Anatomija Fenomena

Suza uvek ima dublje korene od osmeha [Tema: Sioran]

cioran smrt

Ima problema koji jednom proučeni izoluju čoveka, pa čak i ukidaju. Uđe li se u njih, to znači da više nema šta da se izgubi niti dobije. Iz takve perspektive, duhovna  pustolovina ili nekakav zanos ka višestrukim životnim oblicima, apsurdni i neograničeni elan za neprihvatljive sadržaje i nezadovoljenja, ograničavanje empirijskih planova, postaju jednostavna ispoljavanja bujnog senzibiliteta, kojem nedostaje beskrajna ozbiljnost, koja obeležava nekog zašlog u opasne probleme. Imati beskrajnu ozbiljnost znači biti izgubljen.
Ovde nije reč o staloženom duhu, a ni o ozbiljnosti bez sadržaja ljudi nazvannh ozbiljnim, već o tenziji toliko suludoj da podiže čoveka svaki čas na nivo večnosti. Bitisanje u istoriji nema onda više nikakav značaj, jer se trenutak doživljava preterano nategnuto da se vreme javlja izbrisano i irelevantno pred večnošću.
Očigledno je da se u nekim čisto – formalnim pitanjima, ma koliko bila teška, ne može pretendovati na beskrajnu ozbiljnost, jer su proizvod nesigurnosti inteligencije i ne niču iz organske i totalne strukture našeg bića. Samo organski egzistencijalni mislilac sposoban je za ovu vrstu ozbiljnosti, jer je samo za njega istina živa, proizvod lika i organskog prenemaganja i jeftine spekulacije. Pred apstraktnim čovekom, koji misli zbog slasti da misli, javlja se organski čovek, koji misli po determinizmu vitalne neravnoteže, i za to je s one strane nauke i umetnosti. Bliža mi je misao koja je sačuvala aromu krvi i mesa i hiljadu puta je više volim od prazne apstrakcije refleksija izviruće iz seksualne uzavrelosti ili nervozne depresije. Ljudi se još nisu uverili da je prošlo vreme inteligentnih a površnih zanimanja i da je problem patnje beskrajno važniji od problema silogizma, da je krik beznađa beskrajno otkrivalačkiji od najsuptilnijeg raspoznavanja i da suza uvek ima dublje korene od osmeha. Zašto nećemo da sačskamo ekskluzivnu vrednost živih istina, izraslih iz nas, a koje otkrivaju stvarnost i vrednosne komponente u nama? Zašto ne shvatimo da se može razmišljati o smrti na životni način o najopasnijim postojećim pitanjima i ako njihovo uspostavljanje ukida i izoluje čoveka od života, kroz intimno i bolno učsšće otkriva nam se, ipak, živa istina? Može li se govornti o smrti bez iskustva agonije?
Smrt neće biti shvaćena ako se život ne doživljava kao duga agonija, gde se smrt i život mešaju. Smrt nije izvan, ontološki različito od života, jer ona i ne postoji kao životna autonomija stvarnosti. Ući u smrt – po savremenom mentalitetu i hrišćanstvu uopšte – znači izgubiti poslednji dah i kročiti u predeo druge strukture i pozitiviteta, u življenju pronaći put ka smrti, a u pulsacijama vitalnog imanentnu dubinu. I po hrišćanstvu i po metafizikama koje priznaju besmrtnost, ulazak u smrt je trijumf, prelazak u predele metafizički različite od živoga. U smrti, koja postaje poseban predeo naravi, čovek se oslobađa, a slobodna agonija umesto da otvara perspektive ka životu u kojem se ostvaruje, otkriva sfere potpuno transcendentalne sebi. Za razliku od ovih viznja, pravi smisao agonije, čini mi se, da je otkrovenje imanentnosti smrti u životu. Zašto osećaj imanentnosti smrti u životu ima tako mali broj ljudi, a reč agonija je retka?
Nije li lažna naša sveobuhvatna pretpostavka o smrti, a skica metafizike smrti istinita samo koncepcijom transcendencije?
Zdravi, normalni i osrednji ljudi nemaju iskustvo agonije, pa samim tim ni osećaj smrti.
Njihov život ima konačni karakter. U strukturi površne ravnoteže normalnih ljudi je da osećaju život apsolutno autonomno od smrti i objektivizuju ga u transcendentnu stvarnost života. Zato i smatraju da smrt dolazi spolja, a ne iz unutrašnjeg fataliteta naravi. Živeti bez osećanja smrti znači doživeti nesvesnu slatkoću ljudskog zajedništva koje se ponaša kao da smrt nije večito i uzbudljivo prisutna.

Emil Sioran

Krik beznađa

Ostavite komentar: