Anatomija Fenomena

Srp na nebu i komentari [Tema: Crnjanski]

Srp na nebu

Ti nezaboravljena moja
na rodnom polju iznenada ženka,
ostaj mi senka, senka.

Ko redovi zarđalih kosa
kukuruz je na suncu zreo.
Teška si bila, vrela i bosa
kao snop žita kad se razgrne.
Oči ti behu male al crne
kao rupice na fruli.
Kad mi na tebi svaki zaglavak vreo
od slasti poče da trne
raširila si se, i uzdrhtala,
ko zemlja ispod grana trulih.

U crnom dugom svilenom plaštu
po svetu bludim.
I svud gde stignem šapatom budim
bolan osmeh, suze i maštu.

Sviram smrt,
al mi gudalo rasipa nehotične zvuke.
A zidovi mrtve i oblake što plove
blago mi miluju ruke.
Jednako ćarlija kao dalek vrt
tragom mojim senka moja,
puna žita i neba vedra,
vrela kao jedra nedra tvoja.

I dok mi se noću prepliću na ruci
gole žene, i zvuci
krvavih nakita strašnih,
teške svile i listovi prašni,
čim pred zoru svane,
nebo mi je rosno ko ravne poljane,
a Mesec se nad njima sja
kao srp.

 

Uz pesmu Srp na nebu

 

Pre rata, pre Prvog svetskog rata, na našeg radnika, malo je ko, sem socijalista i marksista, obraćao pažnju. „Narodnjiki“, kao što sam i ja bio, divili su se seljaku. O njemu su stvarali jednu idealnu, i idealiziranu, sliku. Naivnu.

Ja sam selo upoznao u detinjstvu. U gostima kod strica, zelenaša, u Ilanči, na golubarniku. Zatim sam upoznao Ilanču, malo više, kad se moj otac, nasledivši brata, povukao na selo. Ja sam tada bio u petom razredu i onda sam, svake godine, provodio nekoliko dana na selu. I tada mi je još ličilo na idilu.

Tek sad, kad sam se sa Rijeke vratio, upoznao sam, i iznutra, seosku kuću, i kolibu. Naši napoličari, koji su bili naši osiromašili rođaci, vukli su me sa sobom i kad oru, i kad kopaju, i kad žnju. A pokazali su mi i selo. Kosta Putnik bio je tada uzeo sedamdesetu, ali se pri unošenju džakova, utrkivao sa sinovima. On od mene nije ništa krio. Njegovi sinovi, Miloš i Ranko, vrlo lepi muškarci, isto su tako skinuli sa mojih očiju veo. Upoznao sam selo. Ne kao što ga varoška deca znaju, nego kao da sam se u Ilanči rodio.

Upoznao sam i neke strane u seoskom Dekameronu.

Devojke, koje su braća čuvala od svakog vetrića, i koje, do udadbe, nisu uzele u ruku ni kosu, ni ašov, ni vilu. Išle su na opštinsku česmu i donosile vodu, obramnicama, ljuljajući se, kao karijatide, u struku. Imale su na očima taman veo, kao baju plavih šljiva, u prahu. Imale su veseo kikot, koji katkad još čujem u snu.

Bile su lepe, mnogo lepše nego što se misli, u gradu.

Tek posle udadbe, pri teškom radu, i pobačaju, ta lepota se gubila brzo i pretvarala te lepe devojke u pogrbljenu, jetku, sasušenu, ženu.

Slaba hrana i siromaštvo ugušilo je u njima pesmu. A često i muževljevi šamari, sa kojima se, u Banatu, nije štedelo.

Ja nisam Jesenjin, ali sam imao čitavu zbirku ovakvih pesama, koje nisam štampao. Bilo ih je u zbirci koju sam Kašikoviću poslao. Bilo ih je i među onima koje sam Benešiću slao, u ratu, a koje nisam smeo da unesem u „Liriku Itake“, i kad sam, slučajno, poneki rukopis, sačuvao. Cvijanović ih je čitao sa uživanjem, ali odbijao, kao pornografiju. Možda je imao, sa svog gledišta, pravo.

Ja sam je, ipak, docnije, uneo u „Liriku Itake“, bestidno.

Te jeseni, pored ljubavi za Ilanču, posvedočio sam, detinjasto, i svoju ljubav prema Beogradu. Malo je trebalo pa da već tada, zauvek, ostanem u njemu.

Naime, pred polazak u Beč, ujaku, u Eksportnu akademiju, ja sam se bio zadržao kod brata u Novom Sadu. Slušao sam Salajku kako progovara u bećarcu i bio sam igrač u jednom, novosadskom, klubu (UTK).

Iznenada, taj klub, igrao je internacionalnu utakmicu u Beogradu i ja se reših da ostanem u Beogradu i idem u komite, ili Vojnu akademiju. U to vreme, komite su imponovale svakom balavcu, a svi su Prečani, u znak rodoljublja, hteli u akademiju.

Austrija nije davala pasoš vojnim obveznicima, a konfiskovala je privatnu imovinu vojnom beguncu.

Pomenuti klub vodio je igrače na zajedničkom pasošu.

Prešao sam dakle u Beograd i ostao.

Moja mati imala je u Beogradu neku sestričinu, čije sam prezime zaboravio, ali znam da se zvala Maca. Imala je kuću pored kafane „Moskva“ (Balkanska ul. br. 6).

Ona nije ni sanjala zašto sam došao.

Moja mati imala je u Beogradu i mlađeg brata, Nikolu. On je bio, u mladosti ludoj, prebegao u Srbiju, jer nije hteo da služi austrijsku vojsku. Bio se oženio ćerkom prote u Smederevu i bio je sreski načelnik negde u Nišu. Bio je nekonformist, i vlada, i radikalna partija, gonili su ga, tako da je svaki čas gubio službu.

Jednog dana došao je, pevajući, u kancelariju. Popeo se, pevajući, na orman.

Bio je s uma sišao.

Umro je u ludnici, u onoj našoj staroj beogradskoj ludnici, gde su po tri ludaka išla, na dva kreveta. Kad ga je moja mati posetila, poznao je sestru. Kad sam ga ja posetio, gledao me je, nemo.

Nikola Vujić imao je dve kćeri i dva sina. Njegove kćeri, shvatljivo, uživale su u pomisli da imaju brata, iz Austrije, koji želi u akademiju. Odlazili smo u tom cilju jednom pukovniku, ali taj oficir bio je jedan od onih za koje je Uskoković napisao da sav sretan nosi dva ugojena polumeseca u turu.

Veli, šta bih ja hteo, ne može to tako.

Oni, u akademiju, primaju sa šest razreda gimnazije, a ja imam osam, i akademiju, godinu. Ne valja to. Mnogo bih gubio. Trebaće oni patriote i u Austriji. Da se ja vratim, lepo.

Ja sam onda dva dana oponirao, pa sam se vratio.

Ja sam se davno na tog pukovnika odljutio.

Ja mislim da mi on sve što je hteo da mi kaže nije ni rekao. U akademiju je bio došao, iz Sarajeva, neki Pera V., pa mu se posle nije dopalo, pa se vratio. Zatim je raspalio u novinama u Austriji, ne samo po akademiji, nego je pljuckao i na Srbiju. A neki D. bio je doterao čak do mesta u generalštabu, pa se posle ispostavilo da je bio špijunčina, za Austriju.

Ja mislim, danas, da se taj pukovnik bio i od mene prepao.

A što se tiče kćeri Nikole Vujića, one su, mnogo godina posle toga, imale brata u akademiji. Njega je, kao mladog poručnika, u Skoplju, ubio jedan regrut koji je bio s uma sišao. Ubio je sa njim i četiri vojnika koje nije ni poznavao.

Ja sam i pre toga bio, u poseti, u Beogradu, ali mi se tom prilikom naročito bio dopao.

Bio je drukčiji nego Temišvar, veseo, a imao je poneku ulicu u lipama, i jorgovanu. Kuće u bagrenju.

Stara zgrada Akademije nauka imala je terasu sa koje se Beograd, strm, video, kao da se diže u Umbriju. Ja sam Temišvar voleo, kao što ljudi vole mesto u kom su odrasli. A Beograd sam voleo kao što čovek voli svoju fiks ideju.

Moje sestre su me vodile u zelenilo Kalemegdana i u gungulu mladića i devojaka, pred Univerzitetom, gde je vrvelo kao u mravinjaku. Sve se glasno dovikivalo. Veselo.

Kad sam najzad izišao opet na stanicu da se vratim u Novi Sad, prisustvovao sam još, slučajno, povratku srbijanske delegacije, sa pogreba patrijarha, u Sremskim Karlovcima.

To je bio onaj lepi episkop Bogdanović koga je čitalac upoznao u početku ovih komentara, u Temišvaru. Bio je izvršio samoubistvo.

Delegaciju je predvodio general Boža Janković, koji je onda ličio na Kuropatkina, a njegovi oficiri imali su na kapi rajerovo belo pero.

Ja sam to pero, zatim, godinama nosio zabodeno u moju ludu glavu.

Prilikom tog mog izleta u Srbiju, dok sam po Beogradu šetao, nije mi ni naum padalo da idem i posetim redakciju „Književnog glasnika“, i da mu se poklonim smerno.

Možda je tada i siromah Gavrilo Princip kraj mene prolazio, ali ja to nisam znao.

Miloš Crnjanski

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: