Anatomija Fenomena

Sve moje darove uništila je tuga [Tema: Sioran]

sorrow

8. XII 1958.

Gospode, sažali se na moju neplodnost, protresi moj odsutni duh, pomozi mi beskrajno zapuštenom i krutom!

Mlitavi, obeshrabreni anđeo, skamenjen u kajanju zbog pada.

Iskupljuje me samo opsesija svojim propadanjem i volja da ga izbegnem.

Milost, taj greh dobrote.

Milost ili dobrota kao porok…

Neuljudnost onog ko je „dubok“.

Jednom, kad sam pomislio da sam najnormalnije biće koje je ikad postojalo, uplašio sam se i proveo čitavu zimu čitajući knjige iz psihijatrije.

Živeti kao večiti prosjak, moljakati od vrata do vrata, ponižavati se da bih disao. Zbačeni vladar daha!

Postupam kao slikar; ocrtam, to jest, ispišem obrise teksta; onda razmazujem, sloj po sloj, što nužno dovodi do protivrečnosti, neusklađenosti, neujednačenosti; toj opasnosti se treba izložiti i ja joj se izlažem.

A šta radi koherentni um? Postavi definiciju i ne odstupa; siluje problem o kojem raspravlja, u svakom slučaju ga tlači; logika je na dobitku, život pati. I on, doduše, rizikuje.

12. januar 1959.

Smrt Suzane Soka.

I am not sorrowful but I am tired
Of everything that I ever desired.
Koliko sam puta, Bože moj, ponavljao ovaj Dosonov stih! Život mi je ispunjen njime.

Slast nedovršenog, još bolje: nenačetog, nezapočetog.

Povremeno se vraćam Vedama i Upanišadama. Svake godine imam napade indijstva.

Kad Španac istupi iz uzvišenosti, postane smešan.

Čitava hindu filozofija svodi se na strah, ali ne od smrti već od rođenja.

Jedino duboko iskustvo mog života: iskustvo dosade. Za mene na ovoj zemlji nema „zanimanja“, niti „zabave“. Prevazišao sam i prazninu: zato ne mogu ni da se ubijem.

12. mart 1959.

Neverovatno je koliko sve, ali apsolutno sve oko mene, ideje pre svega, proističe iz fiziologije. Moje telo je moja misao, ili je pak moja misao moje telo.

Dvadeset pet godina živim po hotelima. To podrazumeva jednu prednost: nigde ne biti vezan, ne držati ni do čega, voditi život prolaznika. Osećaj da se uvek nalazi pred odlaskom, percepcija jedne izuzetno privremene stvarnosti.

26. mart 1959.

Drugi grip u poslednja tri meseca! Potpuna iscrpljenost, pritisak, gotovo potpuni prekid disanja. Jesam li već prešao na onu stranu? Telo me tako dugo opterećuje! Ako sam išta razumeo u svom životu, to dugujem svojim bolestima. Uvek sam bio polubolesnik, čak i kad sam bio zdrav.

Napad plača. Pročitao sam rđavu knjigu o gđi De Lavalijer. Scena večere s kraljem i gđom De Montespan, pre odlaska u manastir, potpuno me je poremetila… Sve me uznemirava, to je istina. Krajnja slabost nas odvaja od svega i paradoksalno, istovremeno pridaje izuzetan smisao sitnicama ili davnim događajima koji nemaju nikakvog neposrednog značaja po vaš život. Sažalim se nad glupostima, ceptim kao devojčica. Možda to potiče i iz nesposobnosti da sebe sažaljevam.

Živci slomljeni već u sedamnaestoj! Neverovatno je da sam se do sada održao!

30. mart 1959.

Hendlov Mesija. – Raj sigurno postoji ili je barem postojao – inače, otkud tolika uzvišenost?

Zvona u Brižu, sećanje na vas u meni pokreće ostatke neba, uznosite me u doba pre mog pada.

Od sedamnaeste godine pogođen sam jednom tajnom, neprimetnom bolešću koja je uništila moje misli i iluzije; žmarci u živcima, danonoćno, koji mi nisu dozvoljavali da se zaboravim, sem kada spavam. Osećaj da sam podvrgnut večnom lečenju ili večnom mučenju.

