Novak i Nikšić

Sla­žu mi se ne­ka­ko u na­slo­vu. Idu je­dan uz dru­go­ga, pa ko­me pra­vo, a ko­me kri­vo. Jer, uvi­jek ima onih ko­ji­ma je kri­vo ako je ne­što pra­vo. Da ni­je ta­ko i da ni­je ta­kvih ovaj svi­jet ne bi bio kri­vo, već bi bio pra­vo mje­sto.
Ko­nač­no da se moj slav­ni (i vo­lje­ni) NK grad pri­slo­ni uz ne­či­je do­sto­jan­stvo i uz ne­či­ju vi­si­nu i ta­ko do­bi­je i na jed­no­me i na dru­go­me. Sad, mo­žda te­ma ove ko­lum­ni­ce ve­ći­ni ni­je ni va­žna, ali ovo se i ne pi­še zbog ve­ći­ne, valj­da je po­o­dav­no to sva­ko­me ja­sno. Mi­slim, gdje bih ja mo­gao bi­ti ve­ći­na i ko bih bio da sam ve­ći­na, na­je­žim se i od sa­me po­mi­sli…Bo­lje je i pra­ved­ni­je ova­ko—bi­ti u ma­nji­ni dok nam je ova­kve ve­ći­ne…
I li­je­po mi pri­sto­je ova dva ime­na, jer su mi jed­na­ko i bit­na. I do­bro se sla­žu ta­mo gdje im je i mje­sto, a mje­sto im je, lo­gič­no, u sr­cu. Bez ob­zi­ra što mo­ja va­roš (za ovu pri­li­ku grad) ni­je za­slu­žila hva­lo­spje­ve i ni­je me za­du­žila ni­čim što je za po­hva­lu. Mi­slim, ni­ko­me ni­šta i ni­je­sam du­žan, pa ka­ko bih bio du­žan oni­ma ko­ji su mi sa­mo po­ne­kad po­ne­što ote­li, a ni­ka­da mi ni­šta i ni­je­su da­li. No to, sa gra­dom ne­ma ni­šta, a ovo je za­mi­šlje­no kao pri­či­ca o gra­du ko­ji je na­gra­dio šam­pi­o­na, a ne tu­go­van­ka o pa­lan­ci ko­ja je ne­što ote­la pa­lan­ča­ni­nu, bo­lje re­ći-pro­vin­ci­jal­cu. Hm! Da­kle, ne­će­mo o to­me.
Ne­što sam, ka­ko to i bi­va, na­čuo o na­gra­di 18. sep­tem­bar ko­ju sva­ke go­di­ne do­dje­lju­je NK grad, pa sam po­ne­što o to­me i pro­či­tao, i vi­djev­ši ime jed­nog od la­u­re­a­ta, upla­šio sam se da mo­že bi­ti ri­ječ o ne­či­joj ne­sla­noj i pri­lič­no tra­pa­voj ša­li ko­ja i ne­ma mno­go smi­sla ni­ti efek­ta. Kad ono—jok! Elem, No­vak je za­i­sta do­bit­nik iako on s tim ne­ma ni­šta. Ili je za­pra­vo do­bit­nik Nik­šić, ko­ji opet sa No­va­kom po­ne­što i ima. E u to­me je ca­ka. Baš u to­me po­ne­što, jer je to- po­ne­što- mo­že bi­ti zna­čaj­no za je­dan ma­li grad ko­ji je od­lu­čio da mal­či­ce po­ra­ste. A sve što ra­ste i tre­ba da ra­ste…
Da­kle, či­nje­ni­ca je pro­vje­re­na, No­vak je do­bit­nik, uko­li­ko u me­đu­vre­me­nu ne­ko od gu­bit­ni­ka ili­ti de­žur­nih do­bit­ni­ka ne­ka­kvim bu­do­škim leks spe­ci­ja­li­som ne od­lu­či dru­ga­či­je. U ovim tran­zi­cij­skim vre­me­ni­ma pr­vo­bit­ne aku­mu­la­ci­je ka­pi­ta­la ni­šta vi­še ni­je po­si­gur­no ni­ti je isti­ni­to. Po­me­nu­ti dil­be­ri i dr­ma­to­ri bez kra­ja i kon­ca mo­gli bi oprav­da­no za­ko­je­vi­te­za­ti: Za­što No­va­ku, a ne me­ni! Ili: Ko je taj No­vak, a ko sam ja?! Pa i: Ka­kve ve­ze ima te­nis sa na­šom ju­nač­kom oslo­bo­di­lač­kom epo­pe­jom?! Mo­glo bi se i do­da­ti još po­ne­što o po­pu Mi­lu i grend sle­mu i o Vim­bldo­nu i Mr­ko­šni­ci. O sa­blja­ma i re­ke­ti­ma, o du­kljan­skim uzda­ni­ca­ma i srp­skim udvo­ri­ca­ma, a sa na­mje­rom da se do­sko­či đe­ti­ću No­va­ku i da mu se di­plo­mat­ski po­ru­či : Šta ćeš ova­mo, kad ni­je­si naš…Ono­mad su ( ne bi­lo pri­mje­nje­no, pu, pu) ta­ko ne­što po­ru­či­va­li i ne­ka­da­njem pred­sjed­ni­ku Sr­bi­je (pu, pu) ka­da je( ne bi­lo pri­mje­nje­no) do­la­zio u NK grad. To što mu je otac iz na­re­če­nog gra­da ne­ma ni­šta sa si­nom, jer sin je Sr­bin , a Sr­be su u me­đu­vre­me­nu, po di­rek­ti­vi ve­li­kog Cvrč­ka, po­če­li da mr­ze…
Sve su to tri­ce i ku­či­ne, ko­je ži­vot zna­če. I ne mo­že se bez to­ga, jer da osta­ne­mo bez tri­ca i ku­či­na ne bi­smo bi­li ovo što je­smo, a bo­lje da ne zna­mo šta je­smo, a šta ni­je­smo.
Da po­jed­no­sta­vi­mo na­šu za­ku­ku­lje­nu ( a ka­ko bi mo­glo dru­ga­či­je, te­ško pi­scu i či­ta­o­cu, ne­go za­mr­še­no i za­ku­ku­lje­no) pri­ču: No­vak opet sme­ta oni­ma ko­ji­ma je od­u­vi­jek i sme­tao. Da­kle, ne sme­ta sa­da i ovom pri­go­dom, ne­go je sme­tao uvi­jek i u svim pri­li­ka­ma. Po­sto­ji mno­go či­nje­ni­ca ko­ji­ma se mo­že ospo­ri­ti No­vak kao do­bit­nik nik­šić­ke na­gra­de, ali u tom gr­mu ili u toj na­gra­di ni­je zec. Zec je u sr­cu i u po­sto­ja­nju onih ko­ji­ma je i lju­bav i mr­žnja za­po­vi­jest, a ne osje­ća­nje. No­vak im ne sme­ta za­to što vi­tla re­ke­tom kao Mi­loš Obi­lić sa­bljom, i što raz­go­ni tmu­še azi­jat­ske, već zbog upra­vo po­me­nu­tog po­re­đe­nja. Sme­ta im da bu­de pot­pu­no ne­skri­ve­no: što je je­dan Sr­bin naj­bo­lji na svi­je­tu i to upra­vo u vre­me­nu ka­da Sr­bi po­la­ko ali si­gur­no iz­la­ze iz ka­te­go­ri­je po­no­sa i ula­ze u ka­te­go­ri­ju sa­ža­lje­nja i gu­bit­ni­štva. No­vak bi im bio do­bar Sr­bin uko­li­ko bi umje­sto na pr­vom bio na po­sled­njem mje­stu. I to ni­je spor­no. Kao što je spor­no po­ve­zi­va­nje No­va­ka sa Cr­nom Go­rom u bi­lo kom kon­tek­stu. To što je pre­dač­ka ku­ća No­va­ko­va na te­ri­to­ri­ji nik­šić­ke op­šti­ne ne smi­je da bu­de va­žno. Jer mon­te­ne­grin­ska svi­jest ne se­že u pro­šlost. Da ni­je ta­ko sve bi bi­lo dru­ga­či­je. Odav­no su da­na­šnji­ci za­bo­ra­vi­li i pre­dač­ki spo­men i pre­dač­ki za­vjet. No­vak to, kao sva­ki za­dr­ti Sr­bin, iz­gle­da ni­je za­bo­ra­vio. A ka­kav je to za­dr­ti Sr­bin po­bje­do­no­sac pi­ta­ju se oni ko­ji­ma ni­šta ni­je ja­sno u nji­ho­vom na­o­pa­kom na­u­mu.
Sr­ben­de u Go­ri­ci Cr­noj ko­je i da­lje ona­ko sla­do­stra­sno na­pla­ću­ju svo­ju ma­zo­hi­stič­ku apa­na­žu i uži­va­ju u bla­go­de­ti­ma prog­na­ni­ka i ma­snim za­lo­ga­ji­ma žr­tve­ni­ka, opet li­ku­ju zbog no­ve po­bje­de ko­ja ne­ma ve­ze sa po­bje­dom ko­li­ko sa po­ra­zom. Oni su, gle na­o­pa­kog ču­da, No­va­kom po­ra­zi­li svo­je su­gra­đa­ne. Kao da No­vak ima ve­ze sa nji­ma i nji­ho­vim tu­žnim po­bje­da­ma. Uosta­lom, svjet­ski šam­pi­on ni­ka­da i ni­gdje ni­je do­bio na­gra­du za naj­sr­bi­na kao što su ne­ki do­bi­ja­li na­gra­du za naj­e­vro­plja­ni­na. I do­bro je dok je ta­ko. I do­bro je što No­vak ni sa jed­ni­ma ni sa dru­gi­ma ne­ma ni­šta. Pa ka­ko, pi­ta­će­mo oprav­da­no, ima ve­ze sa NK gra­dom? Zar NK grad ni­je va­roš ne­kih dru­gih svi­re­pih re­ke­ta­ša? Sa pr­vi­ma ne­ma ni­šta, sa dru­gi­ma ne­ma ni­šta. Hm. Iz­gle­da da sa tre­ći­ma ne­što ima. I da sve to ima ve­ze sa lju­ba­vlju. A lju­bav ne tre­ba ob­ja­šnja­va­ti. Zna naj­bo­lji na svi­je­tu šta je to. Iako je Sr­bin. Ili: za­to što je Sr­bin. A zna­ju i do­bri lju­di u mom NK gra­du. Iako ni­je­su Sr­bi. I za­to što su Sr­bi.