo više voleli? Oni što unapred odbacuju natprirodno (ja sam, uvek, nastojao da pripadam toj sorti) zaključiće da je povest o ta dva sna samo puka koincidencija, slučajno naslikan crtež, poput oblika lavova i konja koje ponekad stvaraju oblaci. Drugi će zaključiti da je pesnik na neki način znao da je vladar sanjao palatu, te je kazao da je sanjao pesmu kako bi stvorio sjajnu priču koja istovremeno ublažava ili opravdava nedovršenost i rapsodičnost stihova*. Ova pretpostavka je ispravna, ali nas primorava da tražimo, nasumice, neki od strane sinologa neidentifikovan tekst u  kojem je Kolridž mogao pročitati, pre 1816. godine, o Kublajevom snu**. Još zanosnije su hipoteze koje prevazilaze racionalno. Recimo, može se pretpostaviti da se duša vladara, pošto je palata uništena, nastanila u Kolridžovoj duši kako bi je iznova podigao recima, trajnijim od mermera i metala.

Prvi sanje stvarnosti pridodao palatu; drugi, koji se dogodio pet vekova kasnije, poemu (ili početak poeme) nadahnutu palatom; sličnost snova dopušta da se nasluti izvestan plan; ogroman vremenski period između njih otkriva nadljudskog izvršioca. Ispitati nameru tog besmrtnika ili tog dugovekog stvorenja bilo bi, možda, koliko hrabro ništa manje i beskorisno, ali dopušteno je sumnjati da je nije ostvario. Otac Herbiljon, pripadnik Družbe Isusove, potvrdio je 1691. da su od palate Kublaj Kana ostale samo ruševine; znamo da je od poeme jedva sačuvano pedeset stihova. Ove činjenice navode na pretpostavku da taj niz snova i dela nije iscrpljen. Prvom snevaču je u noći bila predočena slika palate i on ju je sagradio; drugom snevaču, koji nije znao za san svog prethodnika, pesma o palati. Ako ova shema ostane, neko će, u noći od koje nas razdvajaju vekovi, sanjati isti san i neće posumnjati da su ga drugi već sanjali i podariće mu oblik od mermera ili muzike. Možda niz tih snova nema kraja, možda je ključ u poslednjem.

Kao što sam već napisao, slutim, ili mislim da slutim, drugačije objašnjenje.

Možda jedan arhetip, još neotkriven ljudima, jedan večni objekat (da upotrebimo Vajthedovu nomenklaturu), lagano ulazi u svet; njegova prva manifestacija bila je palata; druga – pesma. Kad bi ih neko uporedio, video bi da su suštinski istovetne.

 

  • Početkom XIX veka, ili krajem XVIII, sudeći po čitaocima klasičnog ukusa, Kubla Kan je bila ocenjena kao previše neodmerena poema. Godine 1884. prvi Kolridžov biograf, Treil, čak je napisao: „Ekstravagantna onirička poema Kubla Kan tek je nešto više od psihološke neobičnosti”.

” Videti John Livingstone Lowes: The wad to Xanadu, 1927. str. 358, 585.

 

Horhe Luis Borhes

Ostavite komentar: