Dugo sam gledala u tebe,
ni trepnula nisam. Znam.
Kao nekada, davno,
u devedesetim prošlog stoleća.
Ti – mladi lekar.
Ja – diplomac.
Život pred nama.
Četiri decenije – ko dlanom o dlan…
“Opet me, ko nekad, gledaš.
Ceo naš život u tvojim očima vidim.
Srećan sam… Znam da se baš ničega ne stidim.”
“To je bio apsans”, izgovaram tiho…
Kako sam izgledala?
Zagledano, ukočeno, ružno?
I odjednom,
medicina pada u vodu…
sve diplome, seminari, sertifikati, u ovom trenu blede.
Na tvom faksimilu
ne piše više dr sci.
Piše samo: Volim.
Ja tebe uvek volim.
Govoriš mi da sam lepa…
Da sam uvek lepa.
Suludi tempo novog doba
uze nam vreme
za duge, netremične poglede.
Pitam te
da li je vreme za neurologa,
da li mi treba veća doza Keppre?
Ti ćutiš, a u toj tišini
odjekuje jesen našeg trajanja.
Znam te.
Razapet između lekara i muškarca,
ćutanje je najjači glas.
Kao lekar, bojiš se moje “ukočenosti pogleda”.
Kao muškarac, moliš boga da ne prestane.
… ako ti lekari pojačaju dozu,
više me nećeš dugo,
netremice gledati,
Kao nekad,
u prošlom veku…
Čujem, kako sebi u bradu govoriš.
Ne plaši se!
Neću se predati.
U srcu te čuvam,
a na javi se samo ponekad… “zagledam”.
Nada Mitrović Uzelac
(posle niza apsansa u julu 2026. godine)
