Anatomija Fenomena

Mrzim sve što se ne odnosi na književnost [Tema: Kafka]

franz-kafka1[2]

Franc Kafka
PISMA FELICI
(1912-1913)
(odlomci)

  1. novembra 1912.

[…] Ako, dakle, postoji neka viša sila koja hoće da me koristi, ili me koristi, onda sam ja u njenoj ruci bar kao neki dobro obrađen instrument, a ako to nisam, onda nisam niko i ništa, i naći ću se iznenadno, kao suvišak, u strahovitoj praznini. […]

[…] Moj način života je sav podešen prema pisanju i ako se u njemu nešto menja, onda se menja samo zato da to što bolje odgovara pisanju, jer vreme je kratko, snage su male, kancelarija je užas, u stanu buka, i čovek mora raznim majstorijama da se dovija kad već ne može lepo mirno da živi. […]
14-15. januara 1913.

[…] Jednom si mi pisala da bi volela da sediš pored mene dok pišem; zamisli samo, onda uopšte ne bih mogao da pišem (i inače mi ne uspeva bogzna koliko), ali onda baš nikako ne bih mogao. Jer pisati znači otvoriti se van svake mere; ona krajnja otvorenost srca i samopregor kad se u ljudskim odnosima čini čoveku kao da već potpuno nestaje, i od čega će, dakle, dok je još pri svesti, uvek uzmaći – jer svako želi da živi dok je živ – ni takva otvorenost i samopregor nisu ni izdaleka dovoljni za pisanje. Ono što se sa te gornje površine prenese u pisanje – ako se već drugačije ne može i dublji izvori ćute – ne vredi ništa i raspada se onog trenutka kad neko istinitije osećanje ustalasa to gornje tlo. Zato čovek nikad nije dovoljno sam kad piše, zato mu nikad nije dovoljno tišine; kad piše, noć je isuviše malo noć. Zato mu nikad nije dovoljno vremena na raspolaganju, jer putevi su dugi i lako se sa njih skrene, ponekad se čovek čak i uplaši, i oseti želju da bez ikakve prinude i nekih mamaca potrči natrag (ta se želja kasnije uvek teško kažnjava), a kamoli tek kad bi, neočekivano, dobio poljubac sa najdražih usana! Često sam već mislio da bi za mene najbolji način života bio da sa priborom za pisanje i lampom boravim u najudaljenijoj odaji jednog prostranog, zamandaljenog podruma. Jelo bi mi donosili, ostavljali bi ga uvek daleko od moje odaje, iza krajnjih, spoljnih vrata tog podruma. Odlazak po jelo, u kućnoj haljini, ispod svih onih podrumskih svodova, bio bi mi jedina šetnja. Onda bih se vratio za svoj sto, polako bih i s mirom jeo, i odmah bih opet počinjao da pišem. Šta bih onda tek napisao! Iz kakvih bih ga dubina istrgao i izneo na videlo! Bez napora, jer krajnja koncentracija ne zna za napore. Samo što to možda ne bih mogao dugo da činim, i kod prvog bih neuspeha koji, možda, čak ni u takvom stanju ne može da se izbegne, morao da potonem u jedno veličanstveno ludilo. […]

9-10. februara 1913.

[…] Osećaš li – što je najvažnije – neprekidnu vezu sebe i neke umirujući daleke i uz to po mogućnosti beskonačne visine i dubine? Onaj koji uvek oseća tako nešto ne mora da luta naokolo kao izgubljeno pseto i molećivo se a nemo osvrće na sve strane, taj ne mora da oseća silnu želju da se uvuče u grob, kao da je grob topli džak za spavanje, a život hladna zimska noć, tome ne mora da se pričinjava, dok se stepenicama penje u svoju kancelariju, da istovremeno gleda sebe kako odozgo, svetlucajući u nesigurnom svetlu i vrteći se sve brže oko sebe, sav uzdrhtao od nestrpljenja, pada dole kroz ceo stepenišni prostor. […]

16-17. februara 1913.

[…] To što me Ti voliš za mene je sreća, Felice, ali mi nije sigurnost, jer se Ti, možda, varaš, možda ja u pismima izvodim neke majstorije koje Te obmanjuju; pa Ti me, tako reći, nisi dobro ni videla, ni čula kako govorim, niti si patila usled mog ćutanja, ne znaš ništa o ružnim osobinama, slučajnim i nužnim koje će Ti možda otkriti moja blizina – moja sigurnost je, naprotiv, u tome što ja Tebe volim, što sam one kratke večeri spoznao Tvoje biće, osetio se sav obuzet njime, sigurnost je u tome što nisam bio slabiji od te ljubavi, već sam proveru izdržao, i što se ta ljubav uklopila u moju prirodu kao da je zajedno sa mnom došla na svet, a tek sad sam je shvatio. […]

  1. maj. […] Oholost zbog toga što sam smatrao da je Ložač1 toliko uspeo. Uveče sam ga pročitao roditeljima, nema boljeg kritičara od mene samog dok čitam pred ocem koji sluša s najvećim protivljenjem. Mnoga plitka mesta pred očigledno nedostupnim dubinama.

1 Prvo poglavlje romana Amerika.

  1. jun. […] Ogroman svet koji držim u glavi. Ali kako da oslobodim sebe i oslobodim njega, a da se ne rasprsnem. A hiljadu je puta bolje rasprsnuti se nego ga potiskivati ili sahraniti u sebi. Zbog toga ja i jesam ovde, to mi je sasvim jasno. […]
  2. jul. […] Popis svega što govori u prilog mojoj ženidbi i protiv nje:
  3. Nesposobnost da sam podnosim život; ne možda nesposobnost da živim sam, sasvim naprotiv, čak je neverovatno da bih umeo da s nekim živim zajedno, ali nesposoban sam da podnosim navalu svog sopstvenog života, zahteve koje mi postavlja moja sopstvena ličnost, napade vremena i starosti, neodređenu navalu volje za pisanjem, nesanicu, blizinu ludila – nesposoban sam da sve to sam podnosim. Možda, dodajem ovome, naravno. Veza sa F. daće više otporne snage mom životu.
    2. Sve me odmah tera da se zamislim. Svaki vic u humorističkim novinama, podsećanje na Flobera i Grilparcera, pogled na noćne košulje što leže na krevetima mojih roditelja razmeštenim za noć. Maksov brak. Juče je moja sestra rekla: ”Svi oženjeni ljudi (koje poznajemo) srećni su, ne shvatam to”, i te su me reči naterale da se zamislim, ponovo sam se uplašio.
    3. Moram mnogo biti sam. Što sam postigao, samo je uspeh samovanja.
    4. Mrzim sve što se ne odnosi na književnost, dosadno mi je da vodim razgovore (čak i kad se odnose na književnost), dosadno mi je da idem u posete, patnje i radost mojih rođaka dosadne su mi do dna duše. Svemu o čemu razmišljam, razgovori oduzimaju važnost, ozbiljnost, istinu.
    5. Strah od povezivanja, od prelivanja u drugo biće. Tada nikad više neću biti sam.
    6. Pred svojim sestrama, naročito ranije, često sam bio potpuno drukčiji nego pred drugim ljudima. Bez straha, izložen, snažan, čudesan, obuzet jakim osećanjem kao inače samo prilikom pisanja. Kad bih zahvaljujući posredovanju svoje žene mogao da budem takav pred svima! Ali zar to onda ne bi bilo oduzeto od pisanja? Samo to ne, samo to ne!
    7. Kad bih bio sam, možda bih jednom zaista mogao da napustim službu. Ako se oženim, to nikad neće biti mogućno. […]
  4. avgust. Dobio sam danas Kjerkegorovu Knjigu sudije.1 Kao što sam slutio, njegov slučaj je i pored suštinskih razlika veoma sličan mome, bar se nalazi na istoj strani sveta. On me potvrđuje kao kakav prijatelj. […] Ja sam – ne samo zahvaljujući spoljašnjim prilikama, nego još mnogo više po svom stvarnom biću – zatvoren, ćutljiv, nedruževan, nezadovoljan čovek, ali to ne mogu da označim kao neku nesreću po sebe, jer to je samo odraz moga cilja. Na osnovu načina života koji vodim kod kuće, svakako je moguće bar izvlačiti zaključke. E, pa vidite, ja živim u svojoj porodici, među najboljim i najsrdačnijim ljudima, više stran nego bilo koji stranac. Poslednjih godina nisam s majkom izmenio prosečno ni dvadeset reči dnevno, a sa ocem sam se gotovo samo pozdravljao. Sa svojim udatim sestrama i sa zetovima uopšte ne razgovaram, mada se nisam svađao s njima. Razlog tome je samo to što sa njima nemam šta da razgovaram, čak ni o najbeznačajnijim stvarima. Sve što nije književnost, dosadno mi je i mrsko, jer to mi smeta ili me zadržava, makar i samo na izgled. Uz to, za porodični život nedostaje mi svaki smisao, izuzev, u najboljem slučaju, taj da budem posmatrač. Nemam nikakva osećanja prema rođacima, u posetama bukvalno vidim neku pakost uperenu protiv mene. Brak me ne bi mogao izmeniti, baš kao što me ni moje zaposlenje ne može izmeniti.

1 Reč je o Kjerkegorovim dnevnicima 1833-1855.

  1. novembar. Bio u bioskopu. Plakao. […]
  2. novembar. […] Žalosno zapažanje, koje svakako opet potiče od neke konstrukcije čiji donji kraj lebdi negde u praznini: Kad sam uzeo mastionicu sa pisaćeg stola da bih je odneo u dnevnu sobu, osetio sam u sebi neku čvrstinu, kao kad se na primer u magli pojavi i odmah iščezne ivica neke velike zgrade. Nisam se osećao izgubljen, nešto je čekalo u meni, nezavisno od ljudi, čak i od F. Šta bi bilo da pobegnem od toga, kao što na primer neko pobegne u polje.
    Ovo predskazivanje, ovo podešavanje sebe prema primerima, ovaj određeni strah – sve je to smešno. To su konstrukcije koje čak i u mašti, u kojoj jedino vladaju, prodiru taman do ispod žive površine, ali uvek jednim trzajem moraju biti preplavljene. Ko ima tu čarobnu ruku da je zavuče u mašineriju a da je hiljadu noževa ne raseku i rasture?
    Preduzimam hajku na konstrukcije. Ulazim u neku sobu i zatičem ih kako se u nekom uglu beličasto prepliću.
  3. novembar. […] Pogled kojim sam juče pri šetnji sve video!
  4. mart. […] Tada nisam mogao da se oženim, sve se u meni bunilo protiv toga, ma koliko da sam voleo F. Sprečavao me je uglavnom obzir prema mom književnom radu, jer sam verovao da je taj rad ugrožen brakom. Možda sam bio u pravu; ali neženidbom je on uništen u mom sadašnjem životu. Godinu dana ništa nisam napisao, ne mogu ni odsad ništa da pišem, u glavi mi jeste i ostaje samo ta jedna misao, i ona me razjeda. Sve to ja tada nisam mogao da procenim. Uostalom, pri mojoj nesamostalnosti, koju ovaj način života u najmanju ruku pothranjuje, ja svemu prilazim oklevajući, i ništa ne završavam otprve, u jednom mahu. Tako je bilo i ovde. […] Šta ćeš, dakle, da činiš? Napustiću Prag. Protiv ove najjače čovečje ozlede koja me je ikad zadesila postupiću najjačim sredstvom reagovanja kojim raspolažem. Napustiti službu? Služba je prema gornjem samo jedan deo nepodnošljivog. Bezbednost, ono sračunato za ceo život, dobra plata, nepotpuno naprezanje snaga – pa to su sve same stvari sa kojima ja kao neženja ne znam šta bih, koje se pretvaraju u muke. […] Ali ti si razmažen. Nisam, potrebna mi je jedna soba i vegetarijanska hrana, inače gotovo ništa. […]
  5. april. Kad bi bilo moguće otići u Berlin, osamostaliti se, živeti od danas do sutra, pa i gladovati, ali pustiti da sva snaga slobodno kulja, umesto ovde štedeti ili bolje reći otuđiti se od svega i utopiti u Ništa! Kad bi F. htela, kad bi mi pomogla!
  6. maj. Roditelji su, izgleda, našli lep stan za F. i mene, ja sam zaludno tumarao unaokolo celo jedno lepo popodne. Hoće li me još i u grob položiti, posle srećnog života koji su mi oni stvorili svojim staranjem. […]
  7. avgust. […] Gledana sa stanovišta literature, moja sudbina je veoma jednostavna. Težnja za prikazivanjem mog unutrašnjeg, snovima podobnog života pomerila je sve ostalo u oblast sporednog, pa je užasno zakržljalo i ne prestaje da kržljavi. Ništa drugo ne bi me ikad moglo da zadovolji. Moja snaga za to prikazivanje, međutim, sasvim je nepredvidiva, možda je već zauvek iščezla, možda će mi se ipak još jednom vratiti, moji životni uslovi nisu, doduše, povoljni za nju. Tako se ja teturam, neprekidno uzlećem ka vrhu brega, ali jedva mogu za trenutak da se zadržim tamo gore. I drugi se teturaju, ali u nižim predelima, sa jačim snagama; ako im preti pad, prihvati ih rođak koji u tu svrhu ide pored njih. Ali ja se teturam tamo gore, to nažalost nije smrt, ali je večna muka umiranja.
  8. avgust. Pišem1 već nekoliko dana, samo kad bi se održalo. Onako sasvim zaklonjen i zavučen u rad kao što sam bio pre dve godine, danas nisam, ali sam ipak stekao neki smisao, moj uredni, prazni, ludački momački život ima opravdanja. Mogu opet da vodim dijalog sa samim sobom, i ne buljim onako u potpunu prazninu. Jedino na ovom putu ima za mene nade.

1 Kafka je tada počeo da piše roman Proces. Dve godine ranije napisao je Presudu, delove Amerike, Preobražaj.

  1. decembar. […] Na povratku kući rekao sam Maksu da ću na samrtničkoj postelji, pod pretpostavkom da bolovi ne budu preveliki, biti veoma zadovoljan. Zaboravio sam da dodam, a docnije namerno propustio da kažem, da ono najbolje što sam napisao ima svoj osnov u ovoj sposobnosti da mogu umreti zadovoljan. […]
  2. januar. […] Ta našli smo da se ni inače nismo nimalo promenili. Svak u potaji kaže sebi da je onaj drugi nepokolebljiv i nemilosrdan. Ja niukoliko ne popuštam od svog zahteva za fantastičnim, samo na moj rad sračunatim životom, a ona, tupa za sve neme molbe, hoće osrednjost, udoban stan, interesovanje za fabriku, obilno jelo, spavanje od jedanaest sati uveče, zagrejanu sobu; moj časovnik, koji već tri meseca žuri redovno po sat i po, doteruje tačno na minut. […]
    F. kaže: ”Kako lepo i uljudno sedimo ovde zajedno.” Oćutao sam, kao da mi je sluh bio isključen kad je ona to uzviknula. Bili smo dva sata sami u sobi. Oko mene samo dosada i neutešnost. Mi nismo imali zajedno ni jedan jedini prijatan trenutak u kome bih ja slobodno disao. Slast odnosa prema voljenoj ženi, kao u Cukmantlu i Rivi, nisam osetio prema F. nikad osim u pismima, samo bezgranično divljenje, pokornost, sažaljenje, očajanje i samopreziranje. Još sam joj i čitao naglas, rečenice su se odvratno preplitale, nije bilo veze sa slušateljkom, koja je sklopljenih očiju ležala na kanabetu i nemo primala. Mlaka molba da ponese i prepiše neki rukopis. Pri čitanju priče o vrataru, veća pažnja i dobro zapažanje. Tek sad mi je puklo pred očima značenje te priče, i ona ga je pravilno shvatila; ali potom smo, istina grubim primedbama, navalili na priču, počeo sam ja.
    Neverovatne teškoće na koje nailazim pri razgovoru sa ljudima, za druge ljude svakako imaju svoj razlog u tome što je moja misao ili, bolje, sadržina moje svesti, sasvim maglovita, što ja u njoj, ukoliko to zavisi samo od mene, počivam nesmetano i ponekad samozadovoljno, a ljudski razgovor traži zaoštravanje, čvrstinu i trajnu povezanost, stvari kojih nema u meni. U maglenim oblacima niko neće hteti da počiva sa mnom, pa čak i kad bi hteo, ja tu maglu ne mogu da isteram iz svoje glave, između dva čoveka ona se raspline i pretvori u ništa. […]
    Moja konstatacija bila je tačna i priznata je kao tačna: Svako voli onog drugog onakvog kakav je. Ali sa onakvim kakav je ne veruje da bi mogao živeti.
  3. oktobar. Iz jednog pisma:1

[…] Više volim da stavim naočnjake i idem svojim putem do kraja, nego da se domaći čopor vrti oko mene i skreće mi pogled na drugu stranu. Stoga svaka reč koju kažem roditeljima, ili oni meni, tako lako postaje greda koja mi leti pred noge. […] Drugi put, pak, ja znam da su to ipak moji roditelji, potrebni sastavni delovi mog sopstvenog bića koji mi stalno ulivaju snagu, koji mi pripadaju i kao bića a ne samo kao prepreka. […] Dakle, ako dođeš ovamo i sedneš za sto mojih roditelja, onda će, naravno, površina za napad svega neprijateljskog što u mojim roditeljima postoji u odnosu na mene postati daleko veća. […]

1 Upućeno F.

  1. septembar. […] 1Da se u meni bore dvojica, to znaš. Da onaj bolji od dvojice pripada Tebi, u to sam, poslednjih dana, najmanje sumnjao. O toku borbe si čitavih pet godina bila obaveštavana rečju i ćutanjem i, naizmenično, i jednim i drugim, što je Tebi, većinom, donosilo patnju. Ako pitaš da li je to uvek bilo istinito, mogu samo reći da se ni prema jednom čoveku nisam više suzdržavao da svesno ne lažem kao prema Tebi. […] Uostalom, poveriću ti jednu tajnu, u koju u ovom trenutku ni sam ne verujem (iako bi me u nju mogla ubediti tama koja se u daljini oko mene spušta kad pokušavam da radim ili mislim), ali koja, ipak, mora da je istina: ja više neću ozdraviti. Upravo zato što to nije tuberkuloza koja se leči ležanjem i posebnom negom, već jedno oružje čija krajnja neophodnost ostaje dok živim. A oboje ne možemo ostati živi.

1 Iz jednog pisma upućenog F., možda poslednjeg (deo ovog pisma zapisan je u Dnevniku, 28. septembra 1917).

[…] A sledeće mesto nije iz Talmuda: ”čim se pojavi čovek koji sobom donosi nešto iskonsko, dakle ne kaže: Svet treba uzeti onakav kakav jeste, nego kaže: Ma kakav da je svet, ostajem pri nekoj prvobitnosti koju ne mislim da menjam prema oceni sveta: u istom trenu kad se ta reč čuje, događa se u celom bivstvovanju promena. Kao što se u bajci, po izgovorenoj reči, otvara stotinu godina začarani zamak i sve oživi: tako bivstvovanje postaje čista budnost. Anđeli se pokrenu i s radoznalošću posmatraju šta će iz toga da nastane, jer to ih zanima. S druge strane, mračni, neugodni demoni koji su tu dugo sedeli besposleno i grickali nokte, ustaju hitro, protežu udove, jer, kažu, ovde ima za nas nešto na šta smo dugo čekali itd.” […]1

1 Pismo Maksu Brodu Cirau, krajem marta 1918.

U slučaju da uskoro umrem ili da postanem potpuno nesposoban za život – ta mogućnost je veoma verovatna, jer sam protekle dve noći jako iskašljavao krv – mogu da kažem da sam sam sebe rastrgao. […]1

1 Iz knjige ”Mandat: iz zaostavštine”, str.19

  1. decembar, četvrtak. Hladnoća. Sa J. u Rigerovom parku, ćutke. Zavođenje na Prikopima. Sve je to suviše teško. Nisam dovoljno pripremljen. U duhovnom smislu je onako kako je pre dvadeset i šest godina učitelj Bek rekao, ne opazivši doduše proročansku šalu: ”Pustite ga da još ide u peti razred, on je suviše slab, takvo premaranje sveti se docnije.” Zaista sam rastao onako kako rastu prebrzo ižđikale i zaboravljene mladice, ima izvesne artističke osetljivosti u pokretu, uzmicanja kad dune promaja; ako hoćete, ima čak i nečeg dirljivog u tom pokretu, to je sve. […]
  2. oktobar 1921. […] Sve dnevnike, pre nedelju dana otprilike, predao M.2

1 Dvanaesta sveska dnevnika sastoji se samo od nekoliko listova nevezano položenih u omot. Kafka je odatle mnogo istrgao i uništio.

2 Početkom 1920, Kafka se upoznao sa Milenom Jesenskom. Pametna, čak mudra, hrabra, slobodarski nastrojena Čehinja, odlična književnica. Između nje i Kafke razvilo se veoma prisno prijateljstvo, u početku puno nade i sreće, docnije nije baš pružalo nikakve utehe. Veza je trajala otprilike više od dve godine. Godine 1939, Jesenska je u Pragu bačena u tamnicu i ubijena u nekom koncentracionom logoru.
Pismo ocu, Franc Kafka, izabrao i priredio Flavio Rigonat, preveli s nemačkog Branimir Živojinović … et al.), LOM, Beograd, 2004.

https://aleksandrazikic.wordpress.com/2015/02/13/3-12-2014/

Ostavite komentar: