Jasan Pogled

Reč

WAR & CONFLICT BOOKERA:  WORLD WAR II/THE HOME FRONT/WAR WORK & PRODUCTION

U početku beše… neću se spoigravati biblijskim citatima, neukusno je u ovom trenutku, moram da priznam, ali ima smisla…

Nakon potopa koji je zadesio Srbiju pratila sam te bujice reči koje su plavile moje misli, zatim bila svedok svojevrsne pobune slobodne misli, kao nekad. Kao onda, kada su me ti isti što sada govore o cenzuri navukli da lupam u šerpe, da prkosim bomama,  da čekam peti oktobar, da … verujem u reč. Nije tajna da su mediji jako oružje, najjače oružje jer koriste reč kojom utiču na našu misao, a potom to ode dublje, udari po emociji. I ti stojiš, uprkos svemu, stojiš jer  si poverovao u reč. Od trenutka kad prvo krene reč pa sve dok  tvoje emocije ne krenu da  rade za istu, nema mnogo koraka. Retko kad zastaneš da se zapitaš šta je tu reč pokrenulo. U mom  slučaju, ove reči pokreće emocija. Izgleda da idem natraške, što ne mora biti nužno pogrešno.

Juče je Kragujevac zadesilo nevreme. Ne ulazim u to je li ili nije gradonačelnik trebao da uvede vanredno stanje. Ne znam, nisam tamo, uostalom ovo nije priča o poplavi, već o emociji koja je dovela do želje da objavim ove reči.

Tamo mi je sestra. Eto emocije! Moja sestra, samohrana majka dve predivne devojčice, zaposlena u Zastava Tapacirnici, grubog glasa i nezgodne naravi. Ona je sinoć radila, od 18 h do 6 ujutru. Nije pokisla, posrala je ptica. Kažu da je to dobar znak. Ona radi po dvanaest sati veoma često, oštetila je kičmu, tačnije, otišla joj je hrskavica, ali nema kud, treba tu decu nahaniti. I radi, kad god nije ukočena ili na nekoj od terapija. Posle dvanaest sati noćnog rada ona nema odmora, jer tako nastavlja, čitave nedelje. A deca se podižu sama. Jedna tinejdžerka i jedan budući osnovac. Lažem, nisu one same, tu im je gluvonema baba. Zavela sam te, jer ovo nije socijalna priča. Ovo je socijalni aspekt mog motiva da se sinoć potrudim da pomognem mojoj sestri. Sa njom rade neke žene koje ne poznajem. To su uglavnom seljanke, koje sutra ipak moraju na njivu, kod stoke, pa nazad, potom marginalci, bivši loši đaci… Njihove ogrubele šake maze neku svoju decu, njihove neobrazovane  misli  ipak promiču kroz te glave dok šiju. Ove žene šiju presvlake, ili štagod, i u velikom su problemu. One ne mogu u kancelariju jer „smrde“. One ne mogu da zamene uložak bez bojazni da im se neko ne nakači na vrat što su napustile mašinu. One ne smeju da se oslone ni na jedan od dva sindikata (problem sa njima je iskrsnuo kad se jedna od njih usudila da traži Zakon o radu), ne smeju da odu na bolovanje jer će primiti manju platu itd itd. Iako neobrazovane, politički neaktivne (čitaj uglavnom neinteresantne javnosti) one ipak misle. Misle na tu decu koju možda i grebu dok maze, ali maze, i ne smeju da talasaju, da bi deci pružile to isto obrazovanje  koje im je koznazašto – izmaklo . Juče nisu bile kraj dece, juče su šile. Sinoć su šile, i noćas će ponovo.  Tako sirove, tako neobrazovane. Pa da, ko im je kriv kad nisu učile školu.

Ja sam srećna jer sam se izborila za sopstveno obrazovanje. Osim toga što sam dramaturg, ja sam i zdravstveni radnik, i novinar (o ovome govorim isključivo zbog onih kojima trebaju neke reference da bi me uzeli za ozbiljno – vi „neki“, evo vam sve moje diplome, uključujući i onu sa bandžija). I znam šta je vest, i koliko je teško napisati dobru vest: kratko, koncizno, tačno i brzo. Kako sam posle premijere „Hladnjače za sladoled“ dobila pohvale od pojedinih kolega novinara, sinoć, tokom vanrednog stanja, dok je moja sestra radila, ja sam im se obratila. Dala sam im  vest: Zastava Tapacirnica radi uprkos zvanične objave o vanrednom stanju. Pola pogona je bez struje, pa neke od radnica pokušavaju da osuše kablove jer se boje da neće ispuniti normu. Kablove „suše“ same. U WC odlaze noseći baterijske lampe, dok voda sa gornjeg sprata curi. Zaključane su i ne mogu kući.Da se razumemo, ovo nije vest o poplavi, ovo je vest o vrhuncu mobinga u Zastava Tapacirnici o kojem zna ceo grad, o kojem se govori intimno, nikad javno, nikad ni jedan novinar nije o tome izustio ni reč. Sinoć su neki od njih to mogli, imali su vest.  Verovatno me nisu shvatili ozbiljno, iako sam ja i „obrazovana“ i koleginica. Elem, od mojih prijatelja novinara sam dobila drugačije reči. Reči kojima se peru ruke. Reči kojima se traži opravdanje jer sede kući i ne rade svoj posao valjano. Jednom od njih (zini da ti kažem koji je, ja ne udaram ispod pojasa, već pišem o svojim emocijama) sam dala kontakt telefon jedne od radnica – moje sestre. Moram priznati, dao mi je broj koji mogu da pozovem i prijavim stvar, i prosledio kolegi novinaru. Druga koleginica novinarka mi se javila mnogo kasnije. Ona je imala drugu štit – reč:  ne može ništa da objavi dok joj se lično ne obrate žene zaposlene u Zastava Tapacirnici. I to je prošlo ok. Ali… kako ja sad ne pišem iz pozicije novinara, već iz pozicije sestre, imam potrebu da kažem o tome i sama neku reč. Neće vam se nikada obratiti, jer su dugogodišnje žrtve stravičnog mobinga. Neće se vama obratiti, jer niste reagovali odmah i tu, kad su radile u vanrednim okolnostima, u vanrednoj situaciji. Neće vama reći ništa, jer laprdate o cenzuri i vlasti, ko zna iz kog motiva, jer serete o tome kako se protiv cenzure borite, dok ste sinoć sami, pasivno sprovodili istu. Sinoć su htele da govore, jer su, posle svih onih snimaka potpoljenog Obrenovca, Svilajnca, Doboja, Bjeljine bile više uplašene za sebe nego za svoj posao. Šta je trebalo da se dogodi? Da voda potopi Tapacirnicu, i da se podave ko pacovi ne bi li ste ponovo promovisali sebe kao slobodoumne? To vaše kenjanje o tome kako je vlast ovakva ili onakva gutaju upravo ove neobrazovane žene,  koje ste sinoć  izneverili. Vaš doprinos istini jednak je onoj istini Orvelove 1984, jer talasate upravo onoliko koliko vam je dozvoljeno i ovde ću stati. Novinarstvo u Srbiji nije cenzurisano, novinarstvo u Srbiji je autocenzurisano. Izvinjavam se svim onim kolegama koji bi okrenuli taj broj i izveštavali sugrađane o onome šta se dešava, izvinjavam se onima koji bi došli sa kamerama i snimili ono što se da snimiti, makar izlazak tih žena iz fabrike u šest ujutru. Onog trećeg, što je poslao sms pozdravljam, jer smatram da i nije novinar. Ne verujem da tako glup postupak može da napravi neko iz branše. Ovo dvoje spomenutih, namazanijih ostavljam svojim kvazi kritikama vlasti i svom strahu od iste. I javno komentarišem nju, jer očekuje da će žene koje su pod pritiskom mobinga govoriti tek tako o tome, a njemu jer mi je sinoć na kraju rekao da ne zna šta da mi kaže (paradoksalno,  baš on)….

Kiša je prestala, ulice su se osušile, žene su, umorno, otišle kući. I noćas šiju. I sutra. Treba dvanaest sati sedeti za mašinom i gledati cvikove kako se uklapaju. Dakle, moja emocija nije ove reči pobrkala, veoma sam pribrana dok ovo pišem, jer je sve prošlo. Najzad, zaboraviću na to, dan je divan, vratiću se ljubavi. Šta god da se izrodi iz ovoga (nažalost, moja će sestra sigurno biti ugrožena), želim da zna da je volim. Žao mi je što nije učila školu. Žao mi je što sinoć nije bila uz decu. Žao mi je što je gledaju kao marginalca jer radi gde radi. Ali ona je moja, volim je, i šaljem joj ovu reč. Zasad je to jedino što mogu.

Majče, voli te dada.

Dokoličarka

 

Ostavite komentar: