(635—559. pre n. e. Arhont 594)
Solon, Eksekestidov sin, rođen je u Salamini. On je Atinjanima dao prvu seisdchtheiu* zakon o opraštanju dugova. Zakon je bio otkup i oslobođenje lica i svojine. Ljudi su, naime, uzimali zajam na ličnost (osobu) i mnogi su, zbog nemaštine, postali neslobodni kmetovi. On se prvi odrekao prava na sedam talanata koje su dugovali njegovom ocu i podstakao ostale da urade isto.
Posle toga je doneo druge zakone koje je ispisao na pločama. Bilo bi dugo da ih sve ovde nabrajamo.
Da pomenemo njegovo najveće delo. Naime, Atinjani i Megarani su polagali pravo na njegovo rodno mesto Salaminu. Posle mnogih poraza u ratovima Atinjani doneše odluku da će biti kažnjen smrću svako ko bude predložio da se obnovi rat oko Salamine. Solon, pretvarajući se da je lud, pojuri na Agoru s vencem na glavi. Tamo je Atinjanima pročitao svoju pesmu o Salamini preko glasnika i uzbudio im duhove. I oni obnoviše rat protiv Megarana i, zahvaljujući Solonu, pobediše. A reči elegije koja je najviše raspalila Atinjane bile su ove:
Kamo da sam građanin Folegandira ili Slkionije
umesto da budem građanin Atine pošto sam- zamenio domovinu.
Odmah bi Ise među ljudima čula ova reč:
To je jedan od Atičanina, koji se odrekoše Salamine.
Pa onda:
Krenimo na Salaminu u borbu za drago nam ostrvo
odbacivši od sebe tešku sramotu.
On ih je takođe nagovorio da pridobiju i tračka Hersonez. A da ne bi izgledalo da su Salaminu dobili ne samo silom, nego i po pravdi, otvorio je neke grobove i pokazao mrtvace koji su bili sahranjeni okrenuti prema istoku,29 kao što je bio i među Atinjandma običaj da svoje mrtve sahranjuju. Dalje, da su i grobovi sami okrenuti istoku, i da su natpisi urezani na grobovima pominjali pokojnike prema njihovim demosima, što je takođe svojstveno Atinjanima. Neki tvrde da je u spisak lađa u Homera posle stiha (Ilijada, II, 557):
Ajas je sa Salamine poveo dvanaest lađa —
uneo jedan svoj stih:
I smestio ih tamo gde su stajale atinske falange.
Posle toga demos (narod) je stao uz njega i rado bi videli kad bi on njima vladao kao tiranin; ali Solon je to odbio, pa je čak i svoga rođaka Pisistrata, kao što priča Sosikrat, sprečio u njegovim namerama za koje je bio ranije saznao. Požurio je, naime, u Skupštinu naoružan kopljem i štitom i građanima izneo Pisistratove namere. Ali nije ostao samo pri jome, nego je bio spreman i da pomogne ovim rečima: “Atinjani, ja sam mudriji od nekih, a od nekih sam hrabriji; mudriji sam od onih što ne shvataju Pisistratovu zaveru, a hrabriji od onih što, doduše shvataju, ali zbog straha ćute.” A članovi skupštine koji su bili na Pisistratovoj strani govorili su da je lud. To mu je dalo povoda da kaže:
Ubrzo će vreme građanima pokazati moje ludilo,
onda kad se pojavi istina među nama.
A elegije njegove kojima je predskazao Pisistratovu tiraniju bile su ove:
Iz oblaka dolazi sva sila snega i grada;
a grmljavina nastaje iz sjajne munje;
grid propada od velikih ljudi; a demos
je neprimetno pao u ropstvo jednoga vladara.
I kad je Bisistrat već bio zauzeo vlast, Solon je, u nemogućnosti da ubedi narod, odložio oružje ispred zapovedničke zgrade i rekao: “O domovino, ja sam ti pomogao i rečju i delom”, a zatim je otplovio u Egipat i na Kipar, a odande došao na dvor Krezu. Tamo je Krezu — na postavljeno pitanje: “Ko ti izgleda srećan?” — odgovorio: “Atinjanin Telos, i Kleobis i Biton” — i nastavio ono o čemu se toliko priča.
Neki autori pričaju da se Krez obukao u sjajno odelo, seo na presto i upitao Solona da li je ikad video lepši prizor. “Da”, reče Solon, “petlove, fazane i paunove; jer oni su ukrašeni prirodnim bojama, i hiljadu puta lepšim.” Otišao je odande i došao u Kildkiju, i osnovao je grad koji je po svome imenu nazvao Soloi. U gradu je naselio nekoliko Atinjana, koji su u toku vremena iskvarili atički jezik, pa se za njih govorilo da “soleciziraju””.* Stanovnici toga grada zovu se Solejci, a stanovnici grada Soloi na Kipru zovu se Solid. A kad je saznao da Pisistrat već vlada kao tiranin, Solon napisa Atinjanima ove reči:
Ako ste podnosili nevolje zbog svojeg nevaljalstva,
nemojte prebacivati bogovima krivicu za to.
Vi sami ste ih ojačali time što ste ih spasli
i zbog toga ste stekli teško ropstvo.
Svaki od vas ide tragovima lisice,
ali svi zajedno imate samo malo pameti.
Vi gledate u jezik i reči laskavca,
a ne gledate uopšte na ono što se događa.
Pisistrat pozdravlja Solona.
Ja nisam jedini čovek među Helenima koji je težio za tiranijom, niti mi to odgovara, budući da vodim poreklo od Kodra. Ja sam primio privilegije koje su Atinjani pod zakletvom dali Kodru i njegovim potomcima, mada su ih kasnije oduzeli. U svim ostalim stvarima ja ne činim nikakav greh ni prema bogovima i prema ljudima. Ja sam Atinjanima ostavio da svojim poslovima upravljaju onako kako si ti odredio. I oni bolje upravljaju poslovima nego što bi to radili pod demokratijom. Jer, ja nikome ne dozvoljavam da bude ohol. I mada sam tiranin, ja sebi ne pripisujem više poštovanja i ugleda, nego samo one počasti koje su u ranijim vremenima ukazivane kraljevima. Svaki Atinjanin plaća desetinu od svoga imanja, ali ne meni, nego jednom fondu odakle će se smanjivati troškovi javnih žrtava ili bilo koji drugi zajednički državni troškovi, i u slučaju da nas zadesi rat.”
“Ja se ne ljutim na tebe što si otkrio moje namere. Ti si to uradio više iz blagonaklonosti prema gradu nego iz mržnje prema meni; još i iz neznanja, jer nisi znao kakvu ću ja vladavinu uspostaviti. Jer, da si to znao, ti bi verovatno to podneo i ne bi otišao u izgnanstvo. Vrati se, zato, kući; veruj mi, iako se nisam zakleo, da Solon neće pretrpeti od Pisistrata nikakvu neprijatnost. Znaj da ni jedan drugi čovek nije pretrpeo ništa od mene. A ako budeš smatrao dostojnim da postaneš jedan od mojih prijatelja, bićeš među prvima — jer ja u tebi ne vidim ni traga izdajstva niti išta što izaziva nepoverenje.
A ako želiš da u Atini živiš na drugi način, biće ti to dopušteno.
Ali ni u kom slučaju nemoj radi mene da se lišiš domovine.”
Tako je pisao Pisistrat.
Solon kaže da je sedamdeset godina granica ljudskog života. Izgleda da je Solon doneo i sledeće zakone. Na primer: “Ako neko ne vodi računa o svojim roditeljima, neka bude prognan.” Pa i za onog koji proćerda svoju očevinu važi slično. Takođe, neradnik da može biti optužen od svakoga koji to želi. Lizija u svom govoru protiv Nikije tvrdi da je taj zakon napisao Drakon, a Solon da je napisao jedan drugi zakon koji javnog razvratnika lišava prava da javno govori u skupštini. On je takođe smanjio počasti atletama koji su učestvovali u takmičenjima odredivši pobedniku u olimpijskim igrama pet stotina drahmi, pobedniku u Istmijama stotinu, a srazmemo pobednicima u ostalim igrama. Govorio je da je nepristojno povećavati nagrade ovim ljudima, a zanemariti počasti onima koji su pali u ratovima, čiji bi sinovi trebalo da budu izdržavani (hranjeni i vaspitavani) o javnom trošku.
Posledica toga je bila da su se mnogi trudili da postanu dobri i valjani vojnici u ratu — ‘kao Polizel, kao Kinegir, kao Kalimah — i svi oni koji su se borili kod Maratona; ili kao Harmodije i Aristogeiton, i Miltijad i hiljade drugih. Atlete, s druge strane, traže velike izdatke i, dok treniraju, nanose štetu; a kad pobede, dobivaju venac za pobedu na račun svoje zemlje pre nego na račun svojih protivnika. Kad ostare, oni, prema Euripidovim rečima: postanu izlizani kaputi koji su izgubili potku.
I Solon, videvši i shvativši to, postupao je s njima s umerenim poštovanjem.
Dobro je bilo i to što tutor ne sme da se oženi majkom svoga štićenika i da najbliži naslednik, kome pripada imanje posle smrti siročadi, ne sme da bude njihov tutor. Graveru pečata nije bilo dozvoljeno da čuva kalup od izrađenog prstena koji je prodao. “Ako neko izbije oko čoveku koji ima jedno oko, da mu se iskopaju oba oka.” “Sto nisi ostavio kao zalog, nemoj uzimati; akio je drukčije, onda je kazna za to smrt.” “Kad se arhont zatekne da je pijan, kama za to je smrt.”
On se postarao za to da se javne recitacije Homerovih pesama održavaju jednim utvrđenim redom. Tamo gde je prvi recitator stao, da sledeći nastavi. Solon je, dakle, više svetlosti bacio na Homera nego što je to uradio Pisistrat, kako kaže Dieuhid u ‘petoj knjizi Istorije Megare. A reči su uglavnom bile ove:* Oni koji su živeli u Atini… i sledeće.
Solon je bio prvi koji je trideseti dan meseca nazvao starim i novim, i prvi je organizovao sastanke devet arhonata za zajedničke razgovore, kao što iznosi Apolodor u drugoj knjizi dela O zakonodavcima. Kad je počela građanska pobuna, on nije stao ni na stranu onih iz grada ni na strmu prostog naroda, ali ni s primorskim odeljenjem.
Govorio je da je reč ogledalo dela, da je kralj najjači po moći. Po njemu, zakoni su slični paučinama, koje izdrže ako na njih padne neki lak i slab predmet, a ako padne neki veći predmet, paučine se kidaju i nestaju. Govorio je da je ćutanje pečat govora, a vreme da je pečat ćutanja; svi oni koji imaju uticaja kod tirana slični su kamenčićima koji se upotrebljavaju prilikom računanja, jer kao što svaki kamenčić predstavlja čas veći, čas manji broj, tako će i tiranin sa svakim onim koji se nalazi oko njega jednom prilikom postupati kao s velikim i slavnim čovekom, a drugi put kao s neuglednim čovekom. Kad su ga pitali zašto nije doneo nijedan zakon protiv oceubica, on je odgovorio: “Zato što se nadam da to nije potrebno.” Upitan šta bi trebalo učiniti da ljudi čine manje nepravde, on je rekao:
“Kad bi se ljudi kojima nije nanesena nepravda ljutili isto onoliko koliko i oni kojima je nepravda učinjena.” Rekao je da bogatstvo donosi zasićenost, a zasićenost — oholost. Od Atinjana je zatražio da dane broje prema mesecu. Tespisa je sprečio da izvodi tragedije, jer da je pričanje lažnih događaja beskorisno.
I kad je Pisistrat sam sebe ranio, rekao je da to dolazi upravo od prikazivanja tragedija. Ljudima je savetovao, kako priča Apolodor u knjizi O filozofskim sektama, ovo:
“Više imaj poverenja u otmenost karaktera (kalokagathija) nego u zakletvu!”
“Ne laži!”
“Vežbaj se u onome što vredi!”
“Prijatelje ne stiči na brzu ruku, a kad si ih jednom stekao, ne napuštaj ih!”.
“Nauči prvo da slušaš pre nego što počneš da zapovedaš!” —
“Ne savetuj ono što je najprijatnije, več ono što je najbolje!” —
“Neka ti um bude vođa!”
“Ne druži se s lošima!”
“Poštuj bogove, poštuj roditelje!”
Priča se da je takođe kritikovao Mimnerma koji je napisao:
Kad bi samo bez bolesti i teških briga mogla da me zadesi neumitna smrt u šezdesetoj godini!
— i da je odgovorio ovako:
Ako me budeš i sad poslušao, izbaci to,
i nemoj odricati da sam rekao nešto bolje od tebe.
Promeni to i pevaj ovako:
“Da me neumitna smrt zadesi u osamdesetoj godini!”
Od pesama koje se Solonu pripisuju jeste i ova: Posmatraj svakoga čoveka i gledaj da on možda ne krije mržnju u svome srcu i razgovara sa ljubaznim izrazom lica, dok mu jezik govori dvostrukim jezikom iz crne duše.
Solon je nesumnjivo pisao zakone, govore i savete upućene samom sebi, pesme-elegije i pesme o Salamini i o atinskom uređenju (ustavu) — ukupno pet hiljada stihova, pored jamba i epoda.
Na njegovoj statui stoji napisano ovo (Anthol. Pal., VII, 86):
Salamina koja je srušite nepravednu oholost Persijanaca, rodila je Solona, svetog zakonodavca.
Solon je bio u naponu svojih snaga oko četrdeset šeste olimpijade; u trećoj godini te olimpijade (594) bio je arhont u Atini; tada je i doneo zakone. Umro je na Kipru, pošto je živeo osamdeset godina. Njegova poslednja uputstva rođacima bila su u ovom smislu: da njegove kosti prenesu na Salaminu, da ih spale i pepeo raseju po zemlji. Zato i Kratin u svojoj drami Hironi kaže da je Solon govorio:
Živim na ostrvu, kao što ljudi pričaju,
rasut po čitavoj Ajantovoj zemlji.
U zbirci Epigrami u različitim metrima, nalazi se i izvestan moj epigram, gde sam razgovarao o svim čuvenim pokojnicima u svim metrima i ritmovima, u epigramima i u lirskim strofama. On glasi ovako:
Kiparska vatra spali Solonovo telo u tuđini,
kosti su na Salamini, i postale su plodonosna prašina
Dušu su odnela na nebo brza kola jer on je
zakone svojim građanima dao kao najlakše breme.
Kažu da je njegova izreka bila: “Ništa suviše.” A Dioskorid u svom delu Uspomene priča da je, kad je plakao za svojim sinom o kome mi ništa više ne znamo, nekome koji je rekao:
“Pa to ništa ne pomaže!” — odgovorio: “Baš zbog toga i plačem što mi ništa ne pomaže.”
Sledeća pisma pripisuju se Solonu.
Solon pozdravlja Periandra
Pišeš mi kako su se mnogi zaverili protiv tebe. Ako bi nameravao da se svih njih oslobodiš, ipak, ne bi mnogo postigao. Jer mogao bi se zaveriti protiv tebe i neko od ljudi potpuno nesumnjivih, recimo, ako se boji za sebe, ili iko te prezire zbog toga što se ti plašiš svega i svačega. Staviše, neko bi stekao zahvalnost grada ako bi predviđen časove kad ti nisi podozriv. Najbolje je, dakle, da se odrekneš vlasti, da bi bio daleko od svake optužbe. Ali, ako na svaki način treba da ostaneš tiranin, treba da razmisliš o tome kako da svoju najamničku snagu održiš većom nego što su snage grada. Onda se nećeš nikoga bojati, i onda ne teraj nikoga u izgnanstvo.”
Solon Epimenidu
Ni moji zakoni, izgleda, nisu doneli mnogo koristi Atinjanima, niti si ti gradu učinio korist očistivši grad. Jer, religija i zakonodavci nisu dovoljni da sami po sebi pomognu gradovima: samo oni što stalno vode gomilu kuda god to žele mogu to da urade. I tako su i religija i zakoni, ako stvari idu dobro, korisni, a ako idu loše, nisu ni od kakve koristi. Ni moji zakoni nisu bolji, ni sve ono što sam kasnije zakonski doneo. Ali narodne vođe su zajednicu oštetili dajući joj slobodu, a nisu mogli sprečiti Pisistrata da nametne tiraniju. Ali, dok sam ih upozoravao, nisu mi verovali. A njemu su više verovali, jer je laskao, nego meni koji sam govorio istinu. A ja sam odložio oružje ispred komandantovog stana i rekao da sam pametniji od onih koji ne uviđaju da Pisistrat teži tiraniji i da sam hrabriji od svih koji oklevaju da se odupru. A oni su, naravno, Solona optužili da je lud. Na kraju sam izjavio: — Domovino, ja, Solon, spreman sam da te branim i rečju i delom, a nekima izgledam lud. Zato odlazim iz njihove sredine kao jedini Pisistratov neprijatelj, a ostali, ako to žele, neka postanu i njegova lična straža . . . Jer znaj, prijatelju moj, da je on bio bezmemo zanet ambicijom da bude tiranin. Počeo je s demagogijom. Zatim se sfim ranio i, pojavivši se pred
Helijejom, vikao je da su mu rane zadali neprijatelji i zatražio od njih da mu daju kao stražu četiri stotine mladića. A narod mu je, ne slušajući mene, dao te ljude, i oni su bili naoružani batinama. Posle toga uništio je demokrati ju. Zaista sam uzalud pokušavao da siromašne građane među Atinjanima oslobodim kmetovskog ropstva, koji sad svi robuju jednom gospodaru — Pisistratu.”
Solon pozdravlja Pisistrata
Nadam se da od tebe neću pretrpeti nikakvo zlo. I pre no što si postao tiranin bio sam ti prijatelj, a i sada se nimalo ne razlikujem od svakog drugog Atinjanina koji ne odobrava tiraniju. A da li je bolje biti pod upravom jednog čoveka ili živeti pod demokratijom, o tome mora svako od nas sam doneti odluku. I ja tvrdim da si ti najbolji tiranin od svih tirana. Ali vidim da nije dobro za mene da se vratim u Atinu, da me neko ne bi kudio: ako sam Atinjanima dao ravnopravnost, zašto sam odbio da budem tiranin kad sam to mogao, a sad se vraćam i odobravam sve ono što ti radiš?”
Solon pozdravlja Kreza
Divim ti se zbog tvoje naklonosti prema meni. I, tako mi Atene, da mi nije pre svega stalo do toga da živim u demokratiji, ja bih radije prihvatio da živim u tvojoj palati pored tebe negoli u Atini, gde Pisistrat silom upravlja kao tiranin. Ali za mene je život prijatniji tamo gde svi imaju jednaka prava. Ipak ću doći u tvoju zemlju i posetiću te, jer želim da ti budem gost i prijatelj.”
Diogen Laertije
* Reč seisdchtheia znači zbacivanje tereta predstavlja najsmeliju Solonovu reformu. Ali već u IV veku se nije tačno znalo u čemu se ona sastojala. Sigurno je da je njenom primenom uklonjeno ropstvo, jer su se sve dotle dužnici prodavali kao robovil To je sigurno bilo ukinuto.
* Homer, It. II, 546.
