Rastali smo se u junu. Došao je tad kod mene, smotao krdžu i mrzovoljno rekao:
– E pa, eto, završih univerzitet.
– Čestitam, doktore – odgovorih od srca. Budućnost koja se otvarala pred novopečenim doktorom izgledala je ovako: u odeljenju za zaštitu zdravlja rekli su mu: „Slobodni ste“, u domu studenata: „E, sada kada ste završili, iselite se“, u klinikama, bolnicama i sličnim ustanovama: „Smanjen je broj radnih mesta.“
Sve u svemu, mrkli mrak.
Posle ovoga nestao je, potonuvši u moskovski bezdan.
– Znači, propade – spokojno zaključih, zaokupljen sopstvenim poslovima (tzv. borba za opstanak).
Dogurah čak do novembra s namerom da i dalje bijem bitku, kada se iznenada on pojavi.
Na ramenima mu vise pohabani dronjci (nekadašnji studentski kaput), a ispod njih vire glanc nove pantalone.
Po šavu, aristokratski prepeglanom – procenih, bez greške: kupljene su u Suharjovki za 75 miliona.
On izvadi kutiju za špriceve i ponudi mi „Iru – na komad“.
Zanemeo od zaprepašćenja, čekao sam objašnjenje.
Usledilo je istog trena:
– Radim kao nosač u zadruzi. Znaš, simpatična neka zadruga – šest studenata pete godine i ja…
– A šta istovarate?
– Nameštaj za radnje. Imamo već i stalne mušterije.
– Pa koliko zarađuješ?
– Evo, prošle nedelje – 275 limunčića.
Odmah sam pomnožio: 275×4= milijarda i sto!
Mesečno.
– A medicina?
– A medicina je za sebe. Tovarimo jedanput-dvaput nedeljno. Ostalo vreme radim na klinici, na rendgenu.
– A soba?
On se naceri.
– I sobu imam… Neobično je to, znaš, ispalo…
Prevozili smo nameštaj u stan jedne glumice. Pa pita ona mene začuđeno: „A ko ste, dozvolite da pitam, zapravo vi? Imate tako inteligentno lice.“ Ja sam, kažem, doktor. Da si samo video kako se preobrazila! Čajem me poslužila, raspitivala se. A gde vi, pita, živite? A ja kažem… Nigde ne živim. Tako se zauzela, bog joj dao zdravlja. Preko nje sam i dobio sobu, kod njenih poznanika. Ima samo jedan uslov: da se ne ženim!
– Ma zar je glumica takav uslov postavila?
– Zašto bi glumica… Gazde. Samom ćemo, kažu oni – dati, dvoma – ni u kom slučaju.
Zadivljen fantastičnim uspesima mog prijatelja, rekoh razmislivši malo:
– Eto, svi su pisali: trula inteligencija, trula. Ta ona je, po svoj prilici, već nestala. Posle revolucije nikla je nova, čelična inteligencija. Ona i nameštaj može da nosi, i drva da cepa i rendgen da opslužuje.
– Verujem – nastavih, ponet lirskim zanosom – da ona neće nestati! Preživeće!
Ispuštajući zagušljive kolutove dima „Ire – na komad“, on se složi:
– Zašto bismo nestali? Ne pristajemo da nas nema.
Mihail Bulgakov
