Jako sam želeo da se i meni dogodi davljenik. Bilo kakav. Mogao je biti i običan, mali davljenik, narodna masa, što reko drug Ozren. Malerozan, kakav sam, nisam se smeo nadati direktoru banke. Hvalio bih boga i za ćatu, čak i za noćnog čuvara. Prokurista bi, istina, bio izgledniji, ali ja nisam bio u položaju da biram, na takve sam plitke vode došao, nego sam imao da budem zadovoljan sa onim što mi reka dadne. Najčešće sam se nadao ženi domaćici. Pošla čamcem u pazar, sustiglo je nevreme, znala je da pliva, recimo, al’ šta vredi kad su talasi kao kuća, i čamac se prevrnuo, gotovo. Ja sam, međutim, stigao na vreme. Jedino na decu nikad nisam mislio. Iako bi takva nesreća bila najprirodnija, nisam o njoj hteo ni da čujem. Makar od gladi crkao. Uvek mi pred oči izlazio Andrija kako se davi. I to otkako sam, u jadu velikom, popustio i smislio dete u vodi. Kao, zabranjivali mu da se kupa, ono se sa drugovima iskralo, u reku skočilo i đavo po svoje došao. Srećom, ja sam opet na mestu bio.
Ja sam u tim bunilima uvek na mestu bio. Zaplivam prema detetu. Kad mu se primaknem, ono moj Andrija. Gleda me plavim očima kao da kaže: zašto, bre, mene, tato? Otada ni za živu glavu nisam zamišljao decu u vodi.
Priznajem, međutim, da sam, prignječen oskudicom slučajeva, sve češće bacao oko na kupače. I to premda sam ih sve poznavao i znao koliko malo, u mojem smislu, čovek od njih može da očekuje. Pa ipak, šta ću, puštam se niz vodu i sanjarim, šetajući po plaži. Ili se izmaknem, pa iz daljine merkam. Ko god vampir, bože me prosti. Ponekad se toliko zaneseni da sa sobom govorim, a oni pitaju, šta ste se vi čika Andrice tako zabunili? Ništa, onako, kažem. A šta bi drugo? Da im kažem, gledam i čekam neće li se koji od vas daviti? Kad bi znali, mislim, da vam se o glavi radi. I to ko? Onaj koji je plaćen da vas pazi i čuva kao malo vode na dlanu. Jeste, neimaština i nevolja može da ubije i najbolje srce.
Eto, gospodin Avakumović, apotekar, pokrupan čovek, pa još trom, pihtije kao da si zemljom izasuo, tako izgleda kad se na pesku izvali. Voda bi lako mogla da ga prevari i zanese. Samo da se hoće kupati, smetenjak. Ali se g. Avakumović nikad nije kupao. Ni nožni palac da umoči. Kao da je od šećera, pa se boji da se ne rastopi. Jedino se sunčao, čvario i huktao od žege da ga je njegov magistar vodom morao zalivati.
Kažem mu jednom: Skočite u vodu, gos’n Avaku-moviću, da vidite šta je božja blagodet!
Jok! — veli on. — Ni nakraj mi pameti ne pada.
A što? — pitam.
Jednom sam skočio, jedva sam glavu živu izvukao.
Gde, pobogu? — uplašim se da nije na mojoj plaži. U Starom Bečeju, na Tisi.
Jeste, Tisa je gadna. Čovek nikad ne bi rekao kad je vidi. — E moj Andrija, gde si ti onda bio, mislim. — Kako ste se izvukli?
Neki me ribar u čamac uzeo.
Naravno, mislim, a taj nije ni bio spasilac. Samo se zatekao. Kurvinski je ovo život, što reko moj prijatelj Andraš.
I gospođa okružnog sudije g. Veljkovića bila je kao stvorena da se davi.
Visoka, tanka, prava pritka. Spetljana u sto čvorova. Rukama grana i stalno se o nešto spotiče. Ali se ta, kao za pakost, u plićaku brčkala, dizala se i spuštala do pupka. Kao roda. Od nje nikakve vajde, manj da se napije i ne zna šta radi.
Na kapetana Skrbinšeka iz II konjičkog puka i ne gledam. Taj vam je bio garnizonski prvak u načinu koji se zove kraul. I uopšte, vojnici, osobito mlađi oficiri i podoficiri — stariji nisu ni svraćali — teško da su u obzir dolazili. Mahom su plivali u gomili. U onakvoj gužvi nisi se mogao udaviti sve da si klada.
Iskusne civile morao sam otpisati već i zbog veštine, a početnici su se kupali sa gumenim pomagalima, tikvicama, koturima i plovcima na razne životinjske forme.
Ni u familije se nisam uzdao. I ti su vam u reku džumle ulazili. A u vodi se još i vazdan dovikivali, prozivali i prebrajali.
Nešto ozbiljnije moglo se očekivati jedino od onih koji su dolazili sami. I to pre pune sezone. Šta ih je to gonilo da se po obali bez društva motaju, ne bih umeo reći. Možda su i na najgore pomišljali. A možda bili takvi ljudi. Osobenjaci, čamotnjaci. U svakom slučaju, meni su bili najmiliji. Sa oka ih nisam ispuštao. Da ne vide, razume se. Dok sede na kamenu i u vodu bulje, ja ništa. Čekam. Crveni krst spremio. Dvostruku čaklju, takođe. Nisam je još na terenu isprobao. U glavi se stalno propitujem. Uočiti žrtvu. Ujednačeno plivati. S leđa joj prići. Za kosu je ščepati. Glavu na površinu izvući. Ako treba, i po njušci opaliti. U neko doba čovek ustaje. Dignem se i ja. Svašta se može desiti. Možda je došao da sa sobom svrši. Ako je, međutim, hteo da se okupa — bilo je budala što su o Bogojavljenju skakale pod led da izvuku krst — uvek je bio moguć grč od hladne struje. Na žalost, ništa se nije događalo. Onaj bi otišao, a ja bih se u hangar pokunjen vraćao.
Jedan je tako stajao, go ko od majke rođen, ništa na njemu, sem gumene kape za kosu. Znam takve pokvarenjake i pokazivače. Zovu ih nudistima. Ovde ih, u Nemačkoj — Zapadnoj, na angro ima. Ne teraju ih batinama kao kod nas. Skotkaju ih samo na jedno mesto i zagrade od poštenog građanstva. Ja sam svoje, naravski, rasterivao. Imao sam puno-moćje od žandarmerije za sve, osim da ubijem. Ali, čim gumenu kapu vidim, znam na čemu sam. Ko se ubija ne čuva kosu. A i kako go da se udavi? Manj’ da je neplivač. A ti sa stene skaču, ne ulaze u plićak.
Onda se setim, negde sam pročitao za doktora koji se ubio tako što se pre skoka špricao. U talasima se uspavao i na miru potonuo. Ni od toga ništa nije bilo. Onaj moj ušao u vodu, brčnuo se, pa izašao, cedeći kapu. Ja ga onda svojski poteram, manijaka!
Najviše sam se bio ponadao u jednog mladića, gospodina. Tome, videlo se, ruže nisu cvale. Nije bio bankrot, zelen je još za stečaj bio, a ti se i ne dave, nego kroz prozor od kancelarija iskaču, ili u inostranstvo beže. Biće da je posredi bila žena, ili je bio neizlečiv. Sad svejedno, tek taj se nije svlačio. Sedeo je na obali i buljio u talase. Bi li — ne bi li? A sedeo je na steni koja se zvala Kriva, jer je nad virove i dubine nadvijena. Svakim se danom ivici primicao dok nije došao do kraja, odakle se nije imalo kud do u vodu. Doterao cara do duvara. Morao se, koliko sutra, odlučiti.
Toliko sam siguran bio, da bih motor na čamcu mogao upaliti i pre nego što se ponovo pojavi. A kad je sutra stvarno došao, lice mu crno kao zemlja u jesen. Znao sam da će skočiti. Bilo je u njemu toliko čemera da sam jedva odoleo da ga ne zagrlim i kući ne odvedem. Da se lepo jedan drugome izjadamo. A posle nek skače. Udaviti se ionako neće. Ja sam bio tu.
Ali ne znam šta mi bi. Nešto me gurnu, dobrota moja, strah da mi se ipak ne udavi — takvi zanesenjaci čudesnu snagu dobiju — stvarno ne znam šta mi je bilo da prvu priliku upropastim. Tek, ja mu priđem i kažem, nemoj mladiću.
On me pogleda kao da me ne vidi, samo čuje:
Ko ste vi, i šta nemoj?
Nemoj što si naumio.
A šta sam to naumio?
Da se strmekneš, to.
On se strese: Ništa nisam naumio. A i da jesam, šta se to vas tiče?
Gledajte svoja posla — reče i pođe na stenu.
Ja za njim, sustopice.
Ovo je — velim — moj posao.
Jednako ga odgovaram, a u sebi mu za pravo dajem. Zbilja, Andrija, šta se petljaš, tvoje je da ga ako skoči izvadiš, a ne da ga u skakanju sprečavaš, to je božje. Jednako ga moljakam i odgovaram. Pitam se da li da ga i za ruku uhvatim. Najzad ga zgrabim. On se okrete i gurnu me u grudi. Svalih se na kamenje kao vreća. Od toga se posle i razboleh. Nisam mogao da mokrim, voda mi se zavezala.
Idi bestraga, stari! — reče on i ode. Nikad ga više nisam video. Jedino u štampi. Slika mu bila u novinama. Pregazio ga tramvaj. Eto.
Borislav Pekić
nastaviće se
