(Odlomak iz tajnog dnevnika Mustafe Golubića)
Nisam u prilici da vam kažem kad sam zapao za oko generalu Pavelu Ivanoviču Berzinu, čelniku Četvrte uprave Crvene armije. (Berzin se pročuo još kao dvadesetpetogodišnjak, kada je 1918. godine nadmudrio englesku tajnu službu, ubeđenu da je njen odan saradnik. Toliko su u njega verovali da su mu ponudili basnoslovnih dva miliona rubalja da, kao komandant obezbeđenja, blokira sve izlaze tokom sednice Centralnog komiteta boljševičke partije i uz pomoć letonske garde zarobi i strelja najuži partijski vrh na čelu sa drugom Lenjinom. Berzin je Lenjina obavestio o ovoj zaveri i zaslužio da postane glavnokomandujući sovjetske obaveštajne službe.)
Tokom instruktaže general je nejednom istakao LOJALNOST vredniju od života samog, insistirajući da sa ‘jednim moram bivati načisto’:
– Pažljivo sam te posmatrao i odabrao te iz gomile drugih, jer si suspregao niz protivrečnosti koje te, upravo, čine jedinstvenim. Skrupulozan si ali, istodobno, i bezobziran ako nema druge, a kad si razjaren to je životinjska a nikako bestijalna ljudska jarost! Nagoni i predosećanja kod tebe ubedljivo nadilaze moć zdravog razbora, a opasnost te goni da munjevito rezonuješ. Jedina teškoća, koja će kočiti nastavak drilinga, je pronaći način da te zauzdam i voljno privolim da se povinuješ komandnoj strukturi! Moraš doći k sebi, dok još imaš kome, jer meni treba živ operativac a ne mrtav heroj! A da si operativac postao shvatičeš kad ti budem objavio da sam te naučio svemu što znaš ali ne i svemu što je u mom znanju!
“Zanat” sam tako dobro ispekao da mi je od prilike do prilike čak davan zadatak da “kumujem” novim operacijama. Kao blagolakirovski egoholik izmozgao sam kodne šifre i jednokratne ključeve za otvaranje šifri kao što su: “Vaseljenski lutkar”, “Persijska papuča”, “Ponoćna sonata”, “Hadski skeledžija”, “Vatreno raspeće”, “Vrišteća klin-čorba”, “Đavolji blagoslov”, “Jerihonski trombon” i dugi niz drugih.
Kad je procenio da je vakat za to general me je lično upoznao sa drugom Staljinom, što je bila tek polazna stepenica ka docnijem bezrezervnom prijateljstvu. (Naročito jer mi sreća bi na ruku da na vreme shvatim stranputnost delovanja Lava Trockog.)
Saopšteno nam je da će nas drug Staljin primiti u svom radnom kabinetu na drugom spratu trouglastog Žutog dvorca, uz upozorenje da budemo kratki pošto se upravo vratio s lečenja u banji Macerta kraj Sočija. Dok smo čekali da se pojavi, ja sam se, načuvši da je generalni sekretar sovjetske partije visok samo metar i šezdeset sedam santimetra, glasno upitao da li da se, pri upoznavanju, hotimično zgurim. General Berzin me je, kao vazda, razrešio svake moguće dileme, očinskim savetom da ništa ne brinem, jer će me On već svesti, na pravu meru!
Čim je pristigao, drug Staljin me je tako odmerio da su mi se kolena uštapila! Odlaknulo mi je kada nam se dobrostivo osmehnuo i s dečačkom radošću se pohvalio, da je na putu ovamo, prolazeći pored Arhangelske crkve, izmakao pažnji telohranitelja!
– Šef obezbeđenja, Pauker, kao bivši frizer budimske Opere, prenaglašava opasnost i dramatiku vidi u benignim situacijama. Obeskuražen zbog mog, kako tvrdi, olakog shvatanja bezbednosnih mera, pokušao je da izdejstvuje dekret Politbiroa, kojim bi mi se izrikom zabranilo da idem pešice, čak i tamo gde je to caru moranje! – drug Staljin je bio samoironičan.
Neretko je posle kao anegdotu prepričavao da se razgalio na moj brzopleti proslov kako očekujem da će nas unuci pamtiti po dobru, a nikako po uzgrednim nužnostima kao što je, na primer, rušenje crkava buldožerima! General Berzin je, najpre, prebledeo, da bi se otkravio tek kad je drug Staljin srdačno počeo da se raspituje odakle potičem i imam li još koga od familije. Na pomen rodnog mesta, zaprepastio me je bodrim pitanjem da li slučajno znam kako se priprema stolački čaj za obnavljanje krvi, pa sam mu odao retkim srećnicima znanu recepturu! (Najpre treba napraviti mešavinu od jednakih delova sitno iseckane preslice, vrhova koprive, lista breze, cveta kunice, belog sleza i pira. Čaj skuvan tako što 4 kašike mešavine sipate u litar kipuće vode, zasladite medom od lavande i pijete umesto vode tokom 3 nedelje.) On mi se odužio ne samo preporukom “da se klonim ideološki potkovanih žena, jer su to haringe sa idejama, sama kost i koža!”, već i poklanjanjem šubare od vučjeg krzna sa naušnicama, kakvu je i on sam počesto nosio. Prijem je morao naglo da okonča jer je u obavezama bremenitom danu već imao zakazani susret sa pionirima iz Irkutska – učesnicima masovnih demonstracija protiv roditelja alkoholičara, nakon koje je sledila svečanost unapređenja kuvara iz Kremlja. (Doznao sam da su kuvari nosili činove od starijeg narednika do pukovnika!) Kao poslednji u protokolu, ali niukom slučaju najmanje važan, planiran je sastanak sa glavešinama mesne industrije.
