- mart 1889.
Dragi moj Teo,
Pišem ti da bih ti rekao da sam video Sinjaka, što mi je zaista mnogo značilo. Bio je zaista hrabar, pravičan i jednostavan, kad je iskrsnuo problem da li da na silu otvorimo vrata koja je policija zatvorila, nakon što su razvalili bravu. Najpre nam nisu dozvolili, ali smo na kraju ipak ušli. Poklonio sam mu za uspomenu jednu mrtvu prirodu, što je razbesnelo naoružane predstavnike grada Arla, jer slika predstavlja dve dimljene haringe, a tako, kao što znaš, nazivaju žandare. Ti znaš da sam još u Parizu radio dva ili tri puta tu istu mrtvu prirodu i da sam ih svojevremeno trampio za tepih. Ovo ti je dovoljno da shvatiš u šta se sve ovde ljudi mešaju i koliko su tupavi.
Smatram da je Sinjak vrlo smiren, mada za njega govore da je jako naprasit, na mene ostavlja utisak hladnokrvnog i uravnoteženog čoveka, eto. Retko, ili skoro nikada, nisam sa nekim impresionistom diskutovao a da je u tolikoj meri bilo bez međusobnog neslaganja ili nerviranja. On je posetio Žila Diprea i vrlo ga poštuje. Sigurno si ti u ovo umešao prste – da on dođe i malo mi podigne moral – hvala ti na tome. Iskoristio sam izlazak da bih kupio jednu knjigu: “Ljudi sa njive“ Kamila Lemonijea. Progutao sam već dva poglavlja – kako je ozbiljno, kako je duboko! Sačekaj da ti je pošaljem. Evo, prvi put nakon nekoliko meseci, uzimam knjigu u ruke. Mnogo mi znači i prilično me leči.
Sve u svemu, ima slika koje treba da ti pošaljem, kao što je Sinjak mogao da zaključi, a kako mi se čini, on ne zazire od mog slikarstva. Sinjak smatra i to je sasvim tačno da izgleda da se osećam dobro.
To donosi želju i volju za radom. Naravno, ostaje činjenice da ako bi svakodnevno trebalo da me i u radu i u životu, gnjave žandari i zlonamerni, besposleni gradski birači koji protiv mene podnose peticije gradonačelniku koga su oni izabrali i koji zbog toga, mora da ih sluša, bilo bi sasvim ljudski da ponovo podlegnem. Sinjak će ti verujem reći nešto u istom smislu.
Smatram da treba odlučno da se suprotsavimo gubitku nameštaja itd. A zatim – bogami – potrebna mi je sloboda da bih se bavio svojim zanatom.
Gospodin Rej mi kaže da sam se umesto da dovoljno i redovno jedem, održavao pomoću kafe i alkohola. Sve to priznajem, ali je takođe istina da sam da bih dosegao visoki žuti ton, što sam postigao letos, morao malo da preteram. I, najzad, umetnik je mučenik i ne može prva budala koja naiđe da ga sasvim pobedi.
Treba li da trpim zatočenost ili ludnicu, zašto da ne? Nije li Rošfor zajedno sa sa Igoom, Kineom i drugima dao večni primer, trpeći izgnanstvo, a prvi čak i robiju.
No, jedino želim da kažem da je sve to iznad pitanja bolesti i zdravlja.
Naravno, čovek bude izvan sebe u paralelnim slučajevima – ne kažem sličnim, jer ja sam na nižem, drugorazrednom mestu – već kažem paralelnim.
I eto šta je bilo prvi i poslednji uzrok mog rastrojstva.
Da li si čuo za ovu izreku jednog holandskog pesnika:
„ Ik ben aan d aard gehecht met meer danaardsche banden“ (Vezan sam za zemlju više nego zemaljskim vezama“).
Eto, to sam osetio u mnogim teskobama, a iznad svega, tokom moje takozvane duševne bolesti.
Nažalost, imam zanat koji ne poznajem dovoljno da bih mogao da se izrazim onako kako bih želeo.
Prekidam ovde, u strahu da ponovo ne potonem i prelazim na nešto drugo.
…
Tvoj Vinsent
