Ovaj rad je nastao kao razultat vedrog duha, usamljeničke volje za razmišljanjem i prijatnog druženja sa kolegama na projektu posvećenom društvenim krizama i književnosti. Istina se, dakle, mora sačuvati. Zakon pri tome ljubazno propisuje da se uz njega napiše projekat broj 178016: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije – Smena poetičkih paradigmi u srpskoj književnosti dvadesetog veka: nacionalni i evropski kontekst.
Autor bi tome rado dodao još neku reč koju zakon nije predvideo, ali misli da bi u tome ostao sasvim usamljen i zato odustaje.
Dva su osnovna oblika egzila u istoriji srpske književnosti. Zar?
To je jedan naoko sasvim normalan, uobičajen, ali pretenciozan iskaz od one vrste koja je kolonizovala mišljenje o književnosti. Takav iskaz pogađa jaku volju za prividnom određenošću, vladajuću u pompeznom književnoistorijskom tumačenju književnosti. Onaj koji je izriče predstavlja se kao heroj književnog proučavanja koji je sve ispitao i sada ima još samo da, „u globalu“, saopšti svoje rezultate. Performativno dovršeni pripisanim autoritetom koji se oslanja na sigurnost sa kojim se krupna, neodložna saznanja saopštavaju, takvi iskazi sami sebe podržavaju. Oni idu prečicom koja nema veze ni sa istraživanjem ni sa dokazivanjem, posebno ne sa teorijom, i dospevaju u fokus jedne fascinacije koja, takođe, ne pripada znanju o književnosti.
I da ne idemo dalje, ničega na ovom svetu nema samo u dva oblika, čak ni život i smrt ne ispunjavaju tu propoziciju. Zato su smišljene tzv. binarne opozicije, što oduvek deluje gotovo kao pleonazam. Svrha im je da se prikrije istina o tome kako opozicije nikada same po sebi nisu puko, ograničeno i do krajnosti izvedeno antonimijsko dvojstvo. Opozicije su samoumnožavajuće polipozicije. Tako i opozicija između egzila i onoga što on nije uopšte ne postoji u strogo određenom obliku jer ne postoji nikakav endil. Zato je mogućno biti egzilijaran u jednom boljem smislu reči, to je vektorisan pojam koji se ne određuje u antonimiji jeste li odagnani ili prognani, jeste li izbegli ili upravo to ne možete: ne možete ništa da izbegnete, a više od svega ne možete da izbegnete ono što već jeste, ne možete da izbegnete sebe.
Otuda nikada niste u pravom egzilu u odnosu na samoga sebe, ali istovremeno možete bez obzira na istorijske i društvene okolnosti, i svoj položaj, biti egzilijarni.
Pitanje epistemološkog preimućstva koje egzilijarna pozicija donosi onome ko ume da sebe i sve što radi sagleda nastojeći da zauzme određenu distancu otuda nije pitanje ideologije i istorijskog, društvenog, nacionalnog udesa, pukog progonstva, premda se ta pozicija kada je zadata ne može prenebregnuti, kao što životni udes ne znači samo teret situacije već i njeno preimućstvo. Bič nedaća, kako ga je u istoriji civilizacija video Tojnbi, dok pada na leđa jake volje i velike sposobnosti ume da donese i prednosti, uprkos tome što niko ne priželjkuje da ga iskusi na svojoj koži. Posttraumatski fetišizam izgnanstva pak samoga sebe najbolje objašnjava, ali mu je to teško reći jer onda deluje kako nema dovoljno poštovanja, uviđavnosti i saosećanja. Kada se etičko preimućstvo koje donosi patnja prenosi na kvalitet spoznaje, diskusija gotovo da nije moguća. Onaj ko nije izgnan teško postiže ravnopravnost jer je neravnopravnost u izgnanikovoj sudbini nevoljno stečeno preimućstvo o kojem se ne može otvoreno raspravljati.
Nije manja aporija zašto diskurs konačnog suda podrazumeva kako je sve već proučeno – otkud to kada ni sve ono što je najvažnije nikada nije u potpunosti istraženo? Otkud agresivni subjekt te samouverenosti sve zna i još mu samo preostaje da to kao academius gloriosus naprosto saopšti? Naročito ako to čini besprekorno jednostavno. Otkud može sve da se svede na uglavom proste tvrdnje, dakle čak ne ni veberovski idealizovane modele? Ko, drugim rečima, uopšte može da zna šta je egzil pre nego što ga napusti, ili dok mu se ne preda, kao da se iz pravog egzila može otići i kao da mu se može trajno pripadati?
Pravo pitanje distance, dakle figura unutrašnjeg egzila u odnosu na sopstveno saznanje, ne postavlja se jer bi ono značilo da postoji neko mesto izbeglo kontroli spoznajnog subjekta – da se može biti izvan polja strukturiranog istraživanja i donošenja zaključka kao presude. A to bi opet značilo da je neka vrsta egzila iz proučavanja književnosti koje dovodi do konačnih saznanja i velikih objava moguće i da postoji jedna takva, egzilna, egzilijarna pozicija, pozicija izvan pozicije, samim tim i egzilni prostor tumačenja. To znači da valja odbeći da bi se stvarno tumačilo, a ne saopštavalo, da je tumačenje odmetničko dok je proglašavanje saznanja ritualno. Proglašavanje je izraz i samim tim figura vlasti nad onim što se proglašava. Biti pak u vlasti onoga što se ne proglašava, već se sa time u udesu ili privilegiji sudbine živi, znači živo tumačenje koje, upravo zato što je živo, nikada ne prestaje.
Ako bismo hteli da govorimo o književnosti i egzilu, i istovremeno da podrazumevamo čak i onu lazaretsku sliku simboličkog prostora književnosti (azil u književnosti), zar to onda ne bi moralo da znači da sami budemo egzilijarni, da egzilujemo iz govora o književnosti i egzilu, da budemo ono što govorimo, kako bismo govorili ono što jesmo? I to bez etičkopolitičke draži, gotovo marketinške, velikih egzilanata, bez moralne dobiti koju progonstvo donosi progonjenom čak i kada se na progon odluči pre progona? Što ne znači da je stradanje manje ukoliko ga izaberemo ili prigrlimo.
Kako zauzeti tu nemoguću poziciju društveno slabog subjekta – u najmanju ruku biti slabiji od samoga sebe – subjekta koji izmiče i još više od toga, subjekta u izmicanju? Od svega se može pobeći, čak i od smrti do vaznesenja, jedino od čega ne može jeste zapravo slepi čin rođenja u kojem se, zauvek, bitak stapa sa bićem. Čovek zauvek ostaje vezan za sebe. To da smo rođeni možda može da se okonča, ali nema spasa od te bačenosti u svet, da polako uvedemo danas pomalo zastarelo ali izvanredno slikovito i ubedljivo dočaravanje onoga što se opire svakoj strategiji pojma, bilo da pri tome aludiramo na Marksa, kojem je bilo važno da nas svet sa svojim proizvodnim snagama i odnosima već zatiče, ili Hajdegera, koji u tome vidi izloženost bića bivstvovanju u vremenu, ili Sloterdajka, koji u materici jezika čeka da grmljavina samosaznanja odjekne toliko dugo nakon munje rađanja. Od te izbačenosti u svet nema spasa sve dok smo ovde, a jedino uspelo bekstvo bilo bi da na ovom svetu odbegnemo od ovog sveta. Biti u svetu znači već imati svet u sebi, otuda umaći zamci sveta značilo bi zapravo odmaći se od sebe.
Da kažem da bih to hteo, i nešto više od toga, bilo bi postidno, svi koji su više i bolje mislili su to već hteli, svako na svoj način i svako u svom registru spasenja. Drugi su zavoleli svoje stradanje, što neću psihoanalitički ocenjivati, ili našli neki oblik utilitarnog samozaborava, makar hedonizma, ili ipak askeze, što ne treba potceniti, ako ni zbog čega drugog onda zbog Ničeovog amor fati. A ima nešto i u onoj Lalićevoj pesmi ipak govorimo o srpskoj književnosti. Ali tremor fati? A timor fati?
Pre nego što se suočimo sa ultimativnim izazovom bekstva koje nikada nije udaljavanje od nekoga ili nečega već od samoga sebe, jer se tek u tom bekstvu određuje sam smisao čovekovog pogleda na sebe i život, na svet i položaj u svetu… tim redom, dakle metafizički a ne istorijskodijalektički ili ekonomskopolitički, bekstvo postaje važno i samim tim nemoguće… zato nas čeka preokret u samoj stvari mišljenja (eto još jednog teškog podsećanja, tek koliko da se suzbije logički instrumetalizovano mišljenje koje za sebe zahteva više od onoga što je samo saznanje)… pitanje bekstva iz mišljenja mišljenjem, iz-mišljenjem, moralo bi se zadržati na horizontu ovog problema i, zapravo, biti s onu stranu tog horizonta kako bi se i u samoj stvari mišljenja odredio prostor bekstva, a to će reći i pravo izgona… pre svega toga što bi se moglo oceniti kao težina do koje je stalo onome kome je misao egzila draga i koji misli u egzilu od mišljenja… valja odahnuti, na trenutak, u polju istorije koja sama od sebe nikako ne može da pobegne, valja notornom istorijom književnosti, tom donaukom, oformiti sliku koja bi u htenju većem od samoga sebe da nadoknadi egzilno samoudaljenje i oformi sliku koja deluje kao pastoralni predeo samih dela…
Nema sumnje da je ova odrečenica mogla biti duža i još koji put prekidana. I ona, u krajnjem ishodu, mora pobeći sama od sebe da bi bez ikakve talmudističke mistifikicije grafema, paragrafa i tekstema, tekst izbegao iz teksta i odgovarao mišljenju koje je izbeglo iz mišljenja i subjektu koji bi, da je to samo moguće, umakao samome sebi.
Ovako se više ne piše, mi smo sada u postkomunizmu, u postliberlnom kapitalizmu, tu nema stvarnog zanosa, ima samo akademske radosti da ništa drugo ne moramo da radimo – neka se znoje Kinezi – nego da ispostavljamo reči, i možda štampamo tekstove na kojima ne piše in dollars we trust nego R52, M51. To nije oružje nato standarda, ni našeg malog, bednog, već istorijski odbačenog jusa (jugoslovenski standard JUS), već vrlih bodova koje nije propisalo ministarstvo uzaludnih akademskih dela nego nedela. Ima li još ko da čita i sluša šta čovek koji beži od samoga sebe govori? Dok beži od sebe kao od mesta zločina.
***
Ne bi bilo previše teško pobrojati i ukratko opisati najznačajnija dela u savremenoj srpskoj književnosti u kojima junaci žele da pobegnu sami od sebe. Srpska književnost se rađa u dvostrukom bekstvu od Svetog Save do Dositeja, koji su obojica iskusili sav teret samoizgnanstva. Ali za razliku od njih koji su figura pronađenog puta i otuda njihova sudbina ne odudara od ideje teksta, savremena imaginacija gradi se na raskolu. S početka dvadesetog veka on se najavljuje romanima u kojima na različite načine izgnanstvena usmerenost igra važnu ulogu. Prvi je Bespuće Veljka Milićevića porodična čast modernistički asocijalnog junaka je povređena i on ne može da pristane na samoga sebe, zato uprkos spolja gledano sasvim ugodnom životu pati, oseća se obeskorenjen (Moris Bares) i misli o odlasku u novi svet; drugi su Došljaci Milutina Uskokovića, roman u kojem junak otkriva nepodnošljivost sveta ali i svoju nepodnošljivost, pa se nema kud nego ići natrag, tamo gde ima manje života, samim tim ni prilike da se čovek stalno izlaže samome sebi. Zato se Uskokovićev junak vraća u zavičaj, odlazi kao i junak Milićevićev, mada u drugom smeru. Za razliku od Milićevićevog, on to čini da više nikuda ne bi odlazio: on više ne može bežati jer je scenario bekstva utrnuo u povratku, koji je već bekstvo. Može se bežati od bekstva, a povratak je bekstvo od kojeg se ne može pobeći. Premda nam se prva slika čini kao egzilna, ona otvara prostor Novog sveta za srpsku prozu, i ovaj egzil povratka je jednako važan. Oni će se u srpskoj prozi spojiti od Crnjanskog do Rastka Petrovića.
Romani Miloša Crnjanskog sa svojim nemogućim odlascima i osujećenim povratkom već su vrhunci ovakve književnosti: Dnevnik o Čarnojeviću je metafora nemogućeg povratka, Seobe i Druga knjiga Seoba su metafora odlaženja do željenog sveta u koji se ne može stići. Roman o Londonu, a tek je on pravi oblik izgnanstva, tako je već poetički pripremljen da se dvostrukost pozicije i nepremostivi problem raskola dovedu do jedinog i konačnog bekstva u samoukidanje. Kod Rastka Petrovića je otkriće želje da treba otići na kraju romana Sa silama nemerljivim samo uvod u pravo, dvostruko izbeglištvo u Danu šestom. U Danu šestom se začetak priče iz prethodnog romana razvija do grandioznih razmera lične i nacionalne katastrofe u Prvom svetskom ratu i u Novom svetu, a srpska književnost, što neće nikada biti ni prepoznato ni usvojeno, stiže do granice prednatalnog na kojoj počinje egzodus čovečanstva.
Dvojstvo postoji i u romanima Meše Selimovića, nemogućeg odlaska, bekstva u rat i u veru u Dervišu i smrti, odnosno u ljubav i književnost posle povratka iz rata u Tvrđavi. Tu je i bekstvo od porodične i umetničke osujećenosti, a zatim i od smrti u pisanje, u Desničinim Proljećima Ivana Galeba. Raspon internacije od one koja je autobiografska u Ex Pontu Ive Andrića, i one koja je metafora za čoveka koji je video sveta u Prokletoj avliji i ostalim pričama o Fra Petru. A tek koliko su progonstva i sudbine u egzilu presudne za porodičnu ciklus/cirkusijadu Danila Kiša – egzodus u umetnost u Bašti, peplu, egzodus iz detinjstva u Ranim jadima, egzodus iz pripovedanja u Peščaniku? I za ironičnu sagu Borislava Pekića o izmicanju i pridruživanju u Zlatnom runu. Hazarski rečnik sa bežanjem snovima i izmicanjem u leksikon i Predeo slikan čajem koji je upravo emigrantska priča koji je dobila oblik romana u izbeglištvu od forme romana i svi drugi Pavićevi romani su na putu velikog poetičkog bekstva. Posle toga se više nije imalo kud bežati, što je Goran Petrović utvrdio u Atlasu opisanom nebom, kada je reč o pitanju romanesknog prostora, a u Opsadi crkve svetog Spasa, kada je reč o bekstvu opsađenog, koji zakratko kreće u vis i onda nema kud nego da bude zapravo neodbegli, da bi Sitničarnica „Kod srećne ruke“ svet iz knjiga u čitanju dočarla kao idealan svet pa je i egzil u tom idealnom, stvarno nestvarom svetu zapravo najpoželjnija sudbina svakog čitaoca.
Od egzila kao tematske preokupacije koja obuzima roman (Crnjanski i Pekić) do bekstva iz forme romana (Kiš i Pavić) srpska proza doseže vrhunac u razvoju figure egzila. Realizovana metafora književnog sveta koji nastaje u čitanju i bekstvo u taj svet onih koji traže autentičan prostor ljubavi i sreće (G. Petrović) zatvara pun krug u poetici egzila. Poetičko-političko izbeglištvo junaka Davida
Albaharija u Izbegličkoj trilogiji, koju čine Kratka knjiga, Snežni čovek i Mamac, novi odgovor na pitanje o nemogućem povratku u romanu Oproštajni dar Vladimira Tasića, koji predstavlja Čarnojevića naših dana (Tasić nastavlja da istražuje figure povratka u Kiši i hartiji pa i Staklenom zidu), a tu gde je izazov Crnjanskog odlučujući mesto je i Sudbini i komentarima i Volkovu Radoslava Petkovića, koji neće i ne može da zna ono što potiče od povratka iz Seoba (pun krug opet potvrđuje pojava Čarnojevića i u Petkovićevom romanu).
Po strani ostaje divljačno i psihotično samoprogonstvo najboljih Basarinih stranica od beketovskih poetičkih klošara poput Fina i Tmua, ili Kineskog pisma, do Uklete zemlje i Salmana Basrija. Sve su to imena i dela kojima se dosta lako može pokazati koliko je sam problem izbeglištva i egzila odredio književnu imaginaciju i srpsku literaturu. U literaturnim tradicijam koje se formiraju nakon raspada bivše Jugoslavije egzilijarni stilski kompleks i tematska preokupacija, razume se, pod pritiskom istorije ovladavaju književnim diskursom. Posle tog posebno gadnog građanskog rata izbeglištvo je postalo manifestni sastojak književnog oblikovanja koji sam po sebi zahteva relevanciju, ali je taj zahtev istorijskopoliotički a ne metafizičkopoetički. Nadmetanje u patnji gotovo da je isto toliko gadno kao sam rat, ono ga produžava simboličkim sredstvima i predaje zajednici kao kolektivno dobro, leno koje valja čuvati. To nije naša tema.
Vreme je, dakle, za novi preokret i još jednu perspektivu tumačenja. Posle Velike seobe, kako je to napisao Milorad Pavić u svojoj istoriji književnosti, došla je prva generacija emigrantske književnosti. Ona je stvarala na velikom obodu duhovnoistorijskog areala u kojem se rasprostire srpska kultura: Trst, Beč, Budim i Pešta, Sentandreja i Temišvar, Lajpcig, Hale, Harkov… To je neka vrsta geopolitički određenog kulturnopoetičkog prstena koji ocrtava difuzno polje kulturnog prostiranja, ili diseminacije. Kašaninova izvanredna slika srpskog kulturnog polja određenog od Sentandreje do Hilandara, mogla bi se proširiti ovom dugom transverzalom od Trsta do Temišvara. Oblikovanje ovakve mape ima strahovit spoznajni učinak ukoliko se na njoj obleže mesta rođenja/formiranja niza naših najznačajnijih pisaca i uoči koliko je jak granični sindrom kod njih. Najveći pisci po pravilu su se javljali na problematičnim tačkama ove obodne krive kulturnog polja, posebno tamo gde postoji interkulturno presecanje.
U njemu postoji još jedna vrsta dinamike: ona koja zahvata pisce od Račana do Dositeja i Atanasija Stojkovića, i ona koja obuhvata pisce od Sime Milutinovića Sarajlije i Sterije do Jakova Ignjatovića. To su dve epohe, a njihova se razlika odlično vidi i kada se ovaj drugi krug postavi spram onoga od Vidakovića i Vuka do Sremca egzilantsko kretanja je suprotno, ka Srbiji i iz Srbije, a povratak iz Srbije, praćen svakovrsnim razočaranjima, pretežak teret. Bekstva iz Srbije i bekstva ka Srbiji su dva pravca izbegličkog kretanja koji formiraju sasvim različite egzilijarne kulturnopoetičke okvire devetnaestog veka i ne mogu se zameniti jedni drugima. Zato su razlike dva veka, osamnaestog i devetnaestog, i dva egzilijarna smera u ovom potonjem, odlučujuća za formiranje različitih kulturnopoetičkih uslova književne imaginacije.
Na spoljenjem obodu su i ratničke sudbine, od Konstantina Mihajlovića iz Ostrovice do Simeona Piščevića, koje vode ekskluziji iz maternjeg književnog jezika, što je posebno značajno ako se razmatraju problemi određivanja emigrantske književnosti krajem XX i početkom XXI veka. Tu se posle generacija napuštenog jezika Čarlsa Simića, Stiva i Nadje Tešić, Mila Dora, Olivera Njaga, Mihaila Kažića i drugih, javlja generacija Saše Stanišića, Tee Olbreht i Aleksandra Hemona, po svemu različita od Mirka Kovača, Bore Ćosića i Vidosava Stevanovića, ali i od Slobodana Blagojevića, Branka Anđića i Mladinova, odnosno Nemanje Mitrovića, Đorđa Jakova i Barbi Marković. Njihova pojava, dakle, nije događaj za koji se u istoriji književnosti ne može pronaći neka vrsta kulturnopoetičke zaleđine, premda ogromne razlike suspeduju svaki brzopleti zaključak. Niz apsorpcionih inkulturacija od Konstatnina Filozofa i Camblaka do Hajima Daviča i Vaska Pope se promenom jezika okreće u drugom smeru i simbolički materijal izliva se u druge literature.
Jezička i kulturnopoetička inkluzija, koje su tolike vekove bogatile srpsku književnost, ne znače nužno samo gubitak kada se ovaj predznak promeni. Naprotiv, možda je savršeno opravdano govoriti o jednom drugačijem, ne filološkom već kulturnopoetičkom određenju književnosti u kojem se nacionalno-identiteski kompleks pitanja radikalno proširuje a jezičke granice sasvim relativizuju. Ne treba baš tvrditi da postoji srpska književnost bez srpskog jezika, ali ni bežati od jednog novog određenja književnosti koje neće biti ograničeno njime. Zašto se polje jedne književnosti ne bi određivale i kulturnoistorijskim pamćenjem nezavisno od jezika na kojem dela nastaju? To je utoliko pre moguće jer je raspad Jugoslavije doneo niz jezika koji su lingvistički istoslični, ali su nacionalno različito signirani, pa se posle jugoslovenske jezičke federacije u kojoj je takođe postojalo veliko prelivanje kultura, javlja mogućnost da se spoljni, najveći opseg jednog književnog polja odredi i izvan granica jednog jezika. To bi u isti mah bilo ostvarenje svojevrsnog ideala egzila u kojem se, posle različitih figura bekstva, stiže i do bekstva iz jezika.
Iskustvo Monija de Bulija i Ljubomira Micića, dakle avangardnog izleta u taj svet prekoračenja književnosti, kulture i jezika, samo potvrđuje relevantnost jednog htenja, ali ne i smisao književnog dostignuća. Zato je jedna druga vrsta egzila, kriptoegzil naših diplomata i novinara pre i posle Prvog svetskog rata, ako ne Laze Kostića i Vojislava Ilića, koji su za tako nešto bili prekratko u propalim misijama, onda svakako Rakića, Dučića, Andrića, Miličića, Crnjanskog, Rastka Petrovića, dakle prave diplomatske književne kolonije (za razliku od Marka Ristića, Vide Ognjenović, Dragana Velikića, Stanislava Basare, Predraga Čudića, Duška Kovačevića ili Milisava Savića, čiji diplomatski angažmani nemaju ni približno sličan karakter u književnosti, a nisu ni karijerne diplomate poput prozaista Miomira Udovičkog i Saše Obradovića). U tom kriptoegzilu nastajala je vrhunska književnost i to je linija koja se može produžiti do Kiša i Pekića, pre svega, a onda i Albaharija, Pištala i Tasića. Promena političkih uslova ovog egzila, međutim, manje je bitna od mogućnosti interkulturalnog širenja.
