Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je ubijen čovek. Ubijen je onaj koji je dozvao u život poeziju, ugovoreni jezik koji treba da izražava ono što se ne da izraziti. Pravi pokretač, uzrok moga stvaranja bila je mržnja prema poeziji. Bunio sam se zbog toga što je preživela, što postoji i nakon „kraja sveta“. Ravnodušna. Božanstvena. Neprikosnovena u svojim zakonima, propisima, poetikama. Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih iz preostataka reči koje su pretrajale, iz nezanimljivih slika, iz velikog smetlišta, iz velikog groblja.
Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja.
Samo čovek očajan ili nihilista može opisivati pomoću biranih slika „lepotu“ dok pred našim očima umire istina.
Samo čovek očajan ili rezigniran opisuje cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu; silazi još jednom u hladni pakao estetike.
Ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici.
Takav je izvor moje poezije i poetike.
Krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života.
Tadeuš Ruževič
Pingback: Тадеуш Ружевич: Моја поезија | Журнал