U vremenu posle Prvog svetskog rata, još tačnije – u međuratnom periodu, na delu su razne ideologije koje svoj refleks nalaze u kulturi i književnom stvaralaštvu. Kao pogled na svet ili raznolik spektar ideja, individualne ideologije pojedinih umetnika i pisaca nalaze svoj izraz i u njihovoj poetici. Dabome, ta veza može se posmatrati kroz odnos ličnih stavova, javnog delovanja određenog pisca ili njegovog angažovanja u nekom književnom pokretu prema onome što osvedočava njegova eksplicitna i imanentna poetika.
Pri tome, treba imati u vidu da je međuratni period sa brojnim književnim školama dosta podložan promenama ideoloških obrazaca kod pojedinih grupa, pa čak u delovanju i radu istoga pisca. Stabilni sistem u kulturnoj ideologiji i poetici zato je tad sasvim retka pojava, dok je znatno češće na delu relativno brza promena ideološke i poetičke prakse. Sva ova nesaglasja i promene dolaze do izražaja kod onih srpskih pisaca koji su prošli bolno iskustvo Velikog rata, pa su u poratno vreme takvu sliku sveta ugrađivali u svoj rukopis. Miloš Crnjanski je prošao Troju i video sve i to sve ostavilo je vidnog traga kako u njegovim beletrističkim rukopisima, nastajalim u toku ili neposredno posle rata, tako i u njegovim (auto)poetičkim tekstovima, odnosno radovima koji u jednom širem smislu čine kulturnu ideologiju ovoga pisca.
Kakve su veze između ranih pesama Miloša Crnjanskog, sabranih u prvom ciklusu knjige Lirika Itake (1919), i metatekstualnih komentara tih pesama, objavljenih u knjizi Itaka i komentari (1958)? Veza je organska i direktna – to su dva lica istoga autora. Jednim delom svoje stvaralačke ličnosti pesnik, odnosno njegov lirski junak kazuje sopstvene istine o svom tek prohujalom jadu, dok drugim delom nekadašnji pesnik a potonji komentator prevodi intimne ispovesti u poetičku i interpretativnu ravan.
Postupak racionalizacije pesničkog čina nije samo poetički, niti se tiče samo teksta kao teksta, već se tiče i njegove ideologije, tj. onih činilaca koji često imaju politički naboj. Tako na jednoj strani ostaje književnoumetničko, na drugoj strani ideološko ili političko biće teksta. Treba pritom imati u vidu da je politički tekst, a i takvi tekstovi će biti uključivani u raspravu, „usmeren na delo, pragmatiku, interese grupa i širih slojeva, dok književni tekst nosi pečat autorske osobenosti“ (Avramović 1996: 299). Razume se, treba voditi računa o tome da i književni tekst može imati sličnu pragmatičnu usmerenost, što otkriva veće ili manje prisustvo ideološke tendencije u nekom književnom delu.
S druge strane, u užem smislu neknjiževni, odnosno nefikcionalni tekst (memoarski, recimo) nekad pokazuje stilogenost kojom se lako otkriva jasan autorski znak nekog pisca i njegove poetike. Crnjanski je upravo primer te vrste poetičke paradigme o čemu svedoče Hiperborejci, pa i pojedini zapisi u knjizi Itaka i komentari. Otuda i stav da razlike „između političkog i književnog teksta nisu, sa normativnog gledišta, velike. Po svim strukturnim elementima teksta, politički tekst, u zavisnosti od ruke majstora, može da bude u većoj ili manjoj meri, književni tekst“ (Avramović 1996: 300). Slično, književni tekst katkad ima kulturnoideološke i političke konotacije. Na takvu spregu upućuje odnos između pesama u Lirici Itake i nekih dokumentarističkih zapisa i eseja Miloša Crnjanskog.
Ta očita poetička podudarnost u poeziji, komentarima, dokumentarističkim zapisima i esejima ovoga pisca ne treba da čudi. U svim tim, žanrovski dosta različitim tekstovima, raspoznaje se srodan autorski znak ili rukopis. Sve te razlike ovi tekstovi relativizuju činjenicom da oni pripadaju jednome tvorcu i veoma sličnom izrazu. Rukopisna srodnost ogleda se i u tekstovima iz različitih faza Miloša Crnjanskog, koje potvrđuju kako je on menjao ideološke poglede. Otuda i pominjani tekstovi ovoga pisca imaju širi značaj, jer se, svaki na osoben način, reflektuju ne samo u književnosti nego i u istoriji ideja i u srpskoj kulturnoj istoriji međuratnoga razdoblja. Na taj način, idejnu i kulturološku distancu pokazuju „Vidovdanske pesme“ Miloša Crnjanskog i njegovi komantari tih pesama u knjizi Itaka i komentari.
Sa pomenutih razloga ima opravdanja naporedo posmatrati ono što je u njegovim radovima nefikcionalno i fikcionalno, tj. Dokumentarističko i umetničko, ili pripada nekom graničnom žanru. Kada je reč o Lirici Itake i pojedinim pesmama iz ove zbirke, prema autorovim naknadnim poetičkim beleškama u knjizi Itaka i komentari, onda postavljeni okvir može da se upotpuni kroz pokušaj da se utvrde tipovi veza ili skladnosti i neskladnosti poetskog i metatekstualnog. Jednom reči, pitanje je koliko pesnikov modernistički stav prema svetu ili njegova poratna ideologija pišu „Vidovdanske pesme“, tj. kakav odgovor biće tih pesama Miloša Crnjanskog nalazi u njegovim komentarima. „Vidovdanske pesme“ u sebi sadrže imanentnu, negde i eksplicitnu poetiku ili pesnički program, dok su autorovi komentari njihov naknadni – generički i poetički odziv. Taj odziv, dakle, ne sadrži samo fragmentarno obrazloženje poetike tih pesama, već njihov nastanak i povod vezuje za određeni društveni i književni, rečju – kulturološki kontekst. Iz komentara i drugih tekstova u kojima se referišu „Vidovdanske pesme“ vidi se i autorov izmenjeni pogled na svet, odnosno njegova nova ideologija.
U takvom dijalogu „Prolog“ je najavna ili programska pesma, a „Komentar uz ’Prolog’“ – metatekst u kojem se program naknadno domišlja i objavljuje. U autorskom komentaru kaže se da je Crnjanski pesme koje su ušle u Liriku Itake „pisao i štampao za vreme Prvog svetskog rata […] u uniformi austrijskog vojnika i oficira“ (Crnjanski 1993: 158). Glavna sadržina tih pesama bila je, kako je vidi ovaj autor, „osećaj koji stvara povratak iz rata i pobuna vojnika“ (158). U prvom planu je, dakle, osećaj ratnika koji se iz tuđine vraća na Itaku, a taj osećaj je „najtužniji doživljaj čoveka“ (158). Važnija od ovih je komentatorova napomena da je njegova namera sa ovim pesmama bila „rodoljubiva, politička, anarhična“ (158). Ovo je od posebnog značaja kada se zna da su „Vidovdanske pesme“ nosile u isto vreme melanholičan i buntovan doživljaj Prvog svetskog rata, dok je, kako ističe Crnjanski, naša rodoljubiva poezija „posle Prvog svetskog rata bila još, sva, u znaku pompezne, parnasovske poezije“. Ono što je pompezno i parnasovski bilo uglađeno očito je u raskoraku s anarhičnim duhom, iz njega izvedene slike sveta, stiha i ritma.
U tom raskoraku, na koji Crnjanski i u „Prologu“ skreće pažnju novim doživljajem i slikom sveta, novim tonom i metrikom, on vidi razlog zbog kojeg je u Beogradu tada bio omrznut „kao Arnaut koga teraju iz fisa“ (159). Težnja za novinom tri puta je u ovoj pesmi istaknuta sintagmama (nove pesme, novi stihovi, nešto novo) i gotovo deklarativnom poentom: „ili nam život nešto novo nosi, / a duša nam znači jedan korak više, / nebu, što visoko, zvezdano miriše, / il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi“. Potrebu tadašnjeg nekog pesnika da bude „pevač narodnih prava“, „patriotska tribina“ i „narodna dika“, lirski subjekt „Prologa“, koji je video sve, razmenjuje za tugu povratnika iz rata, još tačnije – za katarzičnu tugu koja „od svega oslobođava“.
Zanimljiv je, provokativan i u negativnom smislu modelativan naslov ciklusa „Vidovdanske pesme“ u Lirici Itake. Prvi član u naslovnoj sintagmi priziva ime slovenskog paganskog boga. U narodu, naime, postoji verovanje da je Vid ili Svetovid ratnik, odnosno slovensko ratno božanstvo. S istim imenom povezan je Vidovdan kao praznik kojim se 28. juna slavi uspomena na Kosovski boj. Tog dana daje se pomen Svetom knezu Lazaru i drugim srpskim mučenicima. Istorija je udesila da na Vidovdan 1914. Gavrilo Princip ubije habzburškog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, te da tako postane tragični junak Velikog rata u kojem je video sve i lirski junak Miloša Crnjanskog.