Jednom rečju, pogled na srpsku književnost i njenu istoriju otkriva gotovo neshvatljivo bogatstvo figura egzila i njihovu karakternu različitost.
Dakle, nema dve vrste egzila u srpskoj književnosti čak ni ako bi se u jednom krajnje sofisticiranom smislu htelo reći da se na taj način razlikuju onaj unutar polja srpske kulture i onaj koji ostaje izvan njega, uključujući u ovom drugom slučaju i pitanje napuštanja jezika. Uvek je neka generalizacija, naravno, moguća, ali je iscrpan opis oslonjen na lokalno znanje, eto dva Gercova termina, uvek mnogo bolja i uverljivija alternaativa. Kada se načini i saopštava preteškim, akademskim, sporim jezikom pompeznim i proračunatim kojim se obznanjuju državnički zaključci, generalizacije deluju ubedljivo i čini se kako su plod velike promišljenosti i odgovornosti. One to nekada mogu biti, ali čak i tada prikrivaju ono što je najvrednije u onome na šta se odnose. Književnoistorijske shematizacije, naravno, ponekad su nužne da bi se nešto uopšte moglo tvrditi na odgovarajućem nivou opštosti. Bogatstvo samog polja literature zahteva da se takve generalizacije koje lako postaju slepi identifikacioni test jedne kulture, osujećuju da se misli o samoj stvari i nameću već postojeće mišljenje, destabilizuju jednim drugačijim relacionim mišljenjem i temeljnim proučavanjem. Ovde se, osim toga, želi da skrene pažnja na važnu poetičku odliku srpske književnosti i istovremeno podnese saopštenje o stilu mišljenja, tako da i samo izlaganje bude ne samo jedna kratka poetička i književnoistorijska egzegeza, profesorska demonstracija organizacije predmeta proučavanja, već jedan nemogući pokušaj da se pobegne od književnokritičkog mišljenja kao unapred zadatog saznanja. Jer je forma tog mišljenja već samo to mišljenje.
Nemogući odlazak je neka vrsta paradoksa koji se jasno stavlja na stranu sukoba sa nužnim odlaskom: biti oteran je azilantska sudbina, biti sprečavan da odeš je suprotna radnja sa srodnim smislom, kao u zemljama tzv. realnog socijalizma, ali ne-moći otići od sebe, to je ono što u svakom odlasku postoji kao pitanje – može li se otići – i istovremeno je skriveni odgovor o smisalu svakog odlaska: mi smo ipak uvek tu gde smo. To je skriveno u svakom odlasku, jer u svakom odlasku ostaje da onaj koji odlazi od drugih neodlazi od samoga sebe. Smisao uočavanja poetičke metafore kao što je figura nemogućeg odlaska u srpskoj prozi, počiva na jednom dubljem saznanju nego što je književnoistorijski opis uslova i okolnosti egzila. Antropologija imaginacije egzila, čak i njegova politička ekonomija, značajnija je kao sredstvo hermeneutike nego postgenetičke kritike. To što je bitno skriveno je u samom opisu odlaska, bekstva, egzila: skriveno je da si uvek tu, i u tom pogledu je Hajdegerova analitika do danas neprevaziđena. Jednom rečju, bivstvo ne može da umakne bivstvovanju, a sve seobe, kojih ima, i bekstvo od sebe, kojeg nema, tu ništa ne mogu da promene. Ima seoba, bekstva nema. Ali to nije nikakvo otkriće, iako je to o čemu govorimo skriveno od nas u času dolaska na svet. Valja odmah reći da je skriveno uvek izgubljeno u otkriću, zato njega i ne sme da bude, istorija otkrića je zapravo istorija zablude. Skriveno se u tumačenju ne sme izgubiti nego sačuvati, otuda je istorija otkrića istovremeno istorija poraza u tumačenju. Jednostavno i naoko logično pravilo, logičko ustrojstvo otkrića u tumačenju, oduzima nam ono što je u skrivenome najvažnije, samu skrivenost. Kako nju pokazati i razmeniti sa čitaocem i sabesednikom? Kako govoriti o skrivenom na skriven način? Kako dakle zadržati skrivenost pred Drugim a da ne ostanemo skriveni od Drugog? Vrhunska je to privilegija da nas bilo kada neko drugi razume.
***
Banalnost paradoksa je odlika koja nam brzo i lako promiče, a ona je druga strane opasnosti da diskurs zakloni napor razumevanja. Paradoks pleni, ošamućuje, utišava razmišljanje. On ume da zaprepasti i izbaci iz kolotečine razumevanja, ali kada bismo se osmelili da sami sebi priznamo da smo zatečeni, odmah bi se uvidela skrivena banalnost paradoksa: preokret od očekivanog do neočekivanog. Kako je to skromna semiotika transformacije. Sam preokret od očekivanog do neočekivanog je vrlo jednostavno načelo i može se tako lako primenjivati da zaseni onoga ko nedovoljno pažljivo proučava čuđenje. Čuditi se nad nepoznatim je očekivano, a paradoks počiva na tome da nas iznenadi neočekivanim. Pa šta je u tome zanosno, kada je nešto već unapred obećano i kada samo treba sačekati da se u sporom nadolaženju ispuni obećanje? Kada je tako, paradoks koji je očekivan više nije sam u sebi paradoksalan nego pragmatičan, on sebe iznverava da bi delovao. Inače bi paradoks morao da bude čudo u onome što očekujemo, kao što je pravo saznanje više od izneverenog očekivanja: ono je dočekivanje i bez očekivanja. Zato je pravo saznanje oslonjeno na to da se bude heuretički zaprepašćen usred očekivanog, uobičajenog i običnog bez obzira na sve to. Pravo je čudo saznanje da uvek i u svemu dočekujemo ono što dolazi, a da nismo znali za njega pa ga nismo mogli ni očekivati, jer je sve na ovom svetu čudo i tajna postojanja. Šta je u životu manje neočkivano od samog života, a on upravo jeste najveća neočekivanost bitka: bekstvo od sebe tamo gde bi se činilo da jedino valja i samo treba prigrliti sebe. Ipak, Lakan pokazuje da je to u dinamici teksta/psihe nemoguće, Fuko da taj tekst nikada nismo mi nego društvena igra moći, a Derida da tog teksta upravo u tekstu nema. Osim u tragovima. Mi smo tragovi sopstvenog bitka, tragovi tog bekstva od sebe rasutog preko celog polja sopstvenog postojanja. I zato je lakoća književnoistorijskih pouka i sinteza, posle strašnog, a ne kratkog XX veka, u doba izgubljenosti bitka, a ne više njegovog zaborava, ili Hobsbaumovih jednostavnih i polutačnih ekstrema, nemoguća i nedopustiva za stvar mišljenja.
Da nema našeg čuđenja i uzbuđenja, preokreti u paradoksima mogli bi da nerviraju: čemu preokret ako sama stvar nije dobra? Gde ne valja sama stvar, ništa ne valja , pa ni najbolji paradoks. Proganjanje ljudi, političko ili, još gore, militarističko, na primer, sasvim sigurno ne valja, nimalo. Ratno stradanje više zadaje muka i gore su njegove posledice, no ni izbeglištvo ne valja. Ne valjaju toliko da kada bi neko, recimo, ratom bio obradovan, morali bismo u njemu videti biće posebne zle vrste prema kome mora biti jednako mnogo gađenja i kada je reč o Srbiji, Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji… Ali, to je tako jednostavno. Zar je to mišljenje? Zato političko pozicioniranje i izjave kojima se ono diči nisu nikakvo mišljenje.
Međutim, toliko je lako kukati nad užasom stradanja da i to bolje duhove jedino može da nervira. Tako je, jer mu je već bilo dosadilo da sluša sve jednu te istu tužbalicu zbog rata i režima Slobodana Miloševića, jedan od najznačajnijih pisaca, našavši se dodoše u prilici koja je tome pogodovala, na jednom skupu sa ex-u kolegama koje su proslavljale svoju patnju usput dobacio kako ni o ratu i političkom progonstvu nije jednostavno misliti. Jer, veli on, sve ima i dobre strane koje se olako previde i zaborave. Eto, veli ovaj pisac, da nije svega toga, ratova i nepodnošljivih političkih režima, on ne bi toliko vremena – a bila je u pitanju stipendija, zapravo humanitarni poziv piscu na privremeno i dobrovoljno izbeglištvo – proveo u Parizu. Ova Tišmina dosetka koliko je cinična i gorka, toliko je zapravo jednostavno i nimalo paradoksalno opisivanje jednog trenutka lične sudbine: zato što nad njim stoji koban znak progona i izbeglištva, to ne znači i da je sama sadržina toga označenog života već određena. To politika ne dopušta, da se vidi ispod političke označenosti, da se vidi šta jeste tamo gde neko i nešto jeste. Tek se svako označeno u jednom bekstvu, izmicanju, sklanjanju ima odrediti, i ako je filozofska metaforika teška i neprozirna i ne želimo u ovo doba površnosti i lakoće tako da govorimo, evo primera koji ume da govori sam za sebe i koji ne dopušta predrasudi da se izdaje za mišljenje. Onaj ko govori, govori posle Tišme i gađenja. To je ona nijansa koja je izmakle iz nozije, iz mučnine. Nekome je, a ni to nije neistina kada je o intelektualcima reč, u izbeglištvu bilo bolje nego što se to sme reći. I zato se ne govori.
Da je u izbeglištvu moguće živeti dobro, uprkos ovom opštem znaku užasa, kobi, propasti, gubitka, koji je stavljen nad nas, to se ima prećutati, to je teško reći. Moralna osuda ovakvog mišljenja je oblik društvene cenzure. Sa nešto većim cinizmom moglo bi se kazati da izbeglištvo nekada tera tamo gde bi se inače rado otišlo. Ludilo putovanja i pomama za pomeranjem, nasumičnim i avanturističkim, profitnim ili turističkim menjanjem mesta na planeti, to toliko rasprostranjeno dostignuće XX veka je naličje grandturizma prosvećenosti, velikog obrazovnog putovanja čoveka osamnaestog i devetnaestog veka. Da li je ta čudna pomama kolektivna paranoja u bekstvu od onoga što ne drži na jednom mestu? U kojoj meri je ona izraz nezadovoljstva savremenog čoveka sopstvenim životom od kojeg bi hteo nekud da pobegne, ali kako nema kud on onda turistički tumara i privremenim fascinacijama pokušava da uguši dublje osećanje nezadovoljstva? Zar bi, čak i iz znatiželje i čežnje za uživanjem čovek toliko hteo da menja mesta svog kratkotrajnog ili dugotrajnog bivanja, da ga nešto dovoljno čvrsto drži i veže za sebe tu gde je? A u razvezanosti, kad se ispadne u ovaj svet, već je data sva potreba za vezanošću. Tamo gde se podveže pupčana vrpca, razveže se ceo svet. Biti oteran sa tog mesta koje je mesto sopstvenog nezadovoljstva onda nikada nije ontički posledica samo progona, već te nesvezivosti i zato je uvek najstrašnija ne kao tuđe nasilje, koje skriva sopstvenu muku, već je najteže u samoprogonjenosti. U samoprogonjenosti, kao najvećem teretu izgnanstva, ne može se krenuti nikuda i bekstvo je već tu pre bekstva. U egzilu pak nikada nije isključeno da li to može značiti i da se krene onuda kuda bi se htelo ići. I sama želja za ostajanjem, koje ranije nije ni moralo biti, može da ojača pod pritiskom odlaska, a onda bi ona mogla da bude spasonosna u odnosu na samoproganjanje. U oba slučaja, onaj čija su osećanja pojačana je u dobitku, i ako ne izgubi glavu, ili se ne osakati, ili mu se ne oduzme sva sloboda i njen glavni sastojak, vreme, eto ga gde mu je kao emigrantu u egzilu bolje, gde uživa u dražima životnog putovanja i bekstvu od samoproganjanja u progonjenost.
To nam je Fuko zapravo ostao dužan, ne istorija skrivenog smisla zatvora i bolnice nego raskol istine koju društvo o njima, o sreći u egzilu, skriva i istine koja se u tom skrivanju jedino otkriva: šta su istorija i društvo, i šta je zapravo čovek. Teško nama kada nam je Fuko ostao dužan priče o sreći čoveka, makar da bolje protumačimo Pandurovića. Fukoa kojeg su najurili iz diplomatije, čini mi se iz Poljske, oterali su natrag na Kolež d Frans. Ostao nam je dužan priče o dobru jednog nasilja i zloupotrebe čoveka, jednu metaforu samog dobra kao osnovnog oblika postojanja, dobrog nasilja bez Šmitovog ciničnog zasnivanja društva u tajni moći. Ta istorija dobra uprkos svemu, to je tačka u kojoj se otvara ono pravo pitanje o čoveku. Jer nije pravo pitanje zašto čovek beži od zla i kako ga ono proganja. Pravo pitanje je zašto čovek beži i od dobra i kako ga u sebi proganja.
Ne-ostati na jednom mestu, to nas tera da se zapitamo, zašto čovek ne ostaje tu gde je, kuda ga to nešto goni i šta ga to goni da ide nekuda? Puka politička prisila, koja nas fascinira, vrlo je slaba u odnosu na unutrašnje samopokretnje sve do samoproganjanja. Zato je Sokratov slučaj ostao čuven, nešto manje, naravno, Senekin, jer nas štiti od nečuvenog slučaja – filozofskog samoubistva, kojeg nema ni kod Empedokla, čak ni kod Diogena, koji je možda mogao da bude spreman za njega, ili je to trebalo zapravo da bude Epikur, u šta niko neće poverovati. Kad Aristotel odlazeći u progonstvo veli da hoće tako da poštedi Atinu nove sramote, kakvu je već doživela sa Sokratom, to je vrhunska politička domišljatost one slabosti koja se izlila u ludilo moći i osvajanja kakvo predstavlja njegov najbolji učenik: Sokratov učenik je Platon, a Platon je izgnan sa Sicilije, na kojoj nije ispio pehar kukute u ime propalog političkog poduhvata da realizuje svoju državu. Njegov učenik Aristotel je naučio da prihvati politički poraz, a njegov je najbolji učlenik naravno Aleksandar, koji nije mogao biti poražen. Eto istine o smislu pobede i bez pozivanja na Fukoa.
Aleksandar je, dakle, iz samoprogonjenosti morao da osvoji ceo svet. To je ultimativno izgnanstvo, kada valja da osvojiš ceo svet. Izgnati sebe u ceo svet, dakle, znači obuhvatiti ceo svet sobom. Između Aleksandra i Benjamina je granica na kojoj Benjamin ludački čuva svoju knjigu o obrazovnom romanu, ta knjiga, smatrao je, ne sme dopasti ruku nacista jer bi došli u posed znanja. Granica se zatvara upravo kada Benjamin stiže na nju, u toj nepropusnosti, u toj granici egzila je odgovor koji nikada nije odgovor jer je njime odgovoreno na više od onoga što je pitano i što se pita, na više od svakog pitanja. Odgovor bez pitanja.
Spasiti svet znači sačuvati Benjamina. Adorno, Šolem i pravi prijatelji dali su sve od sebe. Da li je to i u Srbiji moguće? Kuda je to čovek uopšte krenuo da ide? Kada bismo smeli da se još za kraj cinično našalimo, mogli bismo da podsetimo na jednu Brehtovu pesmu. Lako je osvojiti svet, lako je biti čak i Aleksandar Veliki, veli Breht, ali je teško ostati uz jednu ženu. Iako pesnik ne zavidi herojskim likovima poput Aleksandra, on još ne kaže da voli ono malo, neosvajajuće i već osvojeno, izdvojeno iz događaja sveta. Izbeglištvo od sveta u životu koji je ostajanje uz nekoga i sa nekim, to je, pesnik vidi, težak izbor. Najteže je ostati tu gde si i sa onim sa kim si, takav kakav jesi. To je oblik izbeglištva u radost postojanja kao takvog, jednog antiasketskog odricanja koje ne bi rasrdilo ni Ničea. To je jedan oblik ostajanja, izostajanja iz samoprogonstva, i istovremeno jedan trenutak vedrine, a vedrina, uzaludna i uprkos svemu, jeste važna.
Nas egzil opčinjava kao patetična moralna vrlina, dok je trpljenje bez otpora podlost, ali i ostajanje na istom mestu može biti predstavljeno kao patetična vrlina, pa i kao figura dobra sa kojom se nismo suočili uprkos budizmu i hrišćanstvu. Jedno strpljenje u radosti postojanja, bez religijskog poricanja i iskupljenja. Zato valja imati na umu da smo pod prejakim utiskom Adamovog izgnanstva i jevrejskog izlaska iz Egipta.
O neizdržljivom samopokretanju najbolje, ipak, svedoči figura Odisjevog nepotpunog povratka. Iako bi njegovo neodoljivo stremljenje svome domu i jednoj ženi delovalo kao potvrda brehtovskog cinizma u osvajanju sveta – nekmoli tek potucanja po svetu – Odisej koji se još nije sasvim sjedinio sa Penelopom, već joj, čak i u Homerovoj verziji (nekmoli u priči o Telegonu i Penelopinom neverstvu), spominje svoje buduće putovanje po grčkom kopnu, na kojem će posetiti mnoge gradove (23. pevanje, stih 267). Biti proganjan od bogova i izmicati njihovom gnevu, to je jedno, sam sebi negoveštavati nova putovanja kada se sa najgoreg i najtežeg, uljučujući i odlazak s onu stranu poznatog sveta i posetu mrtvima, jedva vraća, to je već više od svakog izgnanstva. To je figura nezadrživosti sa kojom se može izmicati jedino samome sebi, i taj novi put pre nego što je i put koji se jedva završio povratkom gotov, novi put a da se i ne zna zašto se na njega kreće i kuda on treba da vodi, to je konačno obesmišljavanje stalnog čovekovog pomeranja po svetu kao i samog povratka. Ako se ima ponovo ići, tada nema povratka, a ako nema povratka, onda nema ni odlaska, sve je već otišlo.
Bežati se, otud, može uvek, ali nema bekstva od sebe. Jer se zapravo ne može pobeći nikuda i nigde od okovanosti vremenskom (sada) i prostornom (tu) formom života. Za tu okovanost je potrebna figura ostanka, nemogućnosti da se ode od samoga sebe. Od samozatvoreništva Oblomova do Čehovljevih junaka koji ostaju na selu, ili kod Dostojevskog u rasponu od čoveka iz podzemlja i mrtvog doma do napuštanja manastira i povratnika iz Švajcarske, paradoks o nemogućnosti da se pobegne od sebe postaje dvostruk i dobija jednu posebnu simboličku formu. Jer mi volimo književnost i bežimo u nju, pa joj se divimo da se ne bismo gadili sebe, a ona nam daje formu rasterećenja i čim dođe do neke epohalne spoznaje, ona je, da bismo je podneli, već književno uobličena.
Prava figura nemoći da se pobegne od samoga sebe sledi posle susreta sa samim sobom. Otuda je ona najbliža predstavi onoga što sledi posle simboličkog raspona u Čarobnom bregu Tomasa Mana: Kastorpovo ostajanje na bregu na kojem traga za sobom, bolest izolovanosti i samoizgnanstvo iz kojeg će tek rat da ga prene, truba nacionalnog svrstavanja u kojem je njegova ironična pojava sa retkom slabom bradom samo znak koliko se iz izdvojenosti ne može vratiti u kolektiv sudbinski nego samo gestom. Tek tu na kraju te obesmišljenosti, jer niti naći sebe niti od sebe pobeći je potpuni raskol humaniteta, tu dolazi završna slika: odlazak je odista nemoguć ne samo zato što je to forma našeg života isključila, jer smo uvek tu sa sobom, i uvek sada u sebi i sa sobom, već je nemoguć jer je svako pravo lutanje i svako pravo kretanje nezadrživo bekstvo od sebe ka sebi. I kad se sebi približite – eto gde vas čeka rat, ceo svet se razara onoga časa kada se stigne suviše blizu sebe. Man je to simbolički predstavio u neodlučivosti dijaloga o humanizmu i životu akcije, u Kastorpovom izgnanstvu i povratku u pogubnost.
Paradoks ovog raskola utkan je u svu najvredniju modernističku književnost, jer tu gde se ovo suočavanje ne može izdržati puca sama književna forma: kod Rilkeovog Maltea Lauridsa Brigea, Prustovog Marsela i Džojsovog umetnika kao mladog čoveka. U toj pukotini u kojoj modernizam ne može to što sam po sebi hoće, tu se u samoj književnosti pojavio oblik onoga o čemu je ovde reč: oblik je postao sama stvar. Stvar mišljenja je postala stvar poetičkog oblika. A o njoj evo bezmalo ceo život govorim, pa se o tome može ukoliko to nekoga zanima čitati u drugim mojim tekstovima.
Legenda veli da je, u jednoj tradiciji koju homerska epika nije prisvojila, Odisej imao dva sina. Sina doma, Telemaha, koji je tragao za njim i dočekao ga u obnovi dvora i porodice, čak i bračnog zaveta u korenu drveta nad kojim je sagrađena bračna ložnica. I sina putovanja, kojeg je naša tradicija isključila, Telegona kojeg mu je rodila Kirka, i koji je pošao u progonstvo za njim, da bi na kraju naišao na oca i ubio ga. Takva Odisejeva smert govori o tome šta se dešava kada čovek sretne samoga sebe u jedinoj formi u kojoj je taj susret moguće predstaviti: sve što je Odisej doživeo na putovanju simbolički je utelovljeno u dete puta, zato ono mora da zadrži u sebi razornu silu koja je bila, do tada, samorazorna.
Aleksandar Jerkov
Univerzitet u Beogradu
Filološki fakultet
Katedra za srpsku književnost
sa južnoslovenskim
književnostima
Iz Zbornika: EGZIL(ANTI): književnost, kultura, društvo
LITERATURA
Adario 2007: C. d’Addario: Exile and Journey in Seventeenth-century Literature, Cambridge: Cambridge University Press.
Gerc 2000: C. Geertz: Available Light. Anthropological Reflections on Philosophical Topics, Princeton: Princeton University Press.
Hagioanu 2003: A. Hagiioannu: The Men who would be Kipling. The Colonial Fiction and the Frontiers of Exile, New York: Palgrave.
Mejn 2006: A. Mein: Ezekiel and the Ethics of Exile, Oxford:Oxford University Press.
Stenford 1968: W. B. Stanford: The Ulysses Theme. A study in Adaptibility of a Traditional Hero, Ann Arbor: The University of Michigan Press.
Štern 1989: G. Stern: Literatur im Exil, Max Hueber Verlag.
Valjega 2003: A. A. Vallega: Heidegger and the Issue of Space. Thinking on Exilic Grounds, University Park: The Pannsylvania State University Press.
THE WRITER UPROOTED 2008: Contemporary Jewish Exile Literature, ed. By Alen H. Rosenfeld, Bloomington: Indiana University Press.
Zeng 2010: Hong Zeng: The Semiotics of Exile in Literature, New York: Palgrave.
