Ceo svet zna da je Zemlja udaljena od drugih zvezda promenljiv broj svetlosnih godina. Ono što malo ljudi zna (u stvari, znam samo ja) jeste da je Margareta od mene udaljena popriličan broj puževskih koraka.
U početku sam mislio da je reč o kornjačinskim godinama, ali sam morao napustiti tu preterano laskavu jedinicu. Ma koliko sporo koračala kornjača, ja bih do Margarite na kraju ipak stigao, ali mi zato Osvald, moj omiljeni puž, ne ostavlja ni najmanje nadu. Ko zna kada je počeo hod koji ga je neprimetno udaljavao od moje leve cipele, pošto sam ga prethodno usmerio u pravcu koji će ga odvesti Margareti. Pošto se nasitio sveže salate, bio s ljubavlju pažen i mažen, njegovo početno napredovanje je obećavalo, pa sa nadom rekoh u sebi da će pre nego što bor u dvorištu pređe visinu krova, Osvaldovi srebrnasti rogovi ući u Margaretino vidno polje da bi joj preneli moju ljubaznu poruku; u međuvremenu, odavde bih srećno mogao da zamišljam njenu radost kada ga opazi, mahanje pletenica i ruku.
Možda su svetlosne godine sve jednake, ali puževske nisu, i Osvald više ne zaslužuje moje poverenje. Nije da se on zadržava, jer bio sam u mogućnosti da se po njegovom srebrnastom tragu uverim kako svoj hod nastavlja i ide u dobrom pravcu, premda to za njega znači penjanje i silaženje niz nebrojene zidove ili prelazak preko celokupne fabrike rezanaca. Ali meni je još teže da se uverim u njegovu hvale vrednu tačnost, pa su me dva puta hapsili razbesneli čuvari kojima sam morao da govorim najveće laži pošto bi mi istina donela kišu udaraca. Tužno je što me Margareta u svojoj naslonjači od ružičastog baršuna čeka na drugom kraju grada. Da sam se namesto Osvaldovom poslužio svetlosnim godinama, već bismo imali unučiće; ali kad se voli dugo i slatko, kada hoće da se dođe do kraja jednog polaganog čekanja, logično je izabrati puževske godine. Tako je teško, posle svega, reći koje su prednosti a koje nepogodnosti ovih izbora.
Hulio Kortasar
