Posmatrano iz današnjeg ugla, mnoge prakse koje su nekada bile upražnjavane deluju neshvatljivo i za svaku osudu. Tako se, na primer, danas čini samorazumljivim da žene imaju jednako pravo glasa kao i muškarci, da imaju ista prava u pogledu obrazovanja, zaposlenja, i slično. Ove prakse su, istorijski posmatrano, takoreći odnedavno bile ustanovljene u društvima kakva danas poznajemo, a i tada su nailazile na otpor (setimo se, na primer, Sigmunda Frojda, koji se protivio ideji da udate žene mogu biti ravnopravne sa muškarcima na tržištu rada; preuzeto iz From 1985: 20‒21)2. Učinak inkvizicije danas se, sasvim prirodno, ocenjuje krajnje negativno3, a fraza „lov na veštice“, što je opšte poznato, postala je metafora i za mnoge kasnije događaje (jedan od opštepoznatih slučajeva je svakako „makartizam“, u kome je, tokom Hladnog rata, u Sjedinjenim Američkim Državama bila vršena istraga nad mnogim ljudima zbog navodne saradnje sa komunistima)4. Posmatrano iz istorijsko-filozofskog ugla, zanimljivo je, pak, primetiti da je dominikaski red, koji je u velikoj meri bio uključen u rad inkvizicije, iznedrio jednog Sv. Tomu Akvinskog, čiji radovi spadaju u najviše domete sholastičke i srednjovekovne misli (videti, na primer, Жилсон 1997; Sullivan 2011).
Dešavalo se i da i pripadnik dominikasnog reda bude optužen za jeres, što je, poznato je, bio slučaj sa Majstorom Ekhartom, koji će kasnije u radu biti pomenut. Iako o Margerit Poret (Marguetite Porete) postoji dovoljno obimna filozofska literatura (štaviše, svojevrsna disciplina „studije Poretove“ (Porete Studies); videti Scarbarough 2017: 295; uporediti sa Lerner 2010: 91), njen lik i delo je po svoj prilici nepoznati širim filozofskim krugovima. Štaviše, njeno ime nije bilo pomenuto ni u mnogim poznatim knjigama iz istorije filozofije (na primer, u onima koje su napisali Frederik Koplston, Etjen Žilson i Bertrand Rasel; videti Koplston 1989; Жилсон 1997; Rasel 1962). Ovo, donekle, i ne čudi, s obzirom na to da je tek Romana Gvarnijeri identifikovala Poretovu kao autorku spisa Ogledalo niščih duša 1946. godine, i da ga je objavila 1962. godine (preuzeto iz Field 2017: 20). Svakako treba primetiti i to da ni sam taj spis, nezavisno od toga ko ga je napisao, nije bio pomenut u gorenavedenim delima.
Ipak, radi se o jednoj figuri koja je po mnogo čemu interesantna, posebno za projekat koji tematski razmatra žene u doba krize, u okviru kojeg je pisan ovaj rad. Margerit Poret je, u vremenu kada je latinski jezik već uveliko bio etabliran kao glavni jezik naučne komunikacije, napisala spis na vernakularu, koji se kod nas preveden (u prevodu Lazara Nešića) kao Ogledalo niščih duša5. Ovaj spis je tek sticajem srećnih okolnosti umakao (potpunom) spaljivanju i ostao sačuvan, a tome je po svoj prilici najviše zaslužna sama autorka, koja nije poštovala naredbu inkvizicije da ga dalje ne distribuira (Lichtmann 1994: 65‒67). O Margeritinom životu se veoma malo zna, osim, na primer, to da je bila procesuirana od strane inkvizitora, da joj je prvobitno u Valensijenu (negde između 1296. i 1306. godine) bilo zabranjeno da diseminira svoj spis, i da je, kao „jeretik povratnik“, nakon godinu i po dana provedenih u zatvoru, bila spaljena na lomači u Parizu 1. juna 1310. godine kao prva žrtva od strane inkvizicije u tom gradu, pri čemu je njeno plemenito držanje toga dana izazvalo je saosećanje okupljene gomile (videti, na primer, Lichtmann 1994: 65‒67; Miller 2007: 61‒62; Field 2017). Prema raspoloživim podacima, izgleda da Poretova nije bivala podvrgnuta fizičkim torturama uobičajenim za tadašnji rad inkvizicije, što navodi neke autore na pomisao da je pripadala višoj klasi ili da je imala uticajne prijatelje (Critchley 2009: 287). Sve ovo se dešavalo mnogo pre događaja opisanih u Volterovoj Raspravi o toleranciji (koja je pisana povodom smrti Žaka Kalasa 1762 . godine; videti Volter 2005), ili, na primer, Luterovog prevođenja Biblije na vernakular u vremenu reformacije.
Obično se smatra da je Poretova pripadala beginskom redu (beguines), zajednici slobodnih žena koje su, van hrišćanskih institucija, upražnjavale izvorno hrišćanstvo, često vodeći asketski život i veličajući materijalno siromaštvo6. Tako su je ponekad tretirali inkvizitori, iako se njena pripadnost beginskom redu ponekad dovodi u pitanje (za diskusiju, videti, na primer, Field 2014; Miller 2007). U vezi s tim, Šon Fild argumentuje u prilog tvrdnji da je izraz „biti beginka“ menjao značenje tokom vremena, a da je otprilike u vreme kada je Poretova bila procesuirana i osuđena na smrt ono moglo imati i pozitivnu i negativnu konotaciju. Fild podseća na to da je u internim dokumentima inkvizitora Poretova bila okarakterisana kao beginka, ali da su u javnosti (na primer, prilikom izricanja presude) izbegavali da je tako nazovu (Field 2014: 121‒124, 133). Kakogod, čini se da je, bez obzira na to što se ne zna čak ni to kakvu je odeću Poretova nosila, njen spoljašnji izgled i ponašanje bio takav da je ona mogla biti lako okarakterisana kao beginka, tako da je u internoj upotrebi, među inkvizitorima, takvo svrstavanje imalo negativnu konotaciju, a da opet, s druge strane, publici okupljenoj na trgu nije moralo biti sasvim očigledno da se kažnjava jedna osoba samo zato što je pripadala beginskom redu (Field 2014: 132‒133). Sama Poretova u poemi koja čini završni deo Ogledala navodi da se njene tvrdnje možda neće dopasti beginima (Poret 2018: 237‒238). Ovo samo po sebi ne isključuje mogućnost da ona jeste pripadala beginskom redu, između ostalog, i imajući u vidu to da sam beginski red, kao što je ranije bilo pomenuto, nije predstavljao institucionalizovani oblik hrišćanstva, te da je razložno očekivati da je u njemu pluralizam mišljenja bio u većoj meri tolerisan nego, na primer, unutar onog oblika hrišćanstva u kome je delovala inkvizicija.
Zajednica begina, koja je, posmatrano iz današnjeg ugla, po mnogo čemu bila emancipovana u odnosu na to kako se obično prikazuje položaj žena u takozvanom „mračnom“ Srednjem veku, proglašena je, nedugo nakon pogubljenja Poretove, jeretičkom na Bečkom saboru 1312. godine (videti, na primer, Simons 2001). Opšte uzev, u periodu koji je prethodio Bečkom saboru, a koji približno obuhvata vreme procesuiranja i pogubljenja Poretove od strane inkvizitora, katolička crkva je bila de facto potčinjena francuskom kralju Filipu Četvrtom Lepom i korišćena za legitimisanje njegovih obračuna s Templarima (što je i bila glavna tema Bečkog sabora, koji je sazvao papa Kliment Peti)7. Tadašnje pape su takođe odudarale od uobičajenih predstava o tome kako se zamišljaju uzorni hrišćani8, a izuzetak je svakako bio papa Celestin Peti (Pjetro da Morone), koji se, pak, na toj funkciji zadržao svega nekoliko meseci tokom 1294. godine (kratak opis hronologije pomenutih događaja koji su prethodili Bečkom saboru može se naći u Kelly 2009: poglavlje 6).
Poretova pred kraj svog spisa pominje da su ga čitala trojica upućenih teologa, i da su imali povoljno mišljenje o njemu (ili da barem nisu izrazili negativno mišljenje)9. Ovde se može podsetiti na to da je slično postupao i Galilej u 17. veku, pišući pisma dominikanskim teolozima od kojih je tražio zaštitu, i u kojima je pokazivao da je njegovo istraživanje uskladivo sa hrišćanskim učenjem (za detalje, videti Galilej 2010).
Sačuvani spis Poretove otkriva, kao što je do sada bilo mnogo puta primećeno, autorku visokog nivoa obrazovanja, koja se često osvrtala na misli iz Novog zaveta, i koja je, bez obzira što nije citirala autore, i što je pisala na maternjem jeziku, bila dobro upućena u teološke rasprave svoga vremena. Ovo poslednje sugeriše to da je Poretova po svoj prilici dobro vladala latinskim jezikom, koji je tada bio glavni jezik nauke (za pregled mogućih interpretacija kada je reč o filozofsko-teološkim uticajima na misao Poretove, videti, na primer, Terry 2017; za pregled interpretacija koje se odnose na moguće književne uticaje na njenu misao, videti Kocher 2017).
Spis Poretove ima dijalošku formu, u kojoj se prepliću poezija i proza, a glavni „sagovornici“ su Duša i Ljubav, uz povremeno ubacivanje Razuma, Istine, Milostivosti, Božanske pravde, Zabludele volje, Preuzvišene Gospe Mira, i drugih. Razum ulazi u dijalog onda kada Ljubav izriče za njega neshvatljivu misao (koju su i inkvizitori smatrali jeretičkom) da se prosvećena Duša „ne obazire ni na sramotu, ni na čast, ni na siromaštvo, niti na bogatstvo, ni na udobnost ili poteškoće, niti na ljubav ili mržnju, ni na pakao ili raj“ (Poret 2018: 53; prev. Lazar Nešić)10. Drugim rečima, prosvetljena Duša otpušta vrline i peva im sledeću poemu:
„O vrline, sad kad otpuštam vas zanavek,
Da imala bih srce najslobodnije i najveselije,
Spoznah da vama služiti beše odveć prenaporno,
Davno položih svoje srce u vama, ne zadržavši ništa;
Ta, vi dobro znate da se vama prepustih sasvim;
I bejah sluškinja vaša, no sad sam izbavljena iz stanja tog.
Dobro znam kako celim svojim srcem u vama stanovah,
I kako življah neko vreme u žalosti golemoj.
Stradah u velikim patnjama mnogim i bola mnogog podnesoh.
No, čudom nekim neopisivim ipak živa umakoh odatle.
Sada više ne marim što se tako zbi, jer daleko sam od vas.
Zato blagodarim Bogu na visinama; o blagoslovenog li dana!
Slobodna sam tamnica naših u kojima boravih žalosna veoma,
Odvojivši se od vas, slobodnija sam no ikada pre;
Izvan tamnica naših sad u miru prebivam“
П (орет 2018: 52−53; prev. Lazar Nešić).
Iako su ovakva i slična mesta izazivala osudu od strane inkvizitora, ona se, pak, ne moraju tumačiti tako da se njima tvrdi da vrlina kao takva nije bitna za spasenje, i, štaviše, mogu se smestiti u odgovarajući istorijsko-filozofski kontekst. Kao što primećuje Danijela Diboa, u 13. i prvoj polovini 14. veka došlo je do proliferacije spisa o vrlinama, verovatno usled jednog od zaključaka Četvrtog lateranskog sabora održanog u Rimu 1215. godine (videti Dubois 2017: 176). Diboa smatra da je Poretova pravila razliku između prirodnih i natprirodnih vrlina, i da je prednost davala ovim drugim. Ovde se prirodne vrline mogu shvatiti kao one vrline koje se odnose na prirodne objekte (i koje prirodnim putem zadobijamo), dok su natprirodne vrline one vrline koje „proizvode sjedinjenje s Bogom“, odnosno predstavljaju Božji dar (Dubois 2017: 178‒180). Diboa smatra da Poretova nije odbacivala vrline kao takve, već da je negirala (ili, bolje reći, pokušavala da prevlada) samo prirodne vrline. Na ovaj način se, po njegovom mišljenju, mogu izbeći teškoće u interpetiranju misli Poretove i prividna protivrečnost u pogledu toga da li duša treba da negira (prevaziđe) vrline ili ne (Dubois 2017).
Religiozni ljudi imaju onu vrstu spokojstva koju je i Vitgenštajn primećivao u svojim predavanjima o etici (Wittgenstein 1965). Slično tome, u knjizi Poretove nećemo naći „dokaze“ o postojanju Boga i slične argumente koji su filozofima poput Sv. Tome Akvinskog služili kao „uvodi u veru“ (videti, na primer, Aquinas 1960: 293).
Pre je slučaj da Poretova iz ugla hrišćanskg vernika pokušava u svojoj knjizi da pokaže kako bi dosledno sprovedeno hrišćanstvo trebalo da izgleda. Kakogod, za Margerit Poret se može reći da je živela u skladu sa svojom filozofijom, u vremenu koje joj je očigledno bilo do krajnjih granica nenaklonjeno. Štaviše, može se reći da jedonekle u svom spisu i anticipirala svoju sudbinu, jer su proces protiv nje vodili teolozi koji su tražili racionalno obrazložene argumente tamo gde ih, po mišljenju Poretove, nije moglo biti (uporediti, na primer, sa Lichtmann 1994: 68)11.
Misao Poretove se obično svrstava u red hrišćanskog misticizma, koji se naslanja na apofatičku tradiciju neoplatoničra Dionizija Aeropagite, mada treba napomenuti da su u njenoj misli i elementi katafatike bili prisutni, imajući u vidu to da je Poretova, u duhu beginskog reda, shvatala Ljubav kao vrhovnu vrednost (videti, na primer, Lichtmann 1994: 71). Danas neki interpretatori smatraju da je Poretova direktno uticala na Majstora Ekharta. Iako Ekhart nije citirao Poretovu (kao što, uostalom, ni Poretova nije citirala druge autore), smatra se da je on mogao biti u posedu njenog spisa, jer je, između ostalog, tri puta boravio u Parizu kao predavač, pri čemu je 1311‒1312. godine boravio u dominikanskoj zajednici kojom je upravljao Viljem od Pariza, koji je vodio proces protiv Poretove i Templara (videti, na primer, Lichtmann 199412: 70; Critchley 2009: 286). Danijela Diboa, štaviše, smatra da i Poretova i Ekhart argumentuju u prilog „vrlinskog pada“ (the virtuous fall), da su bili na tragu Sv. Avgustina i Pjera Abelara, a da su, pritom, odudarali od većinskog mišljenja svojih savremenika, u vremenu u kome su diskusije o vrlinama među hrišćanskim teolozima bile intenzivne (za detalje, videti Dubois 2015).
Ovde se može naslutiti barem posredna veza između misli Margerit Poret i Artura Šopenhauera. Naime, poznato je da Šopenhauer u četvrtoj knjizi Sveta kao volje i predstave, na mestu u kome kulminira njegova misao o postizanju egzistencijalnog izbavljenja pomoću poništavanja volje za životom, citira „ponovno otkrivenog“ Ekharta, koji je u međuvremenu bio preveden na nemački jezik (videti Šopenhauer 1984: 160; uporediti sa King 2015). Sam Šopenhauer je svoju originalnost po ovom pitanju video pre svega u „filozofskom izrazu“ starih ideja koje se mogu naći u narodnim religijama (Šopenhauer 1984: 159)13. Kao što je poznato, Šopenhauer je svoju verziju transcendentalnog idealizma, po kojoj se svet može posmatrati kao volja i kao predstava, primenjivao na pitanje o mogućnosti egzistencijalnog izbavljenja, tvrdeći da individualna volja treba da oponaša svetsku volju koja je bezrazložna, odnosno slobodna od bilo kakvih motiva ili uzroka. On je smatrao da je poništavanje volje za životom14 nešto što, na prvi pogled paradoksalno, afirmiše sam život, odnosno predstavlja glavnu prepreku samoubistvu za kojim posežu osobe koje se nalaze ili u stanju velike patnje ili u stanju besciljnosti prouzrokovanog dosadom (videti Šopenhauer 1984: knjiga 4; 2013: poglavlje 13; uporediti sa Прелевић 2020). Kao što je ranije pomenuto, Šopenhauer, za razliku od Poretove, ne polazi od (jedne moguće intepretacije) hrišćanskog učenja, već dolazi do rezultata koji se u značajnoj meri poklapaju s onima koji se mogu naći kod Majstora Ekharta na koga je Poretova po svoj prilici, kako je ranije naznačeno, mogla vršiti uticaj.
Šopenhauer je takođe smatrao da je „učenje o milosrđu, praštanju, ljubavi prema neprijateljima, i poricanju sopstvene volje“ specifična odlika hrišćanstva, koje ga čini superiornijim u odnosu na judaizam i grčko-rimski paganizam (Šopenhauer 2013: 201; prev. Slobodan Damnjanović). Po njegovom mišljenju, hrišćanstvo ima hinduističke korene (Šopenhauer 2013: 217). Imajući u vidu da se misticizam Poretove ponekad razume kao „hrišćanska verzija nirvane“ (Newman 2016: 591), sličnost između Poretove i Šopenhauera po ovom pitanju još više dolazi do izražaja (o uticaju hinduizma na Šopenhaurovu misao, videti, na primer, Cross 2013).
Još jedna spoljašnja stvar iz života Poretove (u skladu s onim što pojedini autori pokušavaju da rekonstruišu na osnovu veoma oskudnih informacija o njenom životu) i Šopenhauera jeste ta da su oboje, pomalo paradoksalno, pokušavali da šire svoje učenje o poništavanju volje (videti, Newman 2016: 619). Naime, Poretova, kao što je ranije pomenuto, jeste bila osuđena na smrt i zbog optužbe da je nastavila da diseminira svoj spis, a Šopenhauer se, kao što je poznato, takmičio sa Hegelom i ostalim pristalicama nemačkog klasičnog idealizma zakazujući u Berlinu svoja predavanja u isto vreme (videti, na primer, Šopenhauer 1984: Dodatak; Young 2005: poglavlje 1).
Imajući u vidu i opštepoznatu činjenicu da je Šopenhauer uticao na ranog Vitgenštajna (videti, na primer, Magee 1983: poglavlje 4), čija misao se takođe dovodi u vezu sa hrišćanskim misticizmom (videti, na primer Drury 1984), a da su oba ova filozofa ostavila značajnog traga u dvadesetovekovnoj filozofiji, čini se da je i misao Poretove, makar i neprimetno, bila njen sastavni deo15.
Za kraj se može pomenuti i to da je primetno da se i Erih From u svojoj knjizi Umeće ljubavi, u analizi ljubavi prema Bogu, pozivao na Majstora Ekharta (videti, na primer, From 2015: 79), bez osvrta na misao Poretova, koja mu je tada po svoj prilici bila nepoznata. From čitav ovaj fenomen sagledava u svetlu evolucije ljudske vrste, a takođe pravi razliku između različitih vrsta ljubavi (bratska ljubav, roditeljska ljubav, erotska ljubav, ljubav prema sebi, ljubav prema bogu; From 2015: poglavlje 2). Stiče se utisak da bi From ideje Poretove (da su mu bile poznate) svrstao u „zreliju ideju monoteizma“ u kojoj religiozna osoba „zna da o bogu ništa ne zna“ (From 2015: 73−74; prev. Milanka Radić)16, i da bi joj dao primat u odnosu na, na primer, katoličku „teo-logiju“ (odnosno znanja o Bogu; From 2015: 74), čija je dominantna interpretacija ljubavi prema Bogu bila, po njegovom mišljenju, zasnovana na modelu očinske ljubavi prema detetu, po kojoj se ona zadobija shodno spremnosti deteta da ispuni zahteve za koje se smatra da predstavljaju pozitivnu vrednost (From 2015: 69−70, 81).
From smatra da religije (indijska, kineska, mistična) koje slede neklasične („paradoksalne“) logike daju primat delanju u odnosu na mišljenje, i da podrazumevaju toleranciju, za razliku od racionalističkih teologija, koje slede klasičnu logiku, i koje, po pravilu, podrazumeju prihvatanje uspostavljenih dogmi koje određuju šta je jeres, a šta ne (From 2015: 80−82). Stradanje Poretove od strane inkvizicije tom uvidu svakako ide u prilog.
Duško Prelević
Odeljenje za filozofiju
Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
1 Tekst je napisan u okviru potprojekta Filozofskog fakulteta u Beogradu „Žene u kriznim vremenima“.
2 Emancipacija žena u novijoj istoriji bila je tema poznatih književnih dela, poput Velsovog romana En Veronika, i drugih (Vels 2022).
3 Bertrand Rasel takvu praksu prikazuje sa karakterističnom dozom ironije: „Želja da se iznudi priznanje bila je razlog mučenja koje je vršila Inkvizicija. U drevnoj Kini, mučenje osumnjičenih lica je bilo uobičajeno jer je čovekoljubivi car obznanio da nijedan čovek ne bi trebalo da bude osuđen ako sam ne prizna krivicu“ (Rasel 2022: 302).
4 Poređenja sa radom inkvizicije nisu retkost kada je reč o ograničavanju slobode izražavanja (videti, na primer, Russell 1922: 13). O inkviziciji i inkvizitorima, videti, na primer, Murphy 2012; Sullivan 2011.
5 Pun naslov spisa prevedenog na srpski je Ogledalo niščih i ništenih duša koje prebivaju jedino u volji i želji ljubavi. Ovde treba napomenuti da je maternji jezik Poretove bio pikardijski jezik i da je ta originalna verzija njenog spisa izgubljena (videti, na primer, Kelly 2014: fusnota 1). O istorijatu prevoda spisa Poretove na različite svetske jezike, i njegovoj diseminaciji videti, na primer, Hasenhohr 2017; Trombley 2017; Falvay 2017; Cré 2017; Stauffer 2017. Naslov se, inače, može dovesti u vezu s poznatom rečenicom „Blago niščima duhom“ iz Jevanđelja po Mateju („Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko“; Св. апостол Матеј 1950: glava 5.3.; prev. Vuk Stefanović Karadžić), a koju razmatra i Majstor Ekhart (Ekhart 2020: 27‒28; 34; prev. Nebojša Zdravković). Ekhart ovu misao tumači na sledeći način: „Nišči je onaj ko ništa nema. ‘Nišči u duhu’, to znači: Tako kao što je oko siromašno i slobodno od boje pa može primiti sve boje, tako onaj ko je nišči u duhu može primiti sav duh, a duh svih duhova jeste Bog. Plod duha jeste ljubav, radost i mir. Biti slobodan, siromašan, ništa
nemati, biti prazan, to preobražava prirodu; praznina čini da se voda penje uvis i još mnoga druga čuda, o čemu sad nije potrebno govoriti“ (Ekhart 2020: 34; prev. Nebojša Zdravković). Na drugom mestu, Ekhart interpretira gorenavedenu misao kao da se odnosi na čovekovu volju (Eckhart 2009: 488).
6 Begardi su, kao što je poznato, bili muški pandan beginskom redu (o zajednicama begina i begarda, videti, na primer Simons 2001).
7 Viljem od Pariza, glavni francuski inkvizitor i ispovednik kralja Filipa Četvrtog, vodio je istragu protiv Poretove (Lichtmann 1994: 66).
8 Italijanski nobelovac Dario Fo je u svom romanu o Lukreciji Bordžiji Papina kći sličnu pojavu prikazivao u kasnijem vremenskom periodu (Fo 2016).
9 Ovo je po svoj prilici bilo nakon prvobitne osude i spaljivanja spisa Poretove u Valensijenu (Lichtmann 1994: 65).
10 Danas se zna samo za dve teze Poretove (za prvu i petnaestu) koje su naišle na osudu od strane (dvadeset jednog) teologa koje je angažovao glavni inkvizitor, dominikanac Viljem od Pariza, i one su, kao i sve ostale, bile razmatrane parcijalno, bez uzimanja u obzir konteksta u kome su bile iznesene (Lichtmann 1994: 67‒68). Pored gorenavedene teze, osudu je izazivao i stav da se takva duša ne obazire na Božju utehu i darove, s obzirom na to da je ona potpuno usmerena prema Bogu (videti, na primer, Miller 2007: fusnota 2).
11 Poretova je, štaviše, odbila da polaže zakletvu pred inkvizitorima i da se izjasni o optužbama za jeres (videti, na primer, Kelly 2014).
12 Lihtmanova se ovde osvrće na Jozefa Koha i Herberta Grundmana, koji su čvrsto verovali da je Ekhart koristio Poretovu kao izvor.
13 Šopenhauer religiozna učenja shvata pre svega kao alegorije koje mogu biti korisne za široke narodne mase (Šopenhauer 2013: odeljak 177). Takođe, na jednom mestu kaže da se njegovo učenje može smatrati „istinskom hriščanskom filozofijom, ma koliko to delovalo paradoksalno onima koji nisu u stanju da shvate suštinu ove stvari, već uvek ostaju na njenoj površini“
(Šopenhauer 2013: odeljak 163; prev. Slobodan Damnjanović).
14 U vezi s tim, Šopenhauer je isticao da njegova misao ne podrazumeva poništenje supstancije kao takve, već samo čina htenja (Šopenhauer 2013: odeljak 161).
15 U Schömbausfeld (2004: Introducttion, 201) ukazuje se, u kratkim crtama, na sličnost između Vitgenštajnovog i Kjerkegorovog misticizma i misli Margerit Poret.
Literatura
Aquinas, Thomas. (1960). „On the Use of Philosophy by the Theologian“. In: V. Bourke (ed.), The Pocket Aquinas. New York: Washington Square Press.
Cré, Marleen. (2017). „Further Thoughts on M. N.’s Translation of Marguerite’s Mirouer des simples âmes anienties“. In: W. R. Terry and R. Stauffer (eds.), A Companion to Marguerite Porete and The Mirror of Simple Souls. Leiden and Boston: Brill.
Critchley, Simon. (2009). „Mystical Anarchism“. Critical Horizons: A Journal of Philosophy and Social Theory 10(2): 272‒306.
Cross, Stephen. (2013). Schopenhauer’s Encounter with Indian Thought: Representation and Will and Their Indian Parallels. Honolulu: University of Hawaii Press.
Drury, Maurice O’Connor. (1984). „Some Notes on Conversations with Wittgenstein“. In: R. Rhees (ed.), Recollections of Wittgenstein. Oxford and New York: Oxford University Press.
Dubois, Danielle. (2015). „The Virtuous Fall: Marguerite Porete, Meister Eckhart, and the Medieval Ethics of Sin“. Journal of Religious Ethics 43(3): 432‒453.
Dubois, Danielle. (2017). „Natural and Supernatural Virtues in the Thirteen Century: The Case of Marguerite Porete’s Mirror of Simple Souls“. Journal of Medieval History 43 (2): 179‒192.
Eckhart, Meister. (2009). „The Talks of Instruction“. In: M. O’C Walshe (transl. and ed.), The Complete Mystical Works of Meister Eckhart. New York: A Herder & Herder Book
Falvay, Dávid. (2017). „The Italian Version of the Mirror: Manuscripts, Diffusion and Communities in the 14‒15th Century“. In: W. R. Terry and R. Stauffer (eds.), A Companion to Marguerite Porete and The Mirror of Simple Souls. Leiden and Boston: Brill.
Field, Sean. (2014). „On Being a Beguine in France, c. 1300“. In: L. Böhringer, J. K. Deane and H. Van Engen (eds.), Labels and Libels: Naming Beguines in Northern Medieval Europe. Brepols.
Field, Sean. (2017). „Debating the Historical Marguerite Porete“. In: W. R. Terry and R. Stauffer (eds.), A Companion to Marguerite Porete and The Mirror of Simple Souls. Leiden and Boston: Brill.
Fo, Dario. (2016). Papina kći. Beograd: Laguna.
From, Erih. (1985). Misija Sigmunda Frojda. Beograd: Grafos.
From, Erih. (2015). Umijeće ljubavi. Podgorca: Nova knjiga.
Galilej, Galileo. (2010). Spisi u odbranu Kopernikovog sistema. Beograd: Plato.
Hasenohr, Geneviève. (2017). „The Tradition of The Mirror of Simple Souls in the Fifteenth Century: From Marguerite Porete (†1310) to Marguerite of Navare (†1459)“. In: W. R. Terry and R. Stauffer (eds.), A Companion to Marguerite Porete and The Mirror of Simple Souls. Leiden and Boston: Brill.
Kelly, Henry Asgar. (2014). „Inquisitorial Deviations and Cover-Ups: The Prosecutions of Margaret Porete and Guiard of Cressonesart, 1308‒1310“. Speculum 89(4): 936‒973.
Kelly, Joseph. (2009). The Ecumenical Councils of the Catholic Church: A History. Collegeville MN: Liturgical Press.
King, Andrew. (2005). „Philosophy and Salvation: The Apophatic in the Thought of Arthur Schopenhauer“. Modern Theology 21(2): 253‒274.
Kocher, Zan. (2017). „Literary Sources of The Mirror of Simple Souls“. In: W. R. Terry and R. Stauffer (eds.), A Companion to Marguerite Porete and The Mirror of Simple Souls. Leiden and Boston: Brill.
Koplston, Frederik. (1989). Istorija filozofije (tom II): Srednjovekovna filozofija. Beograd: BIGZ.
Lerner, Robert. (2010). „New Light on ‘The Mirror of Simple Souls’“. Speculum 85(1): 91‒116.
Lichtmann, Maria. (1994). „Marguerite Porete and Meister Eckhart: The Mirror of Simple Souls
Mirrored“. In: McGinn, B. (ed.), Meister Eckhart and the Beguine Mystics: Hadewijch of Brabant, Mechthild of Magdeburg, and Marguerite Porete. New York: Continuum.
Magee, Bryan. (1983). The Philosophy of Schopenhauer. Oxford: Clarendon Press.
Miller, Tanya Stabler. (2007). „What’s in a Name? Clerical Representations of Parisian Beguines (1200‒1328)“. Journal of Medieval History 33: 60‒86.
Murphy, Cullen. (2012). God’s Jury. Boston and New York: Houghton Mifflin Harcourt.
Newman, Barbara. (2016). „Annihilation and Authorship: Three Women Mystics in 1290s“. Speculum 91(3): 591‒630.
Rasel, Bertrand. (1962). Istorija zapadne filosofije. Beograd: Kosmos.
Rasel, Bertrand. (2022). Moć: Nova društvena analiza. Beograd: Miba books.
Russell, Bertrand. (1922). Free Thought and Official Propaganda. London: Watts and Co.
Scarborough, Elizabeth. (2017). „Critical Approaches to Marguerite Porete“. In: W. R. Terry and R. Stauffer (eds.), A Companion to Marguerite Porete and The Mirror of Simple Souls. Leiden and Boston: Brill.
Schömbausfeld, Genia. (2004). A Confusion of the Spheres: Kierkegaard and Wittgenstein on Philosophy and Religion. Oxford: Oxford University Press.
Simons, Walter. (2001). Cities of Ladies: Beguine Communities in the Medieval Low Countries, 1200‒1565. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
Stauffer, Robert. (2017). „Possibilities for the Identity of the English Translation of The Mirror of Simple Souls“. In: W. R. Terry and R. Stauffer (eds.), A Companion to Marguerite Porete and The Mirror of Simple Souls. Leiden and Boston: Brill.
Sullivan, Karen. (2011). The Inner Lives of Medieval Inquisitors. Chicago and London: The University of Chicago Press.
Šopenhauer, Artur. (1984). Svet kao volja i predstava (tom I/2). Beograd: Grafos.
Šopenhauer, Artur. (2013). Parerga i paralipomena (izbor tekstova). Beograd: Dereta.
Terry, Wendy. (2017). „A Review of Possible Theological Sources for Marguerite Porete’s Mirror“.
In: W. R. Terry and R. Stauffer (eds.), A Companion to Marguerite Porete and The Mirror of Simple Souls. Leiden and Boston: Brill.
Trombley, Justine. (2017). „The Latin Manuscripts of The Mirror of Simple Souls“. In: W. R. Terry and R. Stauffer (eds.), A Companion to Marguerite Porete and The Mirror of Simple Souls. Leiden and Boston: Brill.
Vels, Herbert Džordž. (2022). En Veronika. Beograd: Laguna.
Volter. (2005). Rasprava o toleranciji: Povodom smrti Žana Kalasa. Beograd: Utopija.
Wittgenstein, Ludwig. (1965). „Lecture on Ethics“. The Philosophical Review 74: 3‒12.
Young, Julian. (2005). Schopenhauer. London and New York: Routledge.
Екхарт, Мајстор. (2020). Благодат утехе: Књига божанске утехе. Београд: Службени гласник.
Жилсон, Етјен. (1997). Филозофија у средњем веку. Сремски Карловци и Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Сзојановића.
Нешић, Лазар. (2018). „Увод у читање Огледала нишчих душа Маргерит Порет“. У: М. Порет, Огледало нишчих душа. Београд: Службени гласник.
Порет, Маргерит. (2018). Огледало нишчих душа. Београд: Службени гласник.
Прелевић, Душко. (2020). „Шопенхауер о слободном времену“. У: A. Лукић (прир.), Српски филозофски симпозијум СоФоС 2019: Филозофија и слобода: Шта је граница. Београд: Српско филозофско друштво.
Св. апостол Матеј. (1950). Јеванђеље по Матеју. У: Свето писмо Старога и Новога завјета. Paulton (Somerset) and London: Purnell and Sons, Ltd.