To je ta veza – naizgled jasna, a u ponečem neobična i protivurečna. Naime, s atributom vidovdanske i aluzivnim kontekstom koji stoji u vezi s uspomenom na Kosovski boj, očekivalo bi se da te pesme u pravom smislu budu rodoljubive i da pompezno slave srpsku prošlost, ratničku tradiciju i njen moralni smisao. Jednom reči, očekivalo bi se da budu duhovna spona između po dobrim delima upamćenih predaka i njihovih zahvalnih potomaka. Toga pijeteta u ovim pesmama gotovo da i nema. A nema ga zato što se lirski junak Miloša Crnjanskog kao Odisej modernog doba iz rata ne vraća s radošću pobednika. Taj obezvoljeni i, kako se u komentaru kaže, anarhični ratnik, vraća se s osećajem tuge nastale kao ishod svega tragičnog što je u ratu video i doživeo.
Tako se ideologija kao njegov pogled na svet i traumatično saznanje sveta lirskog subjekta ove pesme nisu pretvorili u veličanje rata i srpskih pobeda, u uzvišenu apoteozu skorašnjoj epopeji, već u bolnu poratnu jadikovku tužnog povratnika. „Vojnička pesma“ iz istoga ovog ciklusa, evocirajući slavno doba Nemanjića, u pomenutom je smislu još izrazitija. Ona ne haje za „Dušanov sjaj“, za „crkve“ i „grčke ikone“. Naime, kroz retorsko pitanje i anaforičnu poentu u lirskom paralelizmu: „A šta je meni do mramornih dvora“ i „A šta je meni do velmoža u svili“ pesma sugeriše sliku sveta i stav koji su izvan horizonta čitaočevog očekivanja kada je reč o rodoljubivim ili, kako u naslovu ciklusa stoji, vidovdanskim pesmama.
U tim pesmama vidovdanska etika i ideologija viđene su na drugačiji način: viđene su duhovnim okom nihiliste i anarhiste, negatora i buntovnika. Za Branka Lazarevića njihov je autor „opsenar i mistifikator“ (Lazarević 2003: 290) kome, posebno između 1916. i 1918, smeta vidovdanska etika, pa se „bacio kao ona majka detinjim pelenama na zvezde, pravcem na njene oltare“ (291). Drugi tumač Lirike Itake, Svetlana Velmar-Janković, u lirskom junaku „Vidovdanskih pesama“ vidi Odiseja „koji se vratio iz rata da ratuje sa nacionalnim mitovima. On uživa u rušenju kao što uživa u svojoj ogoljenoj unutrašnjosti koju doživljava kao čistu i istinitu“ (Velmar-Janković 2005: 18). U tome se sadrži inverzna slika srpskog srednjeg veka koju nudi „Vojnička pesma“.
Na drugoj strani te slike, u samom njenom središtu, stoji stih „Otac mi je sebar što na točku cvili“. Smisaoni naglasak u pesmi sada je inverzno okrenut na tamnu stranu toga sveta, u čijem je centru običan i potčinjen, mali čovek – sebar. Potčinjen i neravnopravan položaj sebra u srednjovekovnoj Srbiji odredio je i Dušanov zakonik. Tako se taj mali čovek i stradalnik našao u središtu jednog sveta koji je u svom sjaju i moći na sebra i zaboravio.
Njemu zato u pesmi „Spomen Principu“ lirski subjekt podiže hram od reči: „Raji, riti, dište kosovski hram“, kaže on na kraju četvrte strofe. A u prvoj i drugoj strofi je opozit između povlašćenih i poniženih, između vlastele i raje još očitiji i direktniji:
O Balši i Dušanu silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despote, behu sram. –
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram.
Slavi i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
Ova i još neke vidovdanske pesme znak su detronizacije „rodoljubivog arsenala predratne poezije Dučića i Rakića“ (Raičević 2010: 16), tj. „tipičan ekspresionistički, ili avangardistički gest dehijerarhizacije kulture“ (17). Na jasno postavljenim opozitima između društveno visokog i niskog, navodno lažne prošlosti i prave hajdučke krvi koja je procvetala u modernom dobu, lirski junak ove pesme nalazi moralnu osnovu na kojoj podiže „Spomen Principu“. Rodoljubiva, ponešto i zaneta misao ovde je konačno na svome. No, ta misao ne slavi careve, vlastelu i vojvode, koje obično veliča zvanična istorija, već slavi „gladan i krvav narod moj“, u njemu rođenu „hajdučku krv“ i njeno čedo imenovano u naslovu ove pesme pisane u slavu principa.
I u autorovom komentaru pesme „Spomen Principu“, nastalom nekoliko decenija posle njenog objavljivanja, detaljno su obrazloženi detalji vezani za povod, čin ubistva, ličnost atentatora, način na koji je primljen taj akt, kao i posledice tim činom izazvane i još delatne u novijoj srpskoj istoriji i našoj stvarnosti. Ključne su ideje komentara „Uz pesmu o Principu“ sledeće: Južnoslovenski narod u dvojnoj monarhiji „iz prijatnog, austrijskog, dremeža tek su […] atentatori probudili svojim bombama i pucnjima. Svi su oni dolazili sa takozvanog dna naroda“ (Crnjanski 1993: 193).
„Sin jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bio ga je (Franca Ferdinanda – P. P.) skinuo sa neba, revolverskim pucnjima. / Atentator je imao čudno ime. / Sastavljeno od imena princa i arhangela“ (194).
Za atentatore Evropa „nije imala dobre reči, nikada. Pa i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očarano tim svojim podanicima. Nije htelo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora“ (195) […] „Princip je, sem toga, prvi put, podelio naš narod, na klase. Ubistvo austrijskog prestolonaslednika odobravale su samo, takozvane niže klase, i omladina. Takozvani viši staleži, buržoazija i crkva, ubistvo nisu odobravali“ (196).
Princip je, svojim aktom, ipak, udario svima nama na čelo žig ubica i svi smo mi postali sumnjivi policajcima, ne samo u Austriji, nego i celoj Evropi“ (196). I, najposle, kaže komentator Crnjanski: „Ja sam napisao ovu pesmu u slavu ubistva i Principa“ (195).
Pesma „Spomen Principu“ i njen komentar koji je pisan u jednom drugom vremenu, kada su istorijske rane od atentata bile hladne, ali još uvek nezarasle, duboke i žive, dva su lica ne baš istog, ali temom, ideologijom i poetikom povezanog čina. Ova pesma, posmatrana unutar ciklusa kojem pripada, najpre pokazuje kako se melanholični apatrid preobrazio u socijalnog i nacionalnog buntovnika. Eto, glas lirskog junaka nije dakle samo nacionalno osvešćen, tj. pod utiskom osvete, nego ima i jasan socijalni smisao. U pesmi je taj socijalni kontekst čak povlašćeniji: on upućuje na klasnu podvojenost ili hijerarhiju viših i nižih društvenih slojeva. Na strani nižih je i lirski junak u ulozi gnevnog oslobodioca, emancipatora i burevesnika. To su dva lica pesme čija se poetika objavljuje i kroz etiku i kroz estetiku. Sama etika ima mogući odziv u ideologiji teksta koja se neposrednije iskazuje u komentarima sa elementima eksplicitne poetike.
Ideologija u komentaru pesme „Spomen Principu“ Miloša Crnjanskog temelji se na pesnikovom saznanju da je tragični junak „želeo ujedinjenje Bosne i Srbije, ali je otvoreno priznavao i to da je to bio samo korak ka daljem cilju atentatora i njihovih drugova. / I taj cilj je bio revolucija. / ’Svi smo mi bili Bakunjinovci’, bile su reči Principa“ (195). Revolucija kao krajnji cilj teanarhiji i avanturi blizak njen ideolog Bakunjin (Mihail Aleksandrovič, 1814–1876), kao uzor generacije kojoj je pripadao i Crnjanski, našli su svoj izraz i u ovoj bundžijskoj pesmi. Sve je jasnije kad se još jednom podseti na to da je Bakunjin bio politički avanturista i, što je važnije, ideolog anarhizma i narodnjaštva. Sličan je i aluzivni kontekst i uloga koju u pesmi „Spomen Principu“ preuzima njen misleći subjekt ili rezoner. Za njega su nevažni srednjovekovna srpska država i zaslužni preci, „sjajna prošlost“ i protokolisana istorija. Tim ustaljenim vrednostima on suprotstavlja narodnu volju, snažne ličnosti iz naroda i jak individualni čin. U takvom poretku vrednosti, Princip kao atentator i buntovni narod ili „raja“ dobijaju u pesmi ulogu dominante. Na takav semantički naglasak ukazuju i dva lirska paralelizma: na kraju prve strofe nalazi se stih: „Ubici diž’te Vidovdanski hram!“, a na kraju četvrte njegov parnjak – „Raji, riti, dište Kosovski hram!“. Kada se u nekom vremenu saberu obespravljeni i potčinjeni narod, njegov jauk i hajdučka krv, onda takvo vreme lako iznedri tragičnog junaka čije je ime sastavljeno od imena princa i arhangela. A taj junak čini nešto što mu donosi slavu, kojoj služi pesma Miloša Crnjanskog, i kob koju u kontekst učitava pesnikov komentar nastao nekoliko decenija posle pesme. Kob je tamna strana, naličje i visoka cena slave koja se izrodila u žig ubica. Tako komentar Crnjanskoga vidi ono što njegova pesma i ne sluti. Otuda je komentar nužan – trezven i pun zebnje zato što smo svi mi postali sumnjivi celoj Evropi.
