Kažemo „stolica“, ili „prozor“, ili „časovnik“, što su reči koje označavaju proste predmete iz ovog krutog i beznačajnog sveta koji nas okružuje, a ipak, odjednom tim rečima prenesemo nešto tajanstveno i nesaopštivo, nešto poput nekog ključa, neke patetične poruke iz duboke oblasti našeg bića. Kažemo „stolica“, ali zapravo nećemo da kažemo „stolica“, i razumeju nas. Ili nas bar razumeju oni kojima je potajno namenjena zagonetna poruka, koja neoštećena prolazi kroz ravnodušna ili neprijateljska mnoštva. I tako ovaj par klompi, ova sveća, ova stolica ne znači zapravo ni ove klompe, ni ta sveća, ni ona slamnata stolica, nego ja, Van Gog (i naročito Vinsent): moja čežnja, moja teskoba, moja samoća; i tako su to zapravo moj autoportret, opis mojih najdubljih i najbolnijih čežnji. Služeći se ovim beznačajnim spoljašnjim predemetima, predmetima iz krutog i hladnog sveta koji je izvan nas, koji je možda bio tu i pre nas i koji će vrlo verovatno ostati i kada mi budemo mrtvi, kao da ti predmeti nisu samo prolazni, klimavi mostovi (kao što su to za pesnika reči) da se premosti ponor koji se otvara između pojedinca i univerzuma; kao da su to simboli onoga dubokog i skrivenog što oni odražavaju; beznačajni, i objektivni, i sivi za one koji nisu kadri da razumeju ključ, ali topli i napeti i puni tajnih namerenja za one koji ga znaju. Zato što zapravo ti naslikani predmeti nisu univerzumi u onom ravnodušnom univerzumu, nego predmeti koje je stvorilo ovo usamljeno i očajno biće koje čezne za komunikacijom, koje sa predmetima čini ono isto što duša čini sa telom: natapa ga svojim željama i osećanjima, ispoljavajući se kroz bôre, kroz sjaj u očima, kroz osmeh u uglovima usana; poput duha koji hoće da se pokaže (očajnički) u tuđem, ponekad prostački tuđem telu nekog medijuma.
Ernesto Sabato