Previše sam pročitao… Čitanje mi je izjelo misao. Kad čitam, imam utisak da nešto „radim“, da se opravdavam pred „društvom“, da imam posao, da ne podležem stidu zbog toga što sam lenja buba, beskoristan i neupotrebljiv čovek.

Svi bolovi se zaborave, ne i poniženja.

Juče, petog aprila, proveo sam popodne u šumici pored Trapa, razmišljajući o osveti, neiscrpnoj temi. – Odustajanje od osvete truje dušu isto toliko, ako ne i više od čina osvete.

Imamo li pravo da se ne osvetimo?

Koncert za rođendan (pedeset godina) O. Mesijana. Nalazio sam se iza muzičara, ali sam ga mogao videti iz profila. Slušao je posvećeno: njegova dela su zaista bila univerzum – samo za njega. Slušao sam drugde; misleći kako je svako zatvoren u svoj svet i da je ono što radimo za druge nevažno. Postojimo samo za neprijatelje – i za neke prijatelje koji nas ne vole.

Petak, 24. april 1959.

– Od januara, praktično bolestan; nesposoban za rad; od jednog do drugog sakaćenja; kao da svaki organ čeka svoj red… Priroda na meni vrši eksperimente; predajem im se, nesposoban da pružim i najmanji otpor. Koliko sam daleko od „dobrog korišćenja bolesti“!

Ove zime, kad sam jednog dana, bolujući od gripa, iz kreveta gledao najtmurnije nebo koje se može zamisliti, primetih dve ptice (nisam prepoznao koje) kako se jure, potpuno obuzete svojom ljubavnom jurnjavom na toj turobnoj pozadini. Takav prizor vas miri sa smrću, a možda i sa životom.

Dao bih sve pesnike za Emili Dikinson.

Večeram u gradu – a „duša“ mi je sahranjena.

Diogen Laercije govori o šarmu Epikurove doktrine i kako je ona takoreći imala nežnost sirena.

Sve moje darove uništila je tuga.

Mongol sam, razoren melanholijom.

Nedelja, 17.

– Botanička bašta. Sve očaraniji gmizavcima. Oči pitona. Nema tajanstvenije životinje, nijedna nije toliko daleko od „života“. Sve to potiče od samog kraja Haosa. Osećaj dugog skoka unazad, ponovnog spajanja s večnošću.

Tacit, moj omiljeni istoričar.

Nema ničeg lepšeg od Vitelijevog pada, Istorije, pasusi LXVII–LXVIII. „Niko nije mogao da zaboravi ljudske poročnosti toliko da ga takav prizor ne gane: rimski imperator, donedavno gospodar sveta…“

Sreća bez predikata, govoreći jezikom udžbenika logike.

Živim u stalnoj lažnoj inspiraciji: kako se čuditi što iz nje ne izlazi ništa?

Ali zar u tome nije tajna moje sterilnosti?

Sve postaje jetko u mojoj utrobi i mom duhu.

Beskonačno sam sposoban da sve pretvorim u patnju, ili pak da sve svoje patnje otežam.

Tvorba bolova.

Ja ne iznosim istine nego poluuverenja, jeresi bez posledice, koje nikom nisu ni naudile niti koristile. Zauvek ću ostati bez učenikā, cilj mi je da ih nikad ne steknem. Učenici nas slede samo ako odlučujemo o stvarima, ako se držimo jednog stava ili ako govorimo u ime ljudi ili bogova. Ali ni jedni ni drugi nisu moj problem. Sâm sam i na to se ne žalim.

Jedan beskućnik koga cenim zbog nedostataka i neuravnoteženosti, koji godinama spava napolju, pre neki dan mi je rekao: „Na poslednjem sam stupnju slobode.“

Ko se sažali na sebe, samim tim može i na Boga.

 

Emil Sioran

Izvornik: Cioran, Cahiers 1957–1972, Gallimard, Paris, 1997.

(Izabrao i preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić)

(objavljeno uz dozvolu prevodioca)

Ostavite komentar: