Gledam je dok pišem ove istinite skaske.
Važnije mi je od važnosti da budu istinska istina.
Valjda ima još onih kojima je istina važna.
Mislim – istinite priče.
Elem, gledam šarenu maramu kojom je prekriven moj pisaći stočić.
Na šarenoj marami mnogo šarenih šara.
Teško je opisivati šarenu maramu.
Nijesam ja Tolstoj.
Ima i dugačke, ček da vidim, crne rese.
Na pisaćem stočiću: crna futrolica i u njoj
naliv-pero zlatne boje.
Eh, da je zlatno, pisao bih zlatne priče…
Mada, sumnjam da bih i pisao.
Bočica mastila (rekoh li da sam demodirano čeljade).
Čaša vode.
Figurica (ne mogu reći kakva jer pisanje istinitih priča
može pokatkad i da prešuti istinu).
Čaša je na šarenom drvenom podmetaču (dekupaž-sličica
jednog pariskog kafea, livrejisani konobar, elegantni par
za okruglim stolićem, iznad – raskriljeni prozori sa lijepim
žaluzinama, ispod – mnogo cvijeća…).
Za pisaćim stočićem – ovaj koji piše.
A u ovom koji piše puno žurbe i čežnje.
Marama je ženska.
Kad raspremim pisaći stočić, moram da je složim i vratim.
Na upamćeno mjestašce, u tvom ormaru.
Ne bih volio da uđeš, da me zatekneš.
I da vidiš svoju maramu na mom pisaćem stočiću.
A tvom oku – to ne može da promakne.
Takve su, valjda, žene.
A takve su, valjda, i priče koje se pišu na stočiću zastrtom
šarenom ženskom maramom…
I baš me živo zanima:
Da li je iko ikada pisao na marami svoje žene
priče o svojoj ženi i marami?
A ako jeste:
Da li je pod mukama priznao?
I otkuda mi taj poriv?
Porok.
Ne, ipak, poriv.
Ma nije ni poriv ni porok.
I bilo bi previše da promucam šta je…
Boris Jovanović
Iz knjige Mala moja
Izdavač Povelja, Kraljevo