Pesma „Spomen Principu“ ima jaku, emfatičnu emociju i prepoznatljiv polemičan ton. Povod toj, ne toliko pritajenoj polemici iznosi sam Crnjanski u komentaru svoje pesme. Komentar podseća: „Pri kraju rata, svi su u nas govorili o potrebi podizanja jednog velelepnog Kosovskog hrama prema nacrtu Meštrovića“ (195). Taj Kosovski, tačnije Vidovdanski hram, koji je u fragmentima bio predstavljena Međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. godine, doneo je vajaru veliki uspeh. Po okončanju Velikog rata, fragmente je trebalo pretvoriti u monumentalnu celinu. Njena bi uloga bila da posvedoči slavu Kosovskog boja i sjaj vidovdanskog mita.
Odgovor mrzovoljnog, anarhičnog i nacerenog „dekadenta“ Crnjanskog, koji se zaverio protiv nacionalne mitologije i njenih svetinja, nije mogao da bude pozitivan. Otuda on u stihovnoj replici daje maha svome prkosu i hirovitom rodoljublju utoliko što traži da se Vidovdanski ili Kosovski hram podigne „raji“ i „ubici“. Dakle, traži da se podigne spomenik Gavrilu Principu, čiji je akt, ponovimo komentar, „odobravala samo naša sirotinja i omladina“ (195), dok buržoazija „nije odobravala akt Principa“ (195). U ovome se gestu prepoznaje ne samo anarhični bunt, već i bakunjinovski usmerena socijalna nota još uvek neprilagođenog povratnika iz rata.
O svojim političkim pogledima iz toga doba Crnjanski piše na margini komentara ranih pesama i u autobiografskim zapisima. Tako svedoči kako je od oca nasledio „godišta Zastave i Straže“ (164), te da je „u Ilanči, pri školskom raspustu, čitao uvodne članke Svetozara Miletića, prepisku Svetozara Markovića i ratni dnevnik Pere Todorovića“ (164). U tom štivu preovladavala je srpska misao, ali i ideje o socijaldemokratiji i pravednijem društvu.
Ta literatura, zapisaće Crnjanski, „ostavila je u meni duboka traga“ (164). U komentaru uz pesmu „Pozdrav“ Crnjanski pominje demonstracije beogradskih studenata iz 1919. godine u čijem su odboru bili mladi različitih političkih uverenja – anarhisti, demokrate i komunisti. Za sebe kaže da se „deklarisao kao ’socijalist’“ (274). Isto ponavlja i u komentaru uz pesmu „Epilog“, kazujući kako se „bio deklarisao, javno, tada, za socijalistu“ (285). Takođe, u „Objašnjenju ’Sumatre’“ iz 1920. godine Crnjanski pominje moderniste, kojima i sam pripada, i to da se „većina nas“, dakle i on, nalazi „na političkoj levici“ (288).
Takav ideološki smer i vera kako je „najbolji lek za sve nedaće našega naroda jedna svoja država“ (259), naći će pun izraz i u pesmi „Jugoslaviji“, u čijoj je poenti polustih „braća smo, braća“. Komentari uz ovu i još neke pesme, pisani u naknadnom vremenu, pokazaće očitu evoluciju stavova ranog Crnjanskog o državnoj zajednici nastaloj posle Prvog svetskog rata. Uz poemu „Stražilovo“, a ona u Lirici Itake pripada ciklusu „Priviđenja“, ide komentar u kojem Crnjanski pominje vojnu vežbu izvedenu septembra 1921. u Mostaru. On pominje i svoje drugove, oficire, koji su bili „zaista šareno društvo“ (346). Tu su: kapetan Milanović koji „pred strojem, govori nemački, hvali nemačku vojsku“ (346), neki major, Crnogorac, koji „neće da skine temnjak Nikole I“ (346) dobijen u ratu, i potporučnik Lukšić koji „ne priznaje novu državu. Želi nezavisnu Hrvatsku“ (346). To šareno društvo u stvari je dijagnoza, odnosno rani znak bolesti koja je nepune tri godine po njenom stvaranju počela da razjeda zajedničku državu.
Crnjanski ili njegov lirski junak, koji je video sve u toku i neposredno iza rata, tj. u času stvaranja Kraljevine, kasnije nazvane Jugoslavija, nije video ono glavno. Zato znatno kasnije, u komentaru uz pesmu „Jugoslaviji“, on zaključuje: „Ni sanjao nisam da će ta nova država, kroz dvadeset i tri godine, da se, kao Austrija, raspada i da će imati, ponova, iz krvi, da se stvara“ (259). Da je živeo malo duže, Crnjanski bi taj gorki nauk morao još jednom da ponavlja.
Sve ovo pokazuje da je lirska misao ranog Crnjanskog buntovna i anarhična, protivurečna i vična raznim opsenama, dok je zreli Crnjanski u komentarima promišljen i turoban, ponekad zamišljen nad svetom i neslavnom svojom sudbinom – ne književnom koliko političkom i životnom. Taj rani beleg obeležio je i vidovdanske pesme „Naša elegija“ i „Oda vešalima“ u kojima pobedu i sjaj zamenjuju pohvala smrti i grobljima. Iz njih se čita anarhična i nihilistična, rastrojena i pesimistička misao lirskog junaka, tj. pohvala svemu tamnom i truležnom. Na taj način se uspostavlja jasna opozicija između tamnog i svetlog, između pohvale životu i onoga što je njeno groteskno naličje.
Teško da je to tada i moglo da bude drugačije. Rat i smrt još uvek su bili u krvi i misli doskorašnjeg ratnika i tužnog povratnika iz rata koji katarzu nije našao u srpskoj pobedi. Otuda je i pesma „Himna“ sasvim antihimnična, kao što je i „Zdravica“ sasvim antizdravičarska. Pune bola, obe su pesme dramatična lirska inverzija onome što je pun i smislen život. Zato na početku „Himne“ stoje stihovi nihiliste koji se pretvara u anarhičnog apatrida:
Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv
a na kraju „Zdravice“ razorna i pesimistična ništiteljska misao:
Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.
Mi smo za smrt!
Zbog smisla i tona ovih stihova Svetlana Velmar-Janković kaže da se u „Himni“, a mogli bismo dodati – i u „Zdravici“, odriču „one vrednosti koje su osnov čovekovog postojanja u društvu, vrednosti što su ih uspostavili religija i mitologija, tradicija i istorija. Drugo, uspostavljaju se one vrednosti koje su u vrednosnom sistemu koji se ruši označavale nevrednosti ili antivrednosti. Treće, nova značenja što se daju nevrednostima da bi postale vrednosti, različita su i uglavnom paradoksalna“ (Velmar-Janković 2005: 16). Na tom paradoksu i inverziji ili figuri koja obrće ustaljene vrednosti i očekivana značenja u tekstu, gradi se osnovni konstruktivni princip ovih pesama. U značajnoj meri takav je postupak obeležio „Vidovdanske pesme“ Miloša Crnjanskog i došao do izražaja i u inverzno intoniranom naslovu ovoga ciklusa. Deo je te inverzije i okolnost da pesnik u tim pesmama nijednom ne pominje srpsko ime.
No, rekosmo, to je rani Crnjanski. Komentator Crnjanski drugačije gleda na stvari o kojima je pevao u Lirici Itake. To znači da je levu ideološku poziciju iz mladalačkog doba, tj. pogled na svet koji je osenčio i „Vidovdanske pesme“, u međuratnom vremenu postepeno, može se reći i radikalno menjao. On se tada priklonio desnoj ideji, odnosno ideološkom stanovištu iz kojeg su mu svet i istorija, srpska kultura i tradicija izgledali drugačije i bliže. Oponenti Miloša Crnjanskog, neskloni, pa i protivni toj promeni, zato su opet aktuelizovali „Vidovdanske pesme“, videći u kasnijim njegovim tekstovima sa desnim idejama dokaz umetničke i ideološke nedoslednosti i konvertitstva ovog autora. Za tumačenje te nove njegove pozicije posebno su značajni tekstovi „Posleratna književnost“ (1929), „Oklevetani rat“ (1934) i „Miroslav Krleža kao pacifist“ (1934). Svi ti tekstovi na posredan ili neposredan način imaju u optici i „Vidovdanske pesme“.
U „Posleratnoj književnosti“ Crnjanski govori o Srbima kao narodu koji posle Prvog svetskog rata „iz svoje herojske epohe prelazi u kulturnu“ (Crnjanski 1999a: 91). Kod posleratnih pisaca on hvali „nov stih“ i „novu prozu“ koji znače „povratak svome, pouzdanje u sebe, u svoje izvore, […] ne tražeći jednako zapadne kalupe (često plagijate)“ (103). Iako je u Srpskom književnom glasniku imao negativne kritike i doživeo velika osporavanja, za Crnjanskog je ovaj časopis – tutor i zaštitni znak predratne moderne, „neka vrsta kulturne svetinje“ (110). U isti mah, Bogdan Popović, koji nije imao sluha za avangardiste, za njega je „književna ličnost koju držimo za najznačajniju i sudbonosnu, po mogućnosti razvitka posleratne književnosti naše“ (111). Sve ovo pokazuje jednog novog Crnjanskog, koji je nihilizam i otpor prema istorijskom i kulturnom nasleđu iz svoje rane faze zamenio tolerantnijim i prijemčivijim stavom prema nacionalnoj tradiciji.
Pacifista i anacionalni melanholik, u poratnim godinama sklon jakom anarhičnom gestu, Crnjanski se u „Oklevetanom ratu“ predstavlja u podosta drugačijem svetlu. Koliko su „Vidovdanske pesme“ otkrivale pustoš i tugu povratnika iz rata, toliko on sada u ratnoj epopeji i postradalima vidi svetle grobove nove srpske istorije. Otuda i njegov zaključak: „Rat koji je bio, sa svim svojim strahotama, sa svim svojim teškim žrtvama i posledicama za naš narod, ipak izgleda kao jedna svetla, večna zvezda u noći nad nama“ (Crnjanski 1999b: 399). Ono što je novo i pomalo neočekivano kod Crnjanskog, a što baca novo svetlo i na ideologiju „Vidovdanskih pesama“, jesu sledeće njegove rečenice:
Nije to bila nikakva ideologija pacifista, bila je to obična potreba klasne borbe, defetistička propaganda. Da bi se mogli sprovesti revolucionarni programi, klasni udari, trebalo je pripremiti raspadanje vojski. Pripremiti propagandom koja je imala da razori militaristički duh, da karikira vojničke pojmove i forme, da kleveta vojnika kao takvog i da pokaže kao najgoru kuću kasarnu. (397)
„Revolucionarni programi“, „klasni udari“ i „propaganda“ koje pominje Crnjanski – kakve to ima veze sa ulogom pesnika i njegovim „Vidovdanskim pesmama“? Zbog svega, nije neobično što je „Oklevetani rat“ izazvao polemičku reakciju Miroslava Krleže. Njegov tekst „Miloš Crnjanski o ratu“ objavljen je u časopisu Danas 1. aprila 1934. godine. Tekst je zanimljiv i po tome što je Krleža u značajnoj meri „Vidovdanske pesme“ iskoristio u obračunu sa svojim oponentom – njihovim autorom. O čemu se radi? Radi se pre svega o dvojici polemičara koji sude o istom iz dosta različite ideološke i poetičke perspektive. Naime, njihov je kulturni, politički i književni obrazac u toj raspravi bitno drugačiji. Nastojeći da ospori tezu Miloša Crnjanskog kako oni koji su prošli rat „znaju da je rat veličanstven“, Krleža citira fragmente sasvim suprotnog stava prema ratu iz Dnevnika o Čarnojeviću i „Vidovdanskih pesama“.
Među primerima su i stihovi iz pesme „Naša elegija“. Ta pesma, kaže Krleža, „spada pod kategoriju one književnosti kakvu g. M. Crnjanski osuđuje danas kao ’klevetničku i defetističku’“ (Krleža 1934: 56). Suština je Krležinog prigovora u sledećem: u „Vidovdanskim pesmama“ melanholični pacifist – Crnjanski u „Oklevetanom ratu“ uzdiže nacionalni i militaristički duh. Uzimajući za primer još neke pesme iz ovog ciklusa, pored drugih i „Vojničku pesmu“, Krleža prigovara autoru „Vidovdanskih pesama“ „kako je njegova današnja pobuna protiv sebe sama napor jalov i uzaludan“ (57). I tako, pod uticajem ideologije, zaključuje Krleža spor sa Crnjanskim, „lirik Itake svršava svoju liriku kao lirik ’atake’“ (60).
Jedna je stvar u polemici naročito važna: Krleža zamera Crnjanskom što je ulogu pacifiste u Lirici Itake i Dnevniku o Čarnojeviću zamenio ulogom militariste u „Oklevetanom ratu“. Crnjanski u svom odgovoru na napad, dakle u tekstu pod naslovom „Miroslav Krleža kao pacifist“, podseća kako je Krleža, „’pacifist’ danas“ (Crnjanski 1999b: 408), „izabrao bio karijeru austrijskog đeneralštapca kao poziv“ (408) i aprila 1915. u jednom zagrebačkom listu uzdizao „bljutavo u nebesa barona Konrada fon Hetcendorfa, šefa austrijskog generalnog štaba“ (408).
Što se tiče navodno spornih „Vidovdanskih pesama“ („Naša elegija“, „Večni sluga“, „Vojnička pesma“), u kojima je preovladavao pacifizam koga se u ime nacionalnih vrednosti odrekao u „Oklevetanom ratu“, Crnjanski uzvraća kako je Krleža, kao raniji militarist, a sada na liniji „salonskih komunista“ (403), mogao i u „zbirci Itake (da) nađe za svoju pastvu najpreteranije primere nacionalističkih zanosa i vojničkih pojmova koje sad ismejava“ (404).
Najposle, ako je u „Vojničkoj pesmi“ pevao: „Nisam ja za srebro, ni za zlato plako, / niti za Dušanov sjaj“, Crnjanski i na to daje odgovor: „Sad je car Dušan za mene opojna, svetla freska“ (407). Duhovna i nacionalna konverzija je očita, što ubedljivo potvrđuje i njegov stav: „Za mene, posle mog života, u četrdesetim godinama, iluzije više nema. Jedini teren na kojem još verujem da može nešto dobro da se stvara, zato što je poznato, blisko, i logično i stvarno to je teritorija koju obuhvata moja nacija“ (406). Preneto na plan književnosti, to znači kako Crnjanski veruje da se vrednosti, pa i književne, proveravaju i potvrđuju pre svega u nacionalnoj kulturi.
U ideološkom ključu viđene, „Vidovdanske pesme“, ili njihov pretežan deo, mogle bi se učiniti kao poetska opsena, odnosno rani lirski jadi, možda i gresi mladog nihiliste i apatrida, ali i buntovnog lirskog junaka Miloša Crnjanskog. No, u poetičkom ključu ceo taj ciklus doneo je novinu u jeziku i ritmu, u tonu i pesničkim slikama, u novoj misli i senzibilitetu. Sve to ni zajedljivi Krleža nije mogao da previdi. Zato mladom liriku Crnjanskom u svom polemičkom tekstu priznaje glavno: „Govorio je nadareno i neposredno, davao je signale, osjećalo se da u njegovim riječima plove slike kao lađe na sretnome vjetru i da imaju talenta u jedrima“ (Krleža 1934: 60). Ova ocena pokazuje da su se veliki književni i ideološki oponenti – Miloš Crnjanski i Miroslav Krleža – u ključnim stvarima poezije veoma dobro razumeli. U tome se potvrđujy značaj ove ocene i umetnička vrednost „Vidovdanskih pesama“. Ideološko perje i iverje nije zasenilo i pomutilo njihovu vrednost. A to umetničko u književnosti uvek je ono glavno.
Petar Pijanović
Izvori i Literatura
AVRAMOVIĆ, Zoran. „Književni i kulturološki aspekti političkih tekstova Miloša Crnjanskog, u: Miloš Crnjanski. Teorijsko-estetički pristup književnom delu, zbornik radova, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1996.
LAZAREVIĆ, Branko. „Lirika Miloša Crnjanskog“. U: Impresije iz književnosti i pozorišta, Sabrana dela Branka Lazarevića, prva knjiga, priredio Predrag Palavestra, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
VELMAR-JANKOVIĆ, Svetlana. „Pesnik trenutka koji nestaje“. U: Knjiga o Crnjanskom, priredio Milo Lompar, Srpska književna zadruga, Beograd, 2005.
RAIČEVIĆ, Gorana. Drugi svet, Službeni glasnik, Beograd, 2010.
KRLEŽA, Miroslav. „Miloš Crnjanski o ratu“, Danas, Beograd, 1. april 1934.
CRNjANSKI, Miloš. Lirika. Lirika Itake. Itaka i komentari. Antologija kineske lirike. Pesme starog Japana. U: Dela Miloša Crnjanskog, tom prvi, knj. 1–4, priredio Ž. Stojković, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Editions L’Age d’ Homme, BIGZ, SKZ, Beograd, 1993.
CRNjANSKI, Miloš. Eseji i članci I, Književnost i umetnost, Dela Miloša Crnjanskog, tom deseti, knjiga 21, priredio Ž. Stojković, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Naš dom – Editions L’Age d’ Homme, Beograd, 1999.
CRNjANSKI, Miloš. Eseji i članci II, Dela Miloša Crnjanskog, tom jedanaesti, priredio, sa saradnicima, Ž. Stojković, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Naš dom – Editions L’Age d’Homme, Beograd, 1999.