– Rad sam da im kažem da su se u Americi pojedinci obogatili od viršli i postali “kasapski kraljevi”, uz napomenu da nam kraljevi ne nedostaju ali da su nam viršle neophodne! Biću konstruktivan i daću im predlog da novi proizvod nazovu “DOKTORSKIM KOBASICAMA!” – drug Staljin je ozbiljno pregnuo da se oprostimo u šaljivom tonu, ne dozvolivši da se udaljimo a da ne iskapimo po čašicu gruzinske lozovače zvane “čača”. Delovala mi je, kao rajski nektar, a tek kada smo se ponovo videli, i opet je pili, smogao sam hrabrost za opasku kako nije ni prineti “lozi” iz mog kraja. Ne htejući da mi poveruje na reč izmamio mi je obećanje da ću dobaviti dve-tri “demižane” iste, za degustaciju i stručnu procenu!
Sledećih meseci, bez obzira na to što smo podelili horizont ideja, Dimitriju Miti Stanisavljeviću sam u Moskvi smeo prepričati samo one bezazlene događaje. Ni jednu nisam izustio o tom da radim čas za GPU čas za Kominternu, pa nekad i za Generalštab Crvene armije i da me svi rado vide u svojoj sredini! Zato sam mu bezzatajno odavao da sam dobro primljen među francuskim komunistima, od kojih mi se posebno dopao Žak Diklo. Na moj povoljan izveštaj o Žaku Moskva je reagovala tako što ga je postavila za organizacionog sekretara KP Francuske, u novoimenovanom partijskom rukovodstvu, sa Morisom Torezom na čelu.
Drug Staljin je centar upliva na “jugoistočnu regiju”, silom prilika, iz Beča morao da preseli u Berlin. Novog rukovodioca GPU, Isaja Goldštajna i čelnika Zapadnoevropskog biroa Kominterne, Georgija Dimitrova, malo ko je uzimao za ozbiljno. Izbegavali su i sami istinu da je, u Berlinu, KP Nemačke, kao još uvek legalna, i dalje važila za najuticajniju partiju Komunističke internacionale, pa je, shodno tome, prednjačila u odlučivanju.
Uručivši mi “gvozdenu javku” (šifru ispisanu na cigaret papiru da bih je mogao progutati, u slučaju neposredne opasnosti) i portabl radio-stanicu sa pogonom na baterije, general Berzin me je “transferisao” u Berlin. Povevši sa sobom “Heraklita mračnog”, preuzeo sam brigu o nemalom broju komunista izbeglih iz balkanskog “karakazana”. Kao sporedan zadatak dobio sam nalog da se ‘ušunjam u neprijateljsku mrtvu zonu’ i pratim aktivnosti nekadašnjeg artiljerijskog generala, Karla Haushofera. Haushofer je, kao nemački vojni ataše u Japanu, još 1905. godine posetio Himalaje, da bi, odmah potom, bio iniciran u tajno društvo “Zeleni Drakon”. (Neprijatelji Oktobarske revolucije svojedobno su plasirali laž da je istaknuti adept “Zelenog drakona”, izvesni švedski magnat šibica, bivao rastrošan Lenjinov mecena.) Kako je Haushofer sarađivao sa vrhovnikom “Tule”, Ditrihom Ekartom, smutljivcem izvan svih kategorija, general Berzin ih je locirao za cilj stalne obaveštajne obrade. Dok sam ih pratio, znatiželje radi, probao sam koktel piva i maline i to mi postade omiljeno piće. (Išlo je to tako dok u manastiru kod Vajenstasfana, u kome se pivo pravi od 768. godine, nisam okusio slatkogorki nektar kakvom teško koja evropska pivara može parirati! Pijući ga iz zamagljenog vrča kao da sam samog sebe utapao u talasu penušavog zaborava.)
U Moskvi sam se, narednih godina, mahom, odmarao, vreme provodeći u učenju mandarinskog dijalekta. (Radio sam to uinat “Heraklitu”, jer me je izazvao provokacijom da će pre slon po flašama prohodati nego što ću ja uspeti da proniknem u rastalasanu kinesku leksiku.)
Sa Dimitrijem Stanisavljevićem i Budimirom Bosancem – Brkom, mladićem sa kojim sam delio ne samo zavičaj već i životne stavove, katkad sam znao da odem u Lenjingrad. Obožavao sam da zabacim meredov pored nekog od pokretnih mostova. Ne bi prošlo više od deset minuta a izvadio bih dobar broj manjih ili većih primeraka smerta, delikatesne podvrste lososa. U tim retkim trenucima opuštanja bez ustuka smo “radovali nepca” kušajući “soljenku” (rusku riblju čorbu začinjenu seckanim krastavcima, maslinkama, kaprom, limunom i mirođijom) i palačinke sa smertom zvane “kulebjaka”. Raspoloženje rasplamsano votkom izazvalo bi me tek tad da im pričam kako pijem “lozu” sa drugom Staljinom, i kako smo obostrano zaključili da rešenje problema nije na dnu čaše, ali se pokatkad krije na dnu boce!
Stanisavljevićevo ubeđenje da sam neustrašiv, pobijao sam priznajući da se pribojavam agenata “Intelidžens-servisa”. Za to sam imao itekakav razlog, znajući da su diljem Britanskih ostrva obaveštajci iz drugih država nalaženi mrtvi, usmrćivani uglavnom na način zakrabuljen mistikom i misterijom.
Milan Janković Satrijani
(Odlomak iz romana “Dosije Golubić”, koji, nakon što je, najpre, objavljen u Sarajevu 2013. godine, a potom u Beogradu 2020. godine, ponovo traga za dobrim izdavačem)
