Otvorene vene Latinske Amerika – predgovor
Međunarodna podela rada sačinjena je tako da su neke zemlje predodređene da budu pobednici, a druge gubitnici. Naš region u svetu, koji danas nazivamo Latinskom Amerikom sazreo je prerano: usavršio se da gubi od davnih vremena, kada su se renesansni Evropljani ustremili preko mora i zabili mu zube u grlo. Vekovi su prolazili, a Latinska Amerika usavršila je svoje uloge. Ovo više nije carstvo čuda u kojem realnost pobeđuje bajku i u kojem se mašta ponižava osvajačkim trofejima, izvorištima zlata i planinama srebra. Međutim, region i dalje obavlja poslove posluge. Nastavlja da bude u funkciji tuđih potreba, kao izvor i zaliha nafte i gvožđa, bakra i mesa, voća i kafe, hrane i sirovina namenjenih bogatim zemljama koje zarađuju mnogo više konzumirajući ih nego što Latinska Amerika zarađuje njihovom proizvodnjom. Mnogo su veći porezi koje naplaćuju kupci od cena koje dobijaju prodavci; na kraju krajeva, kao što je u julu 1968. godine rekao Kovi T. Oliver, koordinator Alijanse za napredak: „Govoriti danas o pravednim cenama srednjovekovni je koncept. Mi smo na vrhuncu ere slobodne trgovine…”
Što se više slobode dozvoli biznisu, to je potrebno graditi više zatvora za one koji trpe posao. Naši sistemi inkvizitora i dželata ne samo da rade za dominantno inostrano tržište već i obezbeđuju bogate izvore prihoda, koji proističu iz kredita i inostranih ulaganja u domaća tržišta kojima se dominira. „Priča se o ustupcima koje je Latinska Amerika učinila prema stranom kapitalu, ali ne i o onima koje Sjedinjenje Američke Države čine prema kapitalu drugih zemalja… To je zato što mi ne pravimo ustupke”, upozorio je američki predsednik Vudro Vilson još davne 1913. godine. „Jednom zemljom se vlada i dominira onda kada se u nju uloži kapital”, bio je potpuno uveren. I bio je u pravu. Usput smo čak izgubili i pravo da sebe nazivamo Amerikancima, iako su Haićani i Kubanci već zabeleženi u istoriji kao novi narodi, jedan vek pre nego što su hodočasnici sa Mejflauera naselili obale Plimuta. Amerika za ceo svet podrazumeva isključivo Sjedinjene Američke Države: mi, u najboljem slučaju, živimo u Subamerici, Americi druge klase, nejasne identifikacije.
To je Latinska Amerika, region otvorenih vena. Od otkrića do danas, sve je uvek bilo pretvoreno u evropski kapital, odnosno, kasnije, u severnoamerički, i kao takav akumuliran je i akumulira se u udaljenim centrima moći. Sve: zemlja, njeni plodovi i njene dubine bogate mineralima, ljudi i njihova sposobnost da rade i troše, prirodni i ljudski resursi. Način proizvodnje i klasne strukture svuda su sukcesivno određivane spolja, njihovim uključivanjem u univerzalni zupčanik kapitalizma. Svakom je određena uloga, uvek u korist razvoja stranih centara moći aktuelnih u nekom trenutku. Na taj način, lanac uzastopnih zavisnosti učinjen je beskrajnim, sa mnogo više od dve karike u njemu, i usput uključuje ugnjetavanje malih zemalja od strane većih suseda kao i eksploataciju unutar granica svake zemlje, koju glavni gradovi i luke sprovode nad svojim internim izvorima dobara i usluga. (Pre četiri veka, već je nastalo šesnaest od dvadeset najmnogoljudnijih latinoameričkih gradova današnjice.)
Za one koji shvataju istoriju kao takmičenje, zaostalost i siromaštvo Latinske Amerike nisu ništa drugo nego rezultat njenog poraza. Izgubili smo; drugi su pobedili. Međutim, desilo se to da su oni koji su pobedili u tome uspeli zahvaljujući nama koji smo izgubili: istorija nerazvijenosti Latinske Amerike, kako je rečeno, podrazumeva istoriju napretka svetskog kapitalizma. Naš poraz je uvek implicirao pobedu drugih: naše bogatstvo je uvek proizvodilo naše siromaštvo koje je hranilo prosperitet drugih: imperija i njihovih lokalnih kaporala1. U kolonijalnoj i neokolonijalnoj alhemiji zlato se pretvara u otpadni metal, a hrana u otrov. Potesi, Sakatekas i Ouro-Preto strmoglavili su se sa vrha sjaja plemenitih metala u duboki ambis praznih jama, dok je propast sudbina čileanske pampe bogate šalitrom i amazonske prašume bogate kaučukom; šećerane iz severoistočnog Brazila, argentinske šume kebraća ili određena mesta bogata naftom u okolini jezera Marakaibo imaju bolne razloge da veruju u konačnost bogatstva koje priroda omogućava, a imperijalizam uzurpira. Kiša koja navodnjava centre imperijalističke sile davi ogromna predgrađa sistema. Isto tako, i sasvim simetrično, ono što je dobro za naše vladajuće klase – vladajuće prema unutra, potčinjene onima spolja – prokletstvo je većine ljudi osuđenih na život tovarnih životinja.
Jaz se produbljuje. Sredinom prošlog veka, životni standard bogatih zemalja bio je bolji nekih pedeset posto u odnosu na kvalitet života u siromašnim zemaljama. Napredak razvija nejednakosti: u svom govoru pred Organizacijom američkih država, Ričard Nikson je u aprilu 1969. godine najavio da će krajem dvadesetog veka priliv po stanovniku u Sjedinjenim Američkim Državama biti petnaest puta veći nego priliv u Latinskoj Americi. Snaga celokupnog imperijalnog sistema počiva na neophodnoj nejednakosti delova koji ga čine, a ta nejednakost poprima sve dramatičnije razmere. Zemlje ugnjetavači postaju sve bogatije u apsolutnom smislu, ali još više u relativnom smislu, po dinamici rastuće nejednakosti. Centralni kapitalizam može sebi dozvoliti da stvara i veruje u svoje sopstvene mitove o bogatstvu, ali se mitovi ne jedu – a to najbolje znaju siromašne zemlje koje čine deo perifernog kapitalizma. Prosečni priliv jednog severnoameričkog stanovnika sedam je puta veći od onog koji ima Latinoamerikanac, i uvećava se u deset puta intenzivnijem ritmu. Uzimati u obzir proseke može da zavara, jer se otvaraju ambisi bez dna koji nastaju na jugu reke Bravo između velikog broja siromašnih i malobrojnih bogataša u regionu. Kao vrhunac, prema Ujedinjenim nacijama, šest miliona Latinoamerikanaca uživa isti prihod kao i sto četrdeset miliona ljudi koji se nalaze na dnu društvene piramide. Postoji šezdeset miliona poljoprivrednika čije bogatstvo iznosi dvadeset pet centi dnevno; u drugom ekstremu, makroi bede imaju taj luksuz da nagomilaju pet miliona dolara na svoje privatne račune u Švajcarskoj ili u Sjedinjenim Američkim Državama, a zatim da ih rasipaju jalovim razmetanjem i sterilnim luksuzom – uvreda i izazivanje – ulažući u beskorisne investicije, koje predstavljaju ništa manje nego polovinu ukupnog investicionog kapitala koji bi Latinska Amerika mogla da uloži u zamenu, proširenje i stvaranje izvora proizvodnje i rada. Oduvek inkorporirane u konstelaciju imperijalne sile, naše vladajuće klase nemaju ni najmanje interesovanje da provere da li bi patriotizam mogao biti isplativiji od izdaje, ili da li je prosjačenje jedini mogući način vođenja međunarodne politike. Suverenitet se stavlja na hipoteku jer „ne postoji drugi način”; alibiji oligarhije ciljano brkaju nemoć jedne društvene klase sa navodnom ispraznom sudbinom svake nacije.
Žozue de Kastro izjavljuje: „Ja, dobitnik međunarodne nagrade za mir mislim da, nažalost, ne postoji drugo rešenje osim nasilja u Latinskoj Americi”. U središtu ove oluje jeste sto dvadeset miliona uznemirene dece. Stanovništvo Latinske Amerike raste kao nijedno drugo; za pola se veka više nego utrostručilo. Iako svakog minuta jedno dete umre od bolesti ili gladi, 2000. godine biće šeststo pedeset miliona Latinoamerikanaca, od kojih će polovina imati manje od petnaest godina: tempirana bomba. Krajem 1970. godine, od dvesto osamdeset miliona Latinoamerikanaca, pedeset miliona je nezaposleno ili se bavi poslovima ispod svojih mogućnosti, a oko sto miliona je nepismeno. Polovina Latinoamerikanaca živi zbijena u prebivalištima u nezdravom okruženju. Tri najveća tržišta u Latinskoj Americi – Argentina, Brazil i Meksiko – ni zajedno ne dostižu potrošačke kapacitete Francuske ili Zapadne Nemačke, iako broj stanovnika naša tri velikana u velikoj meri prevazilazi bilo koju evropsku zemlju. Latinska Amerika danas u odnosu na stanovništvo proizvodi manje hrane nego pre poslednjeg svetskog rata, a izvoz po glavi stanovnika tri puta je manji od perioda uoči krize iz 1929. godine.
Sistem je veoma racionalan iz perspektive njegovih stranih vlasnika i naše posredničke buržoazije, koja je prodala dušu đavolu po ceni kojom bi se Faust posramio. Međutim, sistem je toliko iracionalan za sve ostale da što se više razvija, sve su očiglednije njegove nestabilnosti i tenzije, njegove goruće kontradikcije. Čak i industrijalizacija, zavisna i zakasnela, koja udobno koegzistira sa latifundijom i strukturama nejednakosti doprinosi širenju nezaposlenosti umesto da pomogne u rešavanju iste; širi se siromaštvo, a bogatstvo se koncentriše u ovom regionu dugačkih redova nezaposlenih, koji se neprestano uvećavaju. Nove fabrike otvaraju se u privilegovanim razvojnim centrima: Sao Paulu, Buenos Ajresu, Meksiko Sitiju, a radna snaga svaki je put sve manje potrebna.
Sistem nije predvideo tu malu nelagodnost: ljudi su ono što ostaje. Ljudi se reprodukuju. Vode ljubav sa entuzijazmom i bez predostrožnosti. Svaki put, sve više ljudi ostaje pored puta, bez posla na njivi, gde latifundija vlada svojim gigantskim neobrađenim zemljištem, i bez posla u gradu, gde vladaju mašine: sistem povraća ljude. Severnoameričke misije masovno sterilišu žene i seju pilule, dijafragme, spirale, prezervative i kalendare za obeležavanje menstrualnih ciklusa, ali žanju decu. Tvrdoglavo, latinoamerička deca se i dalje rađaju, zahtevajući prirodno pravo da dobiju mesto pod suncem u ovim veličanstvenim zemljama koje bi mogle svima pružiti ono što gotovo svima uskraćuju.
Početkom novembra 1968. godine, Ričard Nikson je javno ukazao da je Alijansa za napredak napunila sedam godina postojanja, ali je stopa neuhranjenosti i nestašice hrane u Latinskoj Americi ipak porasla. Nekoliko meseci ranije, u aprilu, Džordž V. Bol napisao je u časopisu Life: „Makar u narednih nekoliko decenija nezadovoljstvo siromašnih naroda neće predstavljati pretnju za uništenje sveta. Koliko god sramotno bilo, svet je generacijama živeo dve trećine u siromaštvu i jednu trećinu u bogatstvu. Koliko god nepravedno bilo, moć siromašnih zemalja ograničena je”. Bol je predvodio delegaciju Sjedinjenih Američkih Država na Prvoj konferenciji UN o trgovini i razvoju u Ženevi, gde je glasao protiv devet od dvanaest opštih principa odobrenih od strane Konferencije kako bi se ublažili nedostaci nerazvijenih zemalja u međunarodnoj trgovini.
Masakri nad siromašnima u Latinskoj Americi tajni su; svake godine, tri bombe iz Hirošime eksplodiraju tiho, bez ikakvog šuma, nad ovim narodima koji su navikli da pate stisnutih zuba. Ovo sistemsko nasilje – ne navodno, već stvarno – raste: njegovi zločini se ne objavljuju u crnoj hronici, već u statistici FAO2. Bol tvrdi da je nekažnjivost i dalje moguća, jer siromašni ne mogu da izazovu svetski rat, ali je Imperija zabrinuta: nesposobna da umnoži hleb, čini sve kako bi uništila gladne goste. „Pobedite siromaštvo, ubijte prosjaka!”, napisao je majstor crnog humora na zidu grada La Paza. Šta drugo mogu predložiti naslednici Maltusa nego da ubiju sve buduće prosjake pre no što se i rode? Robert Maknamara, predsednik Svetske banke, koji je bio predsednik Forda i sekretar za odbranu kaže da je eksplozija stanovništva najveća prepreka za napredak Latinske Amerike i najavljuje da će Svetska banka dati prioritet u odobravanju pozajmica zemljama koje implementiraju planove za kontrolu nataliteta. Maknamara sa žaljenjem zaključuje da mozak siromašnih misli 25% manje, dok tehnokrate Svetske banke (koje su već rođene) izazivaju brujanje računara i smišljaju veoma komplikovane brzalice o prednostima nerađanja: „Ako neka zemlja u razvoju, koja ima prosek prihoda po glavi stanovnika od 150 do 200 dolara godišnje uspe da smanji svoj fertilitet za 50 procenata u periodu od 25 godina, nakon 30 godina, njen prihod po glavi stanovnika biće veći za najmanje 40 odsto od nivoa koji bi inače dostigla, i duplo veći posle 60 godina”, tvrdi se u jednom od dokumenata banke. Postala je poznata fraza Lindona Džonsona: „Pet dolara uloženih u zaustavljanje rasta populacije efikasniji su od sto dolara uloženih u ekonomski rast”. Dvajt Ajzenhauer je predvideo da će se, ako se stanovnici Zemlje i dalje budu umnožavali istim ritmom, ne samo povećati opasnost od revolucije već će doći i do „degradacije nivoa života svih naroda, uključujući i nas”.
Sjedinjene Američke Države u okviru unutrašnjih granica nemaju problem eksplozije stope nataliteta, ali na četiri kardinalne tačke čvrsto nastoje da rašire i nametnu plan za osnivanje porodice. Ne samo Vlada već i Rokfelerova i Fordova fondacija imaju noćne more od miliona dece koja, poput skakavaca, dolaze sa horizonta Trećeg sveta. Platon i Aristotel bavili su se ovom temom pre Maltusa i Maknamare. Međutim, u naše doba, sva ova univerzalna ofanziva ima dobro definisanu funkciju: nastoji da opravda veoma neujednačenu raspodelu prihoda između zemalja i između društvenih klasa, da ubedi siromašne da je siromaštvo rezultat dece koju ne izbegavaju, i da stavi branu protiv razvoja besa mase pred pobunom. Intrauterinski uređaji se takmiče sa bombama i šrapnelom u jugoistočnoj Aziji, nastojeći da zaustave porast stanovništva Vijetnama. U Latinskoj Americi, izgleda, čistije je i efikasnije ubiti ratnike u utrobi nego u planinama ili na ulici.
Nekoliko severnoameričkih misija sterilisalo je na hiljade žena u Amazoniji, uprkos činjenici da je ovo najnenaseljenija naseljiva zona na planeti. U većini zemalja Latinske Amerike, ljudi nisu višak, već nedostatak. Brazil ima 38 puta manje stanovnika po kvadratnom kilometru od Belgije; Paragvaj 49 puta manje od Engleske; Peru 32 puta manje od Japana. Haiti i Salvador, ljudski mravinjaci Latinske Amerike imaju gustinu naseljenosti nižu od italijanske. Izrečeni izgovori vređaju inteligenciju; stvarne namere bude ogorčenost. Na kraju krajeva, više od polovine teritorije Bolivije, Brazila, Čilea, Ekvadora, Paragvaja i Venecuele nenaseljeno je. Nijedno latinoameričko društvo ne uvećava se sporije od urugvajskog, zemlje staraca, a opet, nijedna nacija nije bila kažnjena poslednjih godina takvom krizom koja ju je odvukla do poslednjeg kruga pakla. Urugvaj je prazan, a njegova plodna travnata površina mogla bi da nahrani populaciju beskrajno veću od one koja danas na tom tlu trpi toliko poteškoća.
Pre više od veka, jedan ministar iz Gvatemale predvideo je poput proroka: „Bilo bi interesantno da iz samog srca Sjedinjenih Američkih Država, odakle dolazi zlo, potekne i lek.” Pošto je Alijansa za napredak mrtva i sahranjena, Imperija sada predlaže, više panično nego velikodušno, da reši probleme Latinske Amerike tako što će unapred otkloniti Latinoamerikance. U Vašingtonu već imaju razloga da sumnjaju da siromašni narodi ne žele da budu siromašni. Ali ne može se želeti cilj bez želje za sredstvima: oni koji poriču oslobađanje Latinske Amerike poriču i naš jedini mogući preporod, dok istovremeno oslobađaju krivice strukture na vlasti. Mladi su sve brojniji, ustaju, slušaju: šta im nudi glas sistema? Sistem govori nadrealističkim jezikom: predlaže izbegavanje rađanja u ovim praznim zemljama; smatra da nedostaje kapital u zemljama gde kapital pretiče, ali se uzaludno troši; zajmove predstavlja kao pomoć i odliv bogatstva, koji izazivaju inostrane investicije; poziva zemljoposednike da sprovedu agrarnu reformu, i oligarhiju da sprovede socijalnu pravdu. Rečeno nam je da klasna borba ne postoji osim onda kada je potpaljuju inostrani agenti. S druge strane, postoje društvene klase, i ugnjetavanje jednih od strane drugih naziva se zapadni stil života. Zločinske ekspedicije marinaca imaju za cilj obnavljanje reda i društvenog mira, a diktature zavisne od Vašingtona osnivaju u zatvorima vladavinu zakona, zabranjuju štrajkove i uništavaju sindikate radi zaštite slobode na rad.
Da li nam je zabranjeno sve osim toga da prekrstimo ruke? Siromaštvo nije zapisano u zvezdama; nerazvijenost nije plod mračnog plana Boga. Prolaze godine revolucije, vreme iskupljenja. Dominantne klase su na oprezu istovremeno najavljujući pakao za sve. Na neki način, desnica ima pravo kada sebe poistovećuje sa spokojem i redom. Istina, reč je o redu kojim se svakodnevno ponižava većina, ali ipak, o nekakvom redu. Spokoj, s druge strane, pronalazimo u činjenici da je nepravda i dalje nepravedna, a glad gladna. Kada bi se budućnost pretvorila u kutiju iznenađenja, konzervativac bi s pravom uzviknuo: „Prevaren sam!” Ideolozi nemoći, robovi koji sami sebe gledaju očima gospodara ne zaostaju u tome da se čuju njihova jadikovanja. Bronzani orao Mame3, srušen na dan pobede kubanske revolucije, sada je napušten, slomljenih krila leži kraj jednog ulaza u starom kvartu Havane. Počev od Kube, i druge su zemlje putem različitih kanala i na različite načine započele proces promene: održavanje trenutnog poretka stvari jeste održavanje zločina.
Duhovi svih revolucija, ugušenih ili izdanih tokom mučne latinoameričke istorije naviru tokom novih dešavanja, baš kao što su sadašnja vremena bila predviđena i izazvana kontradikcijama prošlosti. Istorija je prorok sa pogledom u prošlost: zbog onoga što je bilo i uprkos onome što je bilo, najavljuje šta će biti.
Zbog toga se u ovoj knjizi – koja nastoji da ponudi istoriju pljačkanja i da istovremeno ispriča kako funkcionišu postojeći mehanizmi nasilnog lišavanja svojine – pojavljuju konkistadori u karavelama i tehnokrate u mlaznjacima, Ernan Kortes i marinci, korehidori4 kraljevine i misije Međunarodnog monetarnog fonda, dividende trgovaca robovima i profit kompanije General Motors. Takođe, tu su poraženi heroji i revolucije današnjih dana, izumrla i vaskrsla infamija i nada: plodonosne žrtve. Kada je Aleksandar fon Humbolt istraživao običaje drevnih autohtonih stanovnika u visoravnima Bogote, saznao je da su domoroci žrtve ritualnih ceremonija nazivali kihike. Kihika znači vrata: smrt svakog izabranika otvorila bi novi ciklus od sto osamdeset i pet meseci.
Eduardo Galeano
