Anatomija Fenomena

Rani jadi – Iz baršunastog albuma [Tema: Kiš]

kis2

 

l

…Na šumu se beše naglo spustio mrak. Moja je majka imala neko čudno predosećanje, neku nemirnu slutnju, pa nas povuče za ruku. Džak sa šišarkama teglili smo naizmence, ne želeći da ispustimo tu bogatu berbu, tužnu berbu naše jeseni. Moja se majka nije bila prevarila. Čim smo dospeli nadomak sela, ugledasmo svetlo u kući naših rođaka: iza stakla se nazirala avetinjska svetlost-lutalica. Zadrhtasmo. Da li je moja majka želela njegov povratak? Da li mu njeno dobro srce beše sve oprostilo? Zacelo, jeste. Jer kada uđosmo u dvorište, ne bez sujevernog straha, i kad zakucasmo na vrata gospođe Rebeke, moja majka ustuknu. Očekivala je, bez sumnje, da će u kući zateći našeg oca, da će naći na okupu svu njegovu rodbinu, sad već izmirenu zajedničkim patnjama i križnim putem celog plemena. Ali u kući zatekosmo samo strinu Rebeku, i njen nam izgled ne uli poverenje. U prvi mah nismo mogli da dođemo do reči od zaprepašćenja. Gospode, kako se beše izmenila!

Od nekadašnje njene kosmatosti ne beše ni traga ni glasa, crna punđa njene kose beše spala, fitilji njenih zulufa behu nagoreli, kao na plamenu. Stajala je sa teškim sedmokrakim svećnjakom u rukama, i mi videsmo s čuđenjem da je samo u jednom čiraku gorela bela starinska sveća, dok ostali kraci behu prazni. Taj svećnjak s jednom jedinom upaljenom svećom beše tu, bez sumnje, zato da nam svojim ugašenim plamenom, svojom prazninom, ukaže na ono što će nam strina Rebeka i sama saopštiti (zatresla je svojom sasušenom glavom, sporo, dostojanstveno, s puno značenja, prvo levo, zatim desno, pa onda ponovo, još sporije): nema ga! Da li to beše čas olakšanja ili nemi očaj, koji nas beše obuzeo? Moj otac – mrtav! U svakom slučaju, ja sam prema njegovoj smrti ispoljio potpunu sumnju. Bio sam uveren da strina Rebeka ne govori istinu, mada su njen izgled i njeni pokreti glavom imali prizvuk neke tragičnosti. Svejedno, meni je sve to ličilo na veliku podvalu, na želju gospođe Rebeke da otpiše mog oca na najbezbolniji način – tim sporim mahanjem glave. Ona nam se unosila u lice (jer beše postala kratkovida), približavajući nam uz sam obraz plamen sveće, zatim je to svoje odrečno mahanje glavom ponovila za svakog ponaosob, i uvek s drugim prizvukom punim značenja: mojoj majci s nekom vrstom iskrenog sažaljenja, Ani sa pedagoškim prizvukom – sad oprezno, mala moja kuzino! – a meni s nekom potajnom zluradošću: tvoje će verovanje u njegovu besmrtnost uskoro biti sasvim oboreno, mali naduvenko; vreme će obesnažiti tvoju veru! Žmirkajući značajno, lukavo osmehnutih očiju, dok joj lice i usta behu skamenjeni, ona je dugo držala plamen sveće kraj mog obraza i, zagledana u moje zenice, mahala je levo-desno svojim velikim nosem. Da li je bilo još nekog značenja u njenoj pantomimi? Šta se još krilo u tim velikim crnim očima luđačkog sjaja?

Sve mi se čini da je taj zlobni prizvuk poticao iz želje da mi se saopšti činjenica da moj otac ne samo što nije umro kao heroj, s nekom besmrtnom rečenicom na usnama, koja će se pamtiti i navoditi kao primer filozofskog držanja i mudre hladnokrvnosti pred licem velike smrti, nego naprotiv, da je pred svojim dželatima… Oh, ne sumnjam. Zacelo beše naslutio značenje opake igre u koju ga behu uvukli, i kad su ga stavili na levu stranu, među žene i decu, među bolesne i nesposobne za rad – (jer on je bio sve to istovremeno, veliki bolesnik i histerična žena, žena bremenita od neke večne i lažne gravidnosti kao od nekog golemog tumora, a bio je i dete, veliko dete svoga doba i svoga plemena, kao što je bio i nesposoban za rad, za svaki rad, fizički i umni podjednako, jer se krivulja njegove genijalnosti i njegove aktivnosti opasno izvijala i dospevala tako, u svojoj kružnoj putanji, do polazne tačke, do apsolutne nule, do svoje potpune negacije) – na levu stranu, dakle, od Boga i od života, on je za trenutak, ali samo za trenutak, bez sumnje pomislio da je to njegova podvala, njegov smisao za humor, njegovo snalaženje u komplikovanim životnim situacijama, no odmah zatim mora da je osetio, svojim crevima i svojom ludom glavom, da je stao na stranu smrti dobrovoljno, glupavo, da su mu, dakle, podvalili kao detetu… Zlobne oči gospođe Rebeke davale su mogućnost da se nasluti gorka i tragična istina: idući u toj koloni nevoljnika i bolesnika, međ užasnutim ženama i prestravljenom decom, idući s njima i uz njih, onako visok i pogrbljen, bez svojih naočara, i bez štapa, koje mu behu oduzeli, gegajući se nesigurnim koracima u toj koloni žrtvovanih, kao pastir međ svojim stadom, kao rabin sa svojom pastvom, kao profesor na čelu svojih đaka… ah, ne. Udarali su ga pendrecima i kundacima, on je jaukao i padao, žene su ga hrabrile i podizale, a on je, jaoj, plakao kao malo dete, dok se iz njega širio miris njegova tela, grozni zadah njegovih izdajničkih creva.

2

Od naših rođaka vratio se još samo moj stric Andrej, i on opaljen nekim čudnim suncem, nekom adskom svetlošću, koja je davala koži boju bolesne memljivosti – pogubni pečat nekog crnog sunca. On je doneo sa sobom pesme novih vremena, tužne logorske balade i rabinske naricaljke, koje je pevao u poluglasu, bez sluha, ili ih je svirao u okarinu, hukćući kao sova. Dan-dva po povratku, on poče da prekopava štalu na onom mestu gde su nekad bili smešteni vojnički konji, čemu se beše uzaludno protivila strina Rebeka. Zemlja, koju je izbacivao iz dubine beše vlažna i zaudaraše na konjsku mokraću. Uskoro je u tom bunaru što ga je sam iskopao sasvim potonula glava mog strica Andreja, a glas mu je dopirao, dok je izdavao kratka naređenja strini Rebeki, kao iz grobnice. Na moje ogromno zaprepašćenje, nemalo zatim ugledah strinu Rebeku kako izvlači iz tog smrdljivog bunara svitak cica išaranog buktećim ružama, crvenim i plavim!

Slagala je kraj nogu tu svoju lovinu, te ruže što se behu upetljale u mrežu cica kao sjajne dubinske ribe. Kakav ulov! Ugledavši prve ruže, još retke i sitne, tek u pupoljku, tu sitnež plave ribe upetljanu u okca mreže, gde su ležale dugo te behu već počele da zaudaraju i da blede, moja strina poče da grabi cic nervozno, povlačeći ga s grozničavim naporom. O, nesreće! Ta ogromna bala, zakopana ovde uoči rata, zavijena u voštano platno i stavljena u tvrd sanduk, beše sasvim razjedena kiselim rastvorom konjske mokraće, koja je sve pretvorila u prah i pepeo – ruže su zaudarale kao trule, crknute ribe.

Sutradan je strina Rebeka pokušala da spase što se spasti može: svoju je golemu mrežu razastrla po plotu, u petostrukom sloju, računajući zacelo na blagotvorni uticaj sunca. Oko kuće bejaše, dakle, prekonoć nikla živica od ruža-puzavica, kao oko starinskih zamkova, ali dvorište je zaudaralo na mokraću. Uzalud. Na cicu se samo jasno pokazao pogubni uticaj vremena i pomrčine, zemlje i ćilibarskog mlaza što su ga vojnički konji tokom ratnih godina upravljali u zemlju, koso, poput sunčevog zraka. Sa suzama u očima, strina Rebeka je pokušavala da spašava to svoje jedino bogatstvo, taj svoj skriveni rudnik, pa je počela da iseca makazama parčiće platna, jedva duže od lakta, no na kraju je morala da baci sve na đubre, jer se cic raspadao pod prstima kao paučina. Svu noć su ona i stric Andrej, krišom od seljaka, bacali te bofl-ruže na đubrište, vilama. O, koliko je te noći palo groznih kletvi na teška oruđa ratnih konja, koliko opakih anatema, koliko blistavih i strašnih poređenja.

3

Valjda pod uticajem našeg oca, uticajem čijim se pogubnim zamkama opirala sve dok je on bio živ, moja se majka počinje i sama zanositi mišlju da konstruiše mašinu za pletenje – od dasaka i od žica starih amrela. Mada je svoju rukotvornu veštinu bila dovela do savršenstva, jednako u brzini kao i u lepoti izrade, ostvarivši svojim iglama od paoka točkova bicikla čitavu malu manufakturu, dovoljnu da snabde ceo okrug svojim proizvodima, moja se majka spremala da svoju radionicu proširi tom rukotvornom mašinom za pletenje i da počne da snabdeva ne samo okrug nego i celu županiju. To će joj omogućiti da nas, Anu i mene, “povuče sa njiva”, kako je govorila, i da nam vrati naše granađsko dostojanstvo. Na žalost, tu svoju ideju moja majka napušta, teška srca, već posle prvih, pripremnih radova – nije uspela da nađe stare amrele. Rad nastavlja, dakle, rukom, noću, uz petrolejku u kojoj još uvek gori ratni kolomaz pomešan s petrolejem i pastom za obuću, vitla svojim iglama sjajnim poput platine. Te dve igle… Kažem dve igle, a trebalo bi, zapravo, reći da su u taj pribor za pletenje ulazili i njeni prsti, sasvim ravnopravno, ne samo kao deo ruke i izvršioci volje nego i kao deo pribora za pletenje, kao igle; tu mislim, u prvom redu, na ispružene kažiprste, kojima su one dve metalne igle (i one pravljene njenom rukom) dodate samo kao dopuna. I ne znajući za to, moja majka beše ostvarila svoju mašinu za pletenje: preko nežnog hrpta kažiprsta, tamo gde jednako teče meka nit, urezao se tanak kanal, kao pod oštrom, čeličnom žicom instrumenta. Iz tog tuceta zavitlanih igala, iz tog čudesnog rukopisa, ispredale bi se, poput bajke, duge bele stranice pletiva od angorske vune, i kada biste duhnuli u to pahuljasto paperje da bi se malo razmaklo, nazreli biste čudesne šare, poput onih sa istočnjačkih ćilimova. Tajna majčine veštine bila je prosta – ona se nikad nije ponavljala. Kada bi gospođa Fanika naručila isti onakav džemper kakav je gospođice Marije, moja je majka, ne mogavši da dokazuje svoje razloge sitnoj sujeti seoskih lepotica, prihvatala narudžbinu bez primedbe, ali je na zadatu temu pravila novu varijaciju, samo na izgled sličnu uzoru, pa je, menjajući rukopis i šaru, stvarala jedan sasvim nov stil, samo na izgled sličan prethodnom, tek toliko da se po njemu prepozna ruka majstora, njegov lični pečat, neponovljiv. Ona je to činila iz sasvim praktičnih razloga – njeni proizvodi, zbog prestiža firme, moraju biti unikati, dakle neponovljivi čak i za nju samu. Njena je radnja cvetala, ali ne zadugo. Seoske žene i ratne udovice, ponesene njenim primerom i iskrenim divljenjem (koje se, naravno, kako to obično biva, uskoro pretvorilo u zavist i ogovaranje), počeše i same da pletu za dugih zimskih večeri, s početka nevešto, a zatim sve spretnije, rukopis im postajaše vrlo sličan njenom, savršena imitacija originala, ali imitacija, no dovoljno vešta e da bi neupućeni mogli videti razliku i uočiti svu bedu tih lažnih tvorevina bez tanane iskrenosti pravog nadahnuća i pravog doživljaja. U početku je moja majka pokušavala da se suprotstavi toj navali oponašanja time što je počela da menja svoj rukopis, da svojoj veštini daje oblik neprivlačne virtuoznosti koja obeshrabruje, ali uzalud. Njeno majstorstvo, stečeno dugim besanim noćima, mukom i radom, pletenjem i nadahnućem, paranjem i rasparivanjem, razvlačilo se po seoskim radionicama, podražavano s bezočnošću. Uvidevši da su šarlatani u stanju da oponašaju virtuoznost majstora, ona je pribegla jednostavnosti, golotinji stila i izraza, ne propuštajući pri tom da u taj “glat” uplete neku tajanstvenu šaru, mističnu ružu nadahnuća i pečat majstora. Uzaman. Lažne su ruže počele da se pojavljuju u angorskom pletivu na istom onom mestu gde i njene i, mada veštačke, neupućeni nisu znali da ih razlikuju od pravih. (A trebalo je samo zaviriti u naličje majčinog pletiva, tamo gde beše utisnut simetrični negativ njene rukotvorine, pa videti, po čvorićima i vezama, po sitnom korenju pletiva, koliko je truda bilo potrebno da se iz tih rasparanih niti, iz otpadaka i kratkih končića napravi lice pletiva, gde talog i tvoračke zavrzlame ne behu vidljive, nego je sve delovalo čisto i lako, kao pravljeno od jedne jedine niti, u jednom jedinom zamahu.) Najzad je moja majka, posle teških iskušenja i nesanica, digla ruke od svega i ponovo izišla na njive da pabirči – beše ostala bez ijedne narudžbine.

4

Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom čergu svoga lutalaštva, žalosnu prćiju mog detinjstva. Naš istorijski kofer, sad već oguljen i s kopčama koje svaki čas popuštaju sa zarnalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz potopa sam i pust, kao mrtvački sanduk. U njemu sad leže samo žalosni ostaci mog oca, kao u urni pepeo: njegove fotografije i dokumenta. Tu su još i njegova krštenica i školska svedočanstva, te neverovatne tore ispisane kaligrafskim rukopisom neke daleke prošlosti, skoro mitske, dragocena svedočanstva mrtvog pesnika, istorijski arhiv njegove boljke: prepisi sudskih parnica, papiri Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici (koju je on doveo do bankrotstva), dekreti, rešenja o postavljanju, unaprenenja za šefa staničnih postaja, zatim dva njegova pisma – “Veliko i Malo zaveštanje” – kao i otpusnice iz bolnice u Kovinu…

Kakvom sam tada bio mišlju vođen kad sam tu čudesnu arhivu prokrijumčario u naš kofer, krišom od svoje majke? To beše, bez sumnje, rana svest o tome da će to biti jedina prćija mog detinjstva, jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac. Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam. Tu porodičnu arhivu, koju sam probrao tada pred odlazak, a po svojim sopstvenim merilima, sad vidim – pouzdanim, prokrijumčario sam u kofer zajedno sa svojim đačkim sveskama i knjigama, odabranim: od svezaka sam poneo samo dve, one sa svojim školskim sastavima, a od knjiga načku Bibliju, Mali katehizis, vrtlarski priručnik za drugi razred, Mein zweites deutsches Buch od gospođe Lujze Haugseth Lamacs, Hodočašće dečjih srdaca, koje je, na osnovu crkvene pesmarice, sastavio Dr Carolus Gigler, censor dioecesanus. Tu je još bio i jedan od mojih najdražih romana iz petparačke serije, Kapetan Srebrnog zvona, i, najzad i pre svega, kao kruna tog arhiva, Jugoslovenski zemaljski i internacionalni KONDUKTER, autobuski, brodarski, železnički i avionski, iz 1938. godine, čiji je glavni urednik bio moj otac (i koji će doživeti svoju ponovnu afirmaciju i svoju čudesnu metamorfozu, svoje uzašašće, u jednoj od mojih knjiga). Taj sam kondukter stavio među svoje stvari, među moje knjige, kao dragoceno nasleđe.

5

Međ retkim dokumentima mog detinjstva nalazi se i jedna knjižica, zelena poput lista, i ne veća od njega – danas već i ona požutela kao list.

Pored dve metalne kopče stavljene u prevoje, u prepone listova, na nju je naknadno dodata još jedna kopča koja skrozira tanku sveščiću, od korica do korica. Tu sam kopču stavio ja, svojeručno, probivši prethodno stranice pomoću majčine pletaće igle, jer sam bio iscepio jedan od listova, čime su parne stranice izgubile svoju ravnotežu, i jedna, jedna od prvih, ostala da landara, na moj velik užas. Mislim da je fatalna greška bila napravljena time što sam za razlog izostanka upisao u tu kontrolnu knjižicu, po savetu svoje majke, nešto što mi se nije činilo dovoljno ubedljivim, neku bolest, magareći kašalj, boginje ili slično, a meni se više sviđala gola-golcata ponižavajuća istina, (stvar koju sam, barem u književnosti, i do dana današnjeg sačuvao).

Posle izvoda iz strogog disciplinskog pravilnika, koji laskavim rečima poziva profesore i roditelje na saradnju i uzajamno poštovanje (“Molimo cenj. roditelje da gospodu profesore u poseti prime s blagonaklonošću”), knjižica se završava opomenom da je učenik dužan da knjižicu sačuva u čistom stanju sve do kraja školske godine (otud moj strah zbog iscepane stranice) i da upisane primedbe mora da pokaže još istog dana “onima kojih se to tiče”. Na sledećoj strani – mesta za potpise. Kod imena majke: udova Eduarda Sama. Kod imena oca – duga, talasasta linija: pusto more. Tu je liniju, kao i krivotvoreni potpis moje majke, upisala Ana, moja sestra. Linija ide dužinom cele crte, zatalasana, zatim se, pri kraju, uspinje i lomi. U toj jednoj jedinoj krivulji, nemirnoj i zupčastoj, tek sa po kojim blagim talasanjem, a pri kraju sasvim neurasteničnoj i izlomljenoj, čitamo liniju života našeg oca, njegov vrludav korak i pad, njegov hropac: pomahnitali kardiogram, rukopis njegova srca!

6

O čemu još govore njeni paragrafi, prazne rubrike koje je ispisivala nevidljivim mastilom mašta dečaka? One samo postavljaju prosta pitanja o učenikovom vremenu, o njegovom rasporedu, o onom u školi i onom izvan škole: šta uči? ko ga uči? kad ima časove? koje jezike? Tu, u tim upitnicima, u tim pitanjima bez odgovora, posejano je seme nostalgije za znanjem, gorka zavist, seme potajnih snova i detinjih ambicija. U tim shematičnim pitanjima (klavir? violina?) nalazi se slutnja jednog sveta meni nedostupnog, nepoznatog. Iz te knjižice, iz njenih rubrika, sličnih belim staklenim vratima, pomaljaju se učtiva lica domaćih učitelja i guvernanti, svetli saloni i spokoj popodnevnih sati kad zazvoni zvonce na vratima, i u učenikovu sobu ulazi bleda guvernanta (od 4 do 6) sa božanskim bonjour na usnama, pa se u sobu zajedno sa njom useli slutnja jednog sveta koji je sad još u šiframa, no čije tajne ključeve nosi ona, pod jezikom kao medaljon, a značenje šifri polako se pomalja. Nemalo zatim (hajde da sanjarimo!) opet zvoni zvonce na vratima, zvonkije i lepše, jer pred vratima je gospodin profesor klavira, gle, već prebira po klavijaturi dugim belim prstima, kaplju etide, prodiru iz dečje sobe sa spuštenim zavesama. A zatim? Zatim dolazi profesor… ne; profesorka! Uz njen tanak struk bolje pristaju otmeni oblici violine, njoj se ne stvara podvoljak kad nasloni svoju tužnu glavu na instrument. (Ne, sad više  ne žalim za tim. Zacelo bejaše lepše i korisnije – i tu reč pišem sa zebnjom – gaziti u hladna jesenja popodneva bosim nogama toplu kravlju balegu.) Sa smislom za istinu i verujući u otmenost patnje, upisujem u tu svoju knjižicu, u 48

rubriku razlog izostanka – nedostatak obuće (13. februar 1944), a za peti, četrnaesti i dvadeset četvrti februar – mećava…

7

Ali zašto smo vukli sa sobom te “dunje”, te grozne bale uvijene u pakpapir i stegnute kanapima? Zašto smo ih vukli sa sobom, ta moja se majka s lakoćom rastajala i od vrednijih stvari (kao od svoje singerice svojedobno) nego što su bile te ukiseljene perine, vlažne i  grumuljičave, sa zadahom buni, i iz kojih se cedilo sitno paperje i lepilo po kosi i po odeći, kao prljav vlažan sneg. Kroz proređeno sito tankog cica pomaljali su se, pored paperjastih pahuljica, još i oštri, rožnati šiljci tamnog perja peradi, vukući za sobom ufitiljena i slepljena krilca. Nije bilo teško uočiti, po tamnoj boji bez preliva i sjaja, rnastorinoj i crnoj, da je i to perje bilo lažno, kao što su i perine bile lažne i neudobne, jer osim neznatne količine nekad čistog paperja tovnih panonskih gusaka, one su bile ispunjene tvrdim nečijanim perjem kokošaka, među kojima pomori behu tako česti. Bez sumnje, moja je majka znala za tu podvalu koja se bila uvukla u naše snove i naše nesanice, ali za nju su te perine značile isto toliko mnogo, što znači sve, koliko za mene relikvije moga detinjstva: očeva dokumenta i moje knjige. Za nju su te ofucane “dunje” bile simbol našega detinjstva i njene ljubavi za nas, uspomene onih idiličnih večernjih sati kada bi nam te perine, tada još nove i s navlakama od batista, podavijala pod leđa i pod noge, udarajući po tom golemom kiselom testu svojim raširenim dlanom, dok su nam se ispod njih pomaljale samo kudrave kose i rumeni vrhovi noseva…

Ne verujem da je mojoj majci mogla da izmakne grozna činjenica koje ja tada još nisam bio svestan: da su te perine, ispunjene lažnim guščijim perjem, samo nastavak, možda poslednje poglavlje, one lutalačke, ahasvere istorije koju je započeo moj otac, zapravo još njegovi preci, trgovci guščijim perjem, a koji su dospeli tu negde iz dalekog mraka istorije – teško, nasledno breme koje smo mi još jednako vukli, besmisleno.

Danilo Kiš

Ostavite komentar: