Anatomija Fenomena

Ne mogu se odreći stvaralačke moći [Tema: Van Gog]

Self-Portrait, Spring 1887, Oil on pasteboard, 42 × 33.7 cm., Art Institute of Chicago

Ugovor sa bratom – I dio

Piše: Sreten Marić

Na tržištu slika danas njegova zaostavština vredi koju milijardu dolara. A on je gladovao, u najbukvalnijem smislu, celog svog života. „Umreti možda nije tako teško kao živeti“ – pisao je. Slikao je bez predaha, sliku za slikom, a za života, mada mu je brat bio trgovac slika, prodao je samo jednu (neki vele i tri). I neka umetnici povodom Van Goga ne podižu optužbe protiv ravnodušnosti sveta. Ni jednu od njih, ni pariska avangarda, kojoj je pripadao, nije videla kao delo genija, što je bio.
Slikarka Sizan Valadon priča kako je kod Lotreka, koji je, po starom francuskom, danas zapuštenom običaju, primao zvanice jednom nedeljno, u Parizu, dolazio i Van Gog „noseći teško platno pod miškom. Postavljao bi ga u neki kut, ali dobro osvetljeno, i čekao da mu ostali poklone malo pažnje. Niko ga nije primećivao. A on bi seo preko puta platna, motrio poglede, malo se mešao u razgovor, pa kad bi mu dojadilo, odlazio sa svojom slikom“. I Sizan dodaje: „Slikari su gadovi“. Možda ne gadovi, koliko egocentrični. Za njih je njegovo slikarstvo bilo „ekstravagantno, preterano“. Čak i ono iz pariske epohe, koje nama izgleda poema radosti. Avangarda se plašila, izgleda, da je on svojim „preteranostima“ još više ne kompromituje pred publikom i inače malo naklonjenoj.
Jedini koji je, po svemu sudeći, shvatio značaj Van Goga, bio je Gogen, i sam „uklet“, i sam prosjak. Ali Gogen je, kao i mnogi umetnici predani dušom i telom svome pozivu, nemilosrdno sebičan, zauzet isključivo sobom. Po smrti braće Van Gog on će pisati: „Ispitajmo situaciju, možda se, ako je čovek vešt, može imati neke vajde od nesreće Van Gogovih“. Nešto ranije, on će podozrevati bezazlenog Van Goga, da želi da ga iskoristi. Umetnici su često takvi. Kao što je govorio Prust „neophodno je biti krajnje sebičan i bezobziran, da se čovek sav preda svome delu“. Brat Van Gogov, Teo, veli za njega: „Reklo bi se da su u njemu dva čoveka, jedan divno obdaren, šarmantan, osećajan, drugi egoista, nemilosrdan.“ No zar bi i sam Van Gog pristajao da celog svog ubogog života bude težak teret svome bratu, jedinom biću koje ga je volelo i koje je on smeo da voli, da nije iznad njega, egoističan, nemilosrdan, stajao zahtev njegovog stvaralaštva, koji je sebi podređivao sve, pa i samog stvaraoca. „Ah, dragi brate“ – pisao je on, „po katkad tako dobro znam šta hoću. U životu a i u slikarstvu, ja mogu bez dobrog Boga, ali ja, koji patim, ne mogu bez nečeg što je veće od mene, što je moj život, ne mogu se odreći stvaralačke moći“. Veli: moći.
Danas nas je mnogo na ovom svetu koji ga smatraju najboljim slikarem njegovog veka. A zaista je gladovao, sanjajući, uzalud, da od slika dobije toliko bar koliko mu je para potrebno za boje i platna. Bio je snažna senzualna priroda, a u periodima najvećeg blagostanja, jedva je uspevao da odvoji toliko koliko je valjalo platiti da se ode dva puta mesečno u kupleraj, onaj najnižeg ranga, kupleraj za zuave kraj palanačke kasarne.
Kad je poludeo brat mu je mogao da plati samo mesto treće klase, kategorija siromaha. Prva klasa je koštala 250 franaka, treća 100. I tu je gladovao, jer mu se gadilo jelo puno bubašvaba. Niko nije hteo njegovih slika. U Holandiji niko. U Parizu ih je prodavao starinarima, koji su ih prodavali drugim slikarima, da ih izgrebu i na njima slikaju svoje. Vele da je tako izgrebana slika odlična podloga za lepa dela. U Arlu, u periodu remek-dela, lekar ludnice, dobar čovek, prima kao poklon jednu sliku. Kod druge je već ustuknuo. Ponudio je apotekaru koji je odbio takođe, uvređen. Primio ju je najzad, milosrdno, ekonom, da je godinama kasnije proda za dobre pare. Slika koju je doktor dobroćudno primio, poslužila je kasnije za vrata na kokošarniku.
U ludnici u Sen Remi niko nije hteo da plati 5 franaka Van Gogovu sliku. Kasapi i bakali, kojima je nudio svoje slike u razmenu, radiju su mu davali robu džaba. U Parizu isto tako. Na jednoj rasprodaji, deset slika uvezanih kanapom prodavalo se za pet franaka, celi paket. Četiri godine posle smrti Van Gogove, na jednoj drugoj rasprodaji, za Sezana se plaćalo 60, a za Van Goga 30 franaka slika. I, čudo nad čudima, taj čovek je imao snage i vere u sebe da slika uprkos svega toga. Da slika bez prestanka, po deset, po dvanaest sati dnevno. Poslednjih godinu dve, skoro svakog dana po jednu sliku, često remek-dela.

Nastaviće se

Prvi dio predgovora knjizi “Pisma bratu” (Službeni glasnik, Beograd, 2008.)

 

 

 

 

Ostavite komentar: