Vidim čeličnu kvaku na smeđim drvenim vratima.
To su ulazna vrata u kuću.
Kvaku vidim veoma krupno.
Sunce koje prolazi kroz grane visokog bora pravi
treperavu kontrastnu šaru po zidu kuće,
povremeno protkanu belim leptirima.
Ispod tog bora dremam, slušam insekte,
u ustima imam komad saća
koji kotrljam i prevrćem jezikom, isisavam med.
Sitne ose lebde u vazduhu.
Osim kvake, sve drugo mi je mutno.
Nestaje, gubi se
u gustim trepavicama.
Polako, sve se skuplja
u ono crno ključaonice.
Toplo je, baš toplo.
Samo blagi vetar iz ravnice, Banat se greje i
tišina je, kakva tišina.
Gotovo je.
Mislim da ću zaspati.
Srđan Valjarević
