Hronike Otpora

Staljin je znao ko je dobar pjesnik

Lubjanka, ćelije

Autor:  Aleksandar Roknić

Tačno pre 25 godina ruski pisac Vitalij Šentalinski dobrovoljno je ušetao u Lubjanku, čuvenu zgradu tajne službe u centru Moskve, u kojoj su tokom vladavine boljševika mnogi ljudi saslušavani, mučeni, premlaćivani i ubijeni. Taj deo neba iznad Lubjanke veliki ruski pisac Aleksandar Solženjicin nazvao je “nesrećnim”. Razlog je bio samo jedan – otkriti sudbinu pisaca koji su nezakonito ubijeni tokom Staljinovog režima. A takvih je bilo mnogo.

Čitava jedna istorija ruske književnosti završila je ispred hladnog betonskog zida čekajući da streljački vod ispali smrtonosne hice u njih. I ne samo pisaca. Plejada slobodnomislećih ljudi prosto je zbrisana sa lica zemlje samo zbog drugačijeg mišljenja. Bilo je tu i slikara, glumaca, režisera, pesnika, političara, revolucionara… Šentalinski je u ime Svesavezne komisije za literarno nasleđe represiranih i poginulih pisaca dobio pravo da istraži sudbine nestalih kolega. Na vlasti u SSSR-u je bio Gorbačov.

A spisak koji je dostavljen Državnom tužilaštvu i KGB-u sadržao je 13 imena. Najvećih: Babelj, Veseli, Voronski, Gumiljov, Katajev, Kljujev, Koljcov, Mandeljštam, Piljnjak, Pribludni, Svjatipolk-Mirski, Florenski, Čajanov.

Ovom spisku kroz uvid u dosijea su se nenadano pridružili i pisci Mihail Bulgakov, Lav Tolstoj, Andrej Beli, Nikolaj Gumiljov, Maksim Gorki, Andrej Platonov, filozof Nikolaj Berđajev, Lenjin, Karsavin, čuveni pisac i anarhista Boris Savinkov, pesnikinja Marina Cvetajeva i njen suprug Sergej Efron, Mihail Šolohov, nobelovac Boris Pasternak…

Osip Mandeljštajm

Iz istražnih materijala Šentalinski je krišom beležio i diktirao u diktafon čitave stranice, a njegova supruga Tatjana je sve to prekucavala. Iz toga su u protekle dve decenije nastale dve kapitalne knjige, neka vrsta ispita savesti i kamena međaša za sve slobodnomisleće ljude – “Vaskrsla reč – iz književnih arhiva KGB-a” i “Iznenađenja Lubjanke – povratak književnim arhivama KGB-a”.

Danas, Šentalinski je posle 20 godina okončao rad na istraživanju sudbine represiranih pisaca. Zaokružio je trilogiju i objavio, kako kaže, svoju poslednju knjigu o ovoj temi – “Zločini bez kazne – iz književnih arhiva KGB-a”, koju je kod nas objavila izdavačka kuća Russika. Zahvaljujući radu komisije do danas je rehabilitovano oko 3.000 ruskih pisaca koji su nezakonito likvidirani od dolaska boljševika na vlast u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine.

Ipak, kako Šentalinski ekskluzivno priča za Danas, niko od islednika, likvidatora ili ljudi koji su učestvovali u ubistvima bez presuda nevinih ljudi “nije odgovarao pred sudom ili pokazao bilo kakvo kajanje” zbog onoga u čemu je učestvovao.

  • Ne, ne znam za takve ljude. Njihova objašnjenja su uvek bila da su samo ispunjavali naloge i da su bili samo državne sluge. Slučaj pokajanja ne znam – priča Šentalinski.

Podsećam ga da kada su svojevremeno pitali jednog islednika, koji je na kraju i sam završio u logoru, da li zna ko je Isak Babelj, on odgovorio da zna samo to da je pisac.

  • A kada su ga pitali da li ste čitali nešto od njega, rekao je – zašto bih čitao? I kada su boljševici davali naredbe za streljanje, recimo Gumiljova, on je za njih bio samo protivnik. Tako su ga gledali, a ne kao pisca – nastavlja Šentalinski.

Kaže da je razgovarao sa porodicama Babelja, Gumiljova, Florenskog… i da je od njih dobio podršku za svoj rad.

Isak Babelj
  • Razgovarao sam u okviru jednog dokumentarnog filma koji je pravio Babeljev unuk Andrej, koji je bio glumac i živeo je u Americi. Pesnik Nikolaj Gumiljov nije imao druge dece sem Lava Gumiljova. Bio sam i u kontaktu sa porodicom sveštenika Pavla Florenskog. Porodice dobro reaguju na moj rad. Bilo je slučajeva kada sam ja pomagao njima da se sete nekih događaja, a bilo je i obratnih slučajeva. Oni su shvatili da ja poštujem svoje junake i da ne mogu da im nanesem nikakvu štetu. Unuci Pavla Florenskog nisu znali kako je nastradao. Ja sam pre njih otkrio taj isledni materijal i saznao da je streljan 1937. godine na Soloveckoj etapi. Tada je ubijeno više od 1.000 ljudi, a među njima je bio i Pavle Florenski. Unuci su mislili da je Florenski ubijen 1942. godine, pošto su to dobili na osnovu zvaničnog dokumenta koji je bio falsifikovan. Namerno su davali lažne datume smrti kako bi ispalo da su zatvorenike ubili Nemci tokom Drugog svetskog rata – ističe Šentalinski.

Prema njegovim rečima, za Florenskog su u zvaničnom dokumentu tvrdili da je stradao na brodu koji je potopila nemačka podmornica, ali je to bio falsifikat.

U novoj knjizi Šentalinskog se nalaze i pisma koja su Ana Ahmatova i Boris Pasternak napisali Staljinu, za kojeg navodi da je bio neostvareni pesnik. “Staljin je tačno znao ko je dobar, a ko loš pesnik. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, postavljao ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem”, kaže Šentalinski i dodaje da je Staljin, kada je Mandeljštam uhapšen, pozvao Pasternaka i pitao ga da li je ovaj majstor. Kada je ovaj rekao da jeste, “samo ga je proterao u logor”, gde je i umro. Mandeljštam je u logoru bio zbog pesme protiv Staljina.

Ahmatova je kada su prvi put uhapsili njenog sina Lava Gumiljova, zajedno sa svojim drugim mužem, napisala pismo Staljinu sa molbom da joj oslobodi sina. Isto je učinio i Boris Pasternak i Staljin ga je oslobodio. Ipak, kasnije ga je hapsio tri puta i na kraju poslao u logor.

Šentalinski priča da je Ahmatova jako dobro znala da je prisluškuju i da je o svakom njenom pokretu ili izjavi direktno obaveštavana sovjetska tajna služba.

  • Sada se pojavio novi sloj dostavljača, cinkaroša. Oni su počeli da štampaju knjige, pa je tako Astrovska, koja je bila glavna u istrazi i praćenju pesnikinje Ane Ahmatove, objavila knjigu o Ahmatovoj! Istovremeno je za tajnu službu pisala prijave. Ahmatova je imala jako visoko mišljenje o sebi. Bila je dvorska dama, izuzetan prevodilac, ali ju je Astrovska doživljavala maltene kao suparnicu. Kao da je želela da kaže – i ja mnogo značim. Ona je pisala dnevnik, računajući da će nekad biti objavljen. Onda je pisala dostave u kojima je maltene ponavljala čitave pasuse dnevnika koje je davala KGB-u. Sada, kada smo došli do tih dostava, a muzej Ahmatove je štampao ove dnevnike, videli smo da je ponavljala delove svog dnevnika u dostavama, naglašava Šentalinski.

Kako dodaje, Ahmatova je imala čitavu svitu sledbenika i često je govorila – Ja sama njih snabdevam podacima.

  • U mojoj novoj knjizi Ahmatova sama govori u mikrofon šta hoće. Ona je bila svesna da je prisluškuju i da primaju novac za to. To je dosta zanimljiv psihološki pristup. Ana je znala ili je sumnjala da je Astrovska špijunira. Ona joj je onda govorila kako je sovjetska vlast dobra, nadajući se da će ona to preneti tajnoj službi, pa se odjednom u njenim izveštajima pojavljuje da je Ahmatova velika patriotkinja – naglašava Šentalinski kroz osmeh.

Na pitanje zašto su pojedinci prijavljivali pisce tajnoj službi, Šentalinski kaže da je osnovni razlog to što su manje daroviti pisci zavideli njihovom talentu, dok su drugi hteli da dobiju stan od države, novac, “prijavljivali su iz osvete, zbog žena, da bi oteli drugom ženu”.

  • Tu je bilo mnogo šekspirovskih strasti i jednog dana će o našim savremenicima pisati kao o Šekspirovim junacima. Kako je Astrovska postala dojavljivačica? Nju su prvo uhapsili po principu – daj mi čoveka, naći ću mu krivično delo. Ako se sretneš s nekim strancem, znači da si špijun. Dvadesetih godina su Astrovsku uhapsili i pretpostavlja se da su je tada i zavrbovali. Želela je da živi i verovatno je pomislila da neće ništa loše učiniti ako počne da piše dostave o Ahmatovoj – navodi Šentalinski, koji je napisao i knjigu “Potkazivanje kao žanr socijalističkog realizma”. On ističe da je našao pismo tadašnjeg ministra bezbednosti Abakumova upućeno Staljinu o tome da Ahmatovu treba uhapsiti. Međutim, dogodilo se da istovremeno s tim dopisom Staljinu na njegov sto stigne poema, oda koju je Ahmatova napisala o Staljinu da bi spasla svog sina iz logora. Stihovi su prevagnuli, pa svemogući Koba nije potpisao odluku za njeno hapšenje, dok je ministar nastavio da prati i kontroliše veliku pesnikinju. Za Šentalinskog današnji ljudi se mnogo ne razlikuju od nekadašnjih i ne isključuje mogućnost da bi se i mi danas ponašali isto kao i oni.

Kao najsramniji slučaj Šentalinski navodi upravo to što je čuveni pesnik Nikolaj Gumiljov rehabilitovan tek 70 godina nakon streljanja. Ubijen je 1921. a rehabilitovan 1991.

  • Onaj ko je streljao Gumiljova danas je postao zločinac, a onaj koji je streljan sudija. Sud istorije je suština istorije – navodi Šentalinski.

U novoj knjizi Šentalinski je obradio i slučaj Leonida Kanegisera, druga pesnikinje Marine Cvetajeve i pesnika Sergeja Jesenjina. Imao je 22 godine i streljan je 1918. godine.

  • U njegovom dosijeu sam našao beleške koje je zapisivao pred streljanje. Iznenađujuće, ali pred streljanje je mislio o sudbini Rusije i pisao filozofske tekstove. U tim rukopisima je stajalo: “Tama je uporna, stoji i hrani se sama sobom”. Drugi ključ za ovu knjigu, kao spas od tame, našao sam u rečenici – “O čoveče, spoznaj svoje vrline”, koju je zapisao jedan sveštenik iz Uralskog Orla još u 17. veku – priča Šentalinski i dodaje da njegove knjige služe da se vreme između epoha ne prekine, pošto su one “lek od istorijskog zaborava”.

Ipak, Šentalinski ne želi da kaže ko je za njega od junaka njegovih knjiga bio najhrabriji, a ko najveće razočaranje.

  • To je neuporedivo, pogotovo što mi ne znamo pravu istinu. Ali pisac ne sme da deli svoje junake na to ko mu je ljubimac, a ko ne. On mora da bude objektivan. Mandeljštam je rekao – “Ne poredi žive”. Možda se za nekog misli da je bio anđeo, a u stvari je bio đavo. Mi onda praktično imamo posla sa fantomima koje smo sami stvorili u svojoj svesti – ističe Šentalinski.

Na pitanje da li je u arhivama našao slučaj pisca Danila Harmsa, koji je umro u zatvoru 1942, Šentalinski kaže da nije jedini koji je pretraživao arhive i da su se onima koji su bili u Lenjingradu bavili lenjingradski pisci.

  • Ali Harmsa nisam našao u arhivama, dodaje Šentalinski.
Danil Harms

Krv na dokumentima

– Veoma teško mi je bilo da radim sa takvim materijalom. Na nekim dokumentima sam video tragove krvi… Želeo sam da zatvorim fasciklu, ali nije bilo moguće ići nazad. Posle mnogo godina represije bilo je neophodno učiniti sledeći korak i oznaku “Državna tajna“ na dokumentima, zameniti oznakom „Čuvati večno“ i pamtiti večno.

Pesma o Staljinu (Osip Mandeljštajm)

Ne osećamo pod sobom zemlju svoju
Naš govor se ne čuje na deset koraka,

A gde god se neki razgovor povede,
Tu se odmah sete kremaljskog gorštaka.

Njegovi su prsti, kao crvi masni,
A reči njegove ko tegovi teški.

Oči, kad se smeje, liče na žohare,
I uvek se sjaje od čizama sare.

Oko njega bagra tankovratnih vođa,
Za njega sve čine ovi poluljudi,

Neki zviždi, neki cmizdri, a neki mjauče,
On jedini grmi, udara I tuče.

Kao potkovice taj ukase deli,
Nekom u slabinu, u čelo u oko,

Svaka smrtna kazna za njeg je milina –
Široke su grudi Osetina.

 

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/vitalij_sentalinski_staljin_je_znao_ko_je_dobar_pesnik.26.html?news_id=271203

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: