Brazilejra do Šijado, jedan od najglasovitijih književnih kafea Lisabona, nalazi se u srcu grada, u četvrti obnovljenoj prema prosvetiteljskim kriterijumima markiza od Pombala nakon zemljotresa koji je 1755. razorio Lisabon. A ispred kafea, praktično usred stolova u bašti, od pre nekoliko godina postavljena je bronzana statua pesnika koji je u Brazilejri bio redovan gost, habitue: Femando Pesoa. Ne događa se često da se u jednom istom gradu statue dva pesnika nađu na samo nekoliko metara jedna od druge. E pa u Lisabonu se dogodilo, i može se protumačiti kao dobar znak. Otmen mali trg u Šijadu, gde se nalazi Brazilejra, posvećen je zapravo Antoniju Ribeiru Šijadu, čija ga majušna statua, i ona bronzana, prikazuje s podrugljivim osmehom na licu, jednako podrugljivim kao što je bila i njegova poezija. Portugal ima dugu tradiciju obesne i satirične poezije, od srednjovekovnih trubadura, i to je visoko uvažavan poetski žanr, kao u svakoj civilizovanoj zemlji, jer zna se da bi bez satire svaki vladar (ili sličan lik) bio apsolutista, tiranin.
Na nekoliko metara od tog podrugljivog lica nalazi se nedokučivo lice Femanda Pesoe sa zagonetnim osmehom na usnama. Vajar Lagoa Enrikes isklesao ga je kao da stvarno sedi u kafeu, na stolici, s nogom preko noge (opušten položaj koji odudara od samog lika). Ironija je često očigledna u njegovim stihovima, ali možda ga je zapravo njegova misao koja je ironična, odnosno ima onu “ironičnu svest“, da upotrebimo reči jednog francuskog filozofa (V. Jankelevič), nagnala da misli da smo mi Jedan, nijedan i sto hiljada i omogućila mu da stvori svoju ljudsku komediju u poeziji. I tako je za sebe izmislio čitav niz pesnika i pisaca, svojih heteronima. Alvaro de Kampos, pomorski inženjer koji je stekao diplomu u Glazgovu, nezaposleni dendi u Lisabonu, najpre je bio futurista iz zabave, zatim autor putenih i žestokih oda, pa onda gorki pesimista koji čita Paskala i Ničea, a na kraju nihilista bez priziva. Rikardo Reis, podražavalac klasika i paganin, svojevrstan Omar Hajam dvadesetog veka, slavio je beznačajnost života i potrebu za stoicimom (“sedi na suncu, prestola se odreci / i samom sebi budi kralj32″, kaže jedan njegov stih). Alberto Kaeiro, smatra se učiteljem svih ostalih, ravnodušni posmatrač stvarnosti, bio je pesnik-filozof koji je koristio fenomenologiju da bi govorio o tajnovitosti stvari. O sebi je napisao: “Ako neko posle moje smrti bude poželeo da napiše moju biografiju, dovoljna su dva datuma, datum mog rođenja i datum moje smrti: između jednog i drugog, svi dani pripadaju meni“. Pa onda Bemardo Soares, koji je živeo na jednoj od mansardi što se vide iz Brazilejre, skromni prodavač u tekstilnom dućanu, autor Knjige nespokoja, dnevnika sačinjenog od impresionističke proze, opisa Lisabona, lutanja, snova, nikada ostvarenih putovanja. Pa filozof Antonio Mora, autor malog traktata o povratku bogova, i Baron od Teive, mislilac koji vodi poreklo od Leopardija, engleski pesnik Aleksander Serč i na kraju Pesoa Ortonim, odnosno onaj ko se potpisivao kao Femando Pesoa (ali da lije to bio baš on ili neko drugi?). Sve u svemu, čitava jedna književnost, neizmemo delo koje bi po sebi bilo dovoljno da ispuni čitav vek.
Ali pored pesnika kojima je udahnuo život, Pesoa je imao i svoj život: ljubavi, razmirice, sreću, zanose. Prefinjen i konzervativan, ipak je mrzeo komunističke i fašističke totalitarizme, nije imao simpatija za salazarizam i Salazara i ismevao ga je u stihovima koji u to doba očigledno nisu mogli da budu objavljeni i tek su nedavno ugledali svetlost dana. Osnivao je književne pokrete i časopise. Živeo je uglavnom u skromnim iznajmljenim sobama dok 1920. nije dobio sopstvenu sobu u kući u ulici Koeljo da Roša (danas kuća-muzej), koju je našao za porodicu po njihovom povratku iz Južne Afrike. Baš je u kafeu Brazilejra do Šijado, gde je odlazio svako popodne, sa svojim prijateljima osnovao časopis “Orfej“ i velike avangardne pokrete svog doba.
Brazilejra je u suštini sačuvala prvobitan dekor: stolove, ogledala, neke slike. Italijanski espreso je odličan, i ako ga popijete za stolom u bašti, u društvu onog gospodina neizrecivog osmeha, to svakako nije nešto što se događa svaki dan.
Antonio Tabuki
