Magbet (engl. Macbeth) je jedan od najkraćih Šekspirovih komada. Ima svega oko 2 000 redova, što znači da je upola kraći od “Hamleta”. Nije poznato da li je drama bila takva i u izvornom obliku ili je sačuvani tekst skraćena verzija, priređena za izvođenje. Kao dodaci tekstu pominju se delovi koji možda potiču od Tomasa Midltona. Dve pesme koje se, prema uputstvima za izvođenje pevaju u petoj sceni trećeg čina i u prvoj sceni četvrtog čina, potiču iz njegove drame “Veštica”. Njemu se pripisuje i srazmerno slab razgovor između Dankana i ranjenog oficira u prvom i scena sa Hekatom u trećem činu.
Predstava “Magbet” prvi pomen o njoj je iz 1611. godine, a prema aluzijama iz teksta svakako je nastala posle 1603. godine, jer je tada na presto došao Džejms I, čiji je navodni predak Banko i čijem se ukusu očigledno povlađuje u “Magbetu”. Takođe, izvesne aluzije na Bankov duh postoje u dva dela iz 1607. godine. Stoga, verovatno je ovo delo izvedeno oko 1606. godine prvi put.
U kontekstu smrti i obnavljanja prirode, ovo delo govori o ubistvu kralja, i događajima posle njega. Istorijski podaci u ovom delu dolaze iz uobičajenih istorijskih izvora elizabetinskog vremena, pretežno Holinshedove hronike, ali samo delo ima veoma malo veze sa istorijskim podacima koji pokazuju da je kraljeubica bio divljenja vredan i sposoban vladar.
Iza pozorišnih kulisa za ovu predstavu važi da je ukleta te mnogi sujeverni glumci ne žele ni da spominju njeno ime, nazivajući je jednostavno “škotskom predstavom“
Drama „Magbet“ je polisemično i tematski bogato delo. Motivacija za ubistvo koje Magbet čini nad kraljem pojačana je veštičjim činima i ambicijom, krvava dela ostavljaju prostora za ljudskost; zločin i kazna dobijaju širi kontekst u okviru prirodnih procesa smrti i rađanja. Motivacija je data i na širokom, ali i na ličnom planu – tako bračni pra Magbetovih ne može da ima potomstvo. Koliko su likovi ubice i njegove žene spojeni, dokazuje psihoanalitička studija Zigmunda Frojda na tu temu, u kojoj uplašenog i začaranog ubicu i njegovu, prvobitno ambicioznu, a zatim obolelu ženu, vidi kao delove ljudske podsvesti.
Sadržaj dela
Reference
Predmet tragedije je uzet iz škotske istorije, što je verovatno bilo zamišljeno kao kompliment monarhu koji je bio opsednut svojom domovinom i njenom prošlošću. Veliki broj prigodnih motiva i elemenata sasvim je neuobičajen u Šekspirovom stvaralaštvu i daje težinu teoriji po kojoj jedini sačuvani tekst “Magbeta” predstavlja verziju posebno pripremanu za izvođenje na dvoru.
Šekspirov glavni izvor bile su dve epizode iz Holinšedove “Hronike”, od kojih prva govori o Magbetu, a druga o kapetanu zamka koji po nagovoru žene ubija kralja dok je boravio pod njegovim krovom. Ono što Šekspir unosi, a čega u “Hronici” nema je prizivanje zlih sila kojim ledi Magbet proteruje iz sebe sve što je ljudsko, njeno hodanje u snu, njena smrt, kucanje na kapiji, pojava Bankovog duha na gozbi u zamku.
Magbet i Ričard III
Povlače se paralele između Magbeta i istorijske tragedije Ričard III. Put i jednoga i drugoga kraljoubice obeležen je okrutnošću i mučkim ubistvima. Obojica ginu srčano se boreći na bojnom polju. Ipak, bitne cu razlike između istorijske drame koju Šekspir piše u prvim godinama stvaralaštva i ove tragedije iz zrelog perioda. Ričarda gledaoci upoznaju kao već prevejanog zločinca u kojem učinjeni zločini ne izazivaju grižu savesti ili duševno nespokojstvo. Magbet, s druge strane, ima druge crte. Na početku drame, on je ugledan i častan velikan, neustrašivi vojskovođa koji zemlju i kralja spasava od poraza. S te sjajne visine počinje pad u zločin i duševni pakao. Iz tog ugla, Ričard III je dramski junak koji je zločinac, a Magbet je dramski lik koji postaje zločinac. Zatim, priča o Ričardu III nije tragična, dok Magbetova sudbina izaziva nešto od katartičnog dejstva o kome Aristotel govori.
Stil
“Magbet” je drama upadljivo čistog oblika, ujednačenog tona, jedinstvene atmosfere. Kompozicija je pregledna, nema suvišnosti, a ipak je obuhvatna i smisaono sadržajna. Uz to je i je drama izuzetno brzog toka. Zgusnutost dramske materije najizrazitija je u delovima koji prikazuju unutrašnja preživljavanja. Tempo popušta pri kraju drame, kad treba izložiti ceo lanac događaja koji vodi raspletu. Do uočljivog usporavanja dolazi u dugačkoj sceni u kojoj Malkolm i Magdaf razgovaraju u Engleskoj.
Atmosfera tame koja obavija najveći deo zbivanja simbolizuje pustošenje izazvano mračnim silama i zločinačkim porivima. Skoro sve ključne scene odigravaju se noću. Najstrašnija je noć u kojoj je Dankan ubijen. Ona počinje Magbetovim dugim kolebanjem i konačnom odlukom da izvrši ubistvo, a dalje protiče u dramatičnim događajima. Magbet vidi nestvaran bodež, ubija Dankana i vraća se užasnut. Ledi Magbet odlazi po bodeže, pojavljuje se vratar, otkriva se leš, Malkolm i Donalblejn beže. To je noć koja se neprirodno produžava i ne da suncu da grane.
U žiži su dva lika i jedan čin, ili nerazlučiva sprega dva lika i zločina, jer radnja prikazuje dozrevanje, izvršenje i posledice ubistva Dankana. U pogledu kompozicije se može uporediti sa “Julijem Cezarom”, kao i Ričardom III. U obe drame Šekspir želi da se usredsredi na postepen razvoj posledica ubistva.
Karakterizacija
Zbog prvenstvene težnje da ubice približi gledaocu, sporedni likovi su prilično površno skicirani. Glavna pažnja posvećena je liku samog Magbeta. U pitanju je tragični protagonista koji je zločinac i ubica, a po Aristotelovoj koncepciji tragičnog, negativna ličnost ne može biti tragični junak, jer sažaljenje izaziva onaj ko nezasluženo pati, a strah onaj koji je nama samima sličan. Magbet se saživeo sa ubistvom. On uvek zna šta je dobro, a šta zlo i otvorenih očiju srlja u zločin.
Šekspir moralno i ljudski degradira Magbeta. Njega i ledi Magbet izdvaja kao jedine krivce time što Banka i druge velikaše oslobađa krivice za zaveru. Magbetov zločin utoliko je veći što je kod Šekspira Dankan star, blag i poštovan vladar, kojeg krase vrline zahvalnosti i velikodušnosti.
Ledi Magbet je najsnažnija i jedna od najvećih Šekspirovih junakinja. Iako vlastoljubiva i uporan podstrekač na ubistvo, ona je na svoj način veličanstvena, hrabra, ima ženskih osobina, supružničke odanosti, a rešena je da se odrekne i svoje prirode da bi ostvarila ciljeve. Njen strašni poziv paklenim silama da dođu i liše je ženskog pola kako bi okrutnost mogla potpuno ovladati njome, izaziva snažne svesne i podsvesne odbleske. Za žene, to je poziv da prirodno bude neprirodno, za muškarce to je poništenje iskonskog divljenja pred ženom kao simbolom životvornosti.
Veoma su snažne reči kojima ona nagovara muža da ubije Dankana. Ali i pored toga što nije saučesnik u sledećim zločinima, ona ne može da izdrži teret greha i na kraju je potpuno slomljena. U čuvenoj sceni hodanja u snu u poslednjem činu ona je lišena kontrole svesti i na kraju nalazi izbavljenje u samoubistvu.
U strahu da će biti otkriveno zlodelo Magbet je sve napušteniji, trpi pritisak nepovoljnih okolnosti, pati od nesanice, sa zebnjom očekuje starost, neprekidno je mučen svešću o bezizlaznosti svog položaja i uopšte se nosi teškim mislima. Te teške misli deluju donekle iskupljujuće. Njegova drama je drama čoveka koji se gnuša ubistva, a ipak postaje ubica. Njegovo trpljenje je zbog toga toliko da u izvesnom smislu on pati više od svojih žrtava. Šekspir je veliku pažnju posvetio njegovim govorima koji su puni snažnih i asocijativnih stihova. On ovde prikazuje kako se zlo s naporom probija iz dubina ljudskog bića do svog ostvarenja u aktu zločina.
Pripreme za izvršenje prvog zločina protežu se na više početnih scena, koje prikazuju nastanak zamisli o ubistvu, Magbetov užas što u sebi otkriva zle porive, snažne spoljašnje podsticaje od strane veštica i ledi Magbet, njegov sve slabiji otpor i konačno opredeljenje za zločin. Kada se upućuje da ubije svog usnulog gosta, Magbet polazi kao uklet, a to ubistvo je, u izvesnom smislu, najhrabrije delo koje on čini. Posle toga, gube se mučne nedoumice, a počinju strah i svest o tome da više nikada neće biti pomiren sa samim sobom. On srlja u dalja ubistva ili zato što je gonjen strahom ili zato što sve ljudsko u njemu odumire. Sledeću odluku o ubistvu Banka i njegovog sina, on donosi sam, bez spoljašnjih podsticaja i bez unutrašnje borbe.
Ubistvo Dankana je samopreobražujući čin posle kojeg Magbet i ne pokazuje želju da se vrati na put dobra. pri kraju scene u kojoj mu se ukazao Bankov duh, on kaže ženi da je toliko ogrezao u krvi da kad bi prestao plivati, bilo bi otužno poći nazad, kao i napred. Pošto je ubio Dankana, on je unezveren i užasnut: “Bolje da ne znam za sebe, no da znam to što učinih”. Posle ubistva Banka, on je zahvaćen slepom krvoločnošću i kaže: ”Još smo neiskusni u takvim delima”.
Magbetov drugi susret sa vešticama nije slučajan kao prvi. Ubica sada sam dolazi da traži nečastive sile. Pokolj Makdafove žene i dece pokazuje Magbeta već kao zver, a u Makdafovom opisu stanja u Škotskoj Magbet je viđen kao apokaliptično zlo od kojeg krvari cela zemlja.
Likovi
Magbet – na početku drame, glavnog lika upoznajemo kao junaka koji se proslavio u borbi Škotske protiv Irske i Kralj mu dodjeljuje brojne titule. Njegova titula junaka ne traje dugo jer on ubrzo susreće tri veštice koje mu govore da će biti škotski Kralj i od tog trenutka on postaje opsednut tom idejom. Obaveštava svoju ženu o tome što je saznao i ona ga podstriče da ubije kralja, iako on nije siguran da to zaista želi. Ona ga izaziva i on to učini čime je pokazao da nema čvrst karakter. Nakon tog ubistva, on se potpuno mienja i spreman je učiniti sve što je potrebno kako bi zadržao svoj prestol. Postaje tiranin i sledi niz ubistava koje je on smatrao potrebnim da bi održao vlast. Potpuno je zaluđen epitetom moći pa čak i kad se njegova žena promeni i savetuje mu da sve što čini nije potrebno. Iako mu smrt više nije strana, on je i dalje ispunjen krivnjom i sumnjom te ga to psihički uništava. Na kraju drame, siguran je da je nepobediv jer su tako rekle veštice svojim proročanstvom, on odlazi u borbu i tamo umire.
Gospođa Magbet – na početku drame, potpuna je suprotnost Magbetu. Kad je on obavesti o događaju s vešticama, ona već planira kraljevo ubistvo, a kad Magbet nema hrabrosti da to učiniti, ona mu se ruga i govori mu da je kukavica, čime ga potiče na sam čin ubistva. Poznat je njen monolog u kojem ona doziva duhove da je liše pola i ženstvenosti kako bi mogla pokazati svoju pravu okrutnost. Sama govori da kad bi mogla, sama bi ubila kralja, ali previše je sličan njenom ocu, što je njena slabost. U drami je dakle jasno izraženo da žene mogu biti jednako snažne, hrabre i ambiciozne kao muškarci, ali ih u tome sprečavaju društvene norme tog doba. Nakon ubistva kralja, ona se menja, pogotovo nakon svih drugih Magbetovih ubistava kad je on opsednut zadržavanjem prestola i kasnije polako započinje svoj put u propast. Pri kraju drame je vidimo ludu kako hoda u snu i pokušava oprati navodno krvave ruke. Ne može podneti svoj život i krivnju pa počini samoubistvo.
Tri crne veštice – koje planiraju nestašluk protiv Magbeta koristeći čarolije, čini i proročanstva. Njihova predviđanja ga podstiču da ubije Dankana, da naredi smrt Bankua i njegovog sina i da slepo veruje u sopstvenu besmrtnost.
Bankuo – hrabri, plemeniti general čija će deca, prema proročanstvu veštica, naslediti škotski presto. Poput Magbeta, Bankuo ima ambiciozne misli, ali te misli ne pretvara u delo. U izvesnom smislu, Bankuov lik predstavlja ukor Magbetu, jer on predstavlja put kojim je Makbet izabrao da ne krene: put kojim ambicija ne mora da vodi izdaji i ubistvu.
Kralj Dankan – dobri škotski kralj koga je Makbet, u svojoj ambiciji za krunom, ubio. Dankan je uzor vrlog, dobroćudnog i dalekovidog vladara. Njegova smrt simbolizuje uništenje poretka u Škotskoj koji se može obnoviti tek kada Dankanova linija, u liku Malkolma, ponovo zauzme tron.
Tumačenja
Mnogi Šekspirovi savremenici ovu tragediju tumačili su u okviru teorije strasti: kad jednom strast vlastoljublja ovlada Magbetovim razumom, ona izaziva poremećaj u njegovom biću i odvlači ga u sve veća sagrešenja. Međutim, snažno delovanje drame može se objasniti više sredstvima kojim Šekspir omogućava uživljavanje u Magbetovu situaciju, nego poučnom slikom onoga što se dešava kada se naruši određena hijerarhija.
Magbet kao hrišćanski tragični junak
Šekspirov “Magbet” je inspirisao i mnoge pisce: najpoznatiji je dakako Vilijam Fokner i njegov, po većini mišljenja, ključni roman “Buka i bes”, a poslednjih godina veliku pažnju privukao je roman “Magbet” jednog od vodećih savremenih svetskih pisaca kriminalističkih romana, Norvežanina Ju Nesbea
Bavili smo na ovom mestu, pre nedelju dana, Šekspirovim “Kraljem Lirom”, a povodom najnovije filmske verzije koju potpisuje Kenet Brana. Prema nekim statistikama, Šekspirovi komadi su za film i televiziju adaptirani skoro neverovatnih 1.800 puta (otprilike).
Odustajući od banalnog matematičkog brojanja i sabiranja, “najfilmičniji” Šekspirov komad možda ćemo prepoznati tako što ćemo se pozabaviti režiserima koje je određeni komad nadahnuo. U tom smislu, na prvu loptu, najlakše se prisetiti “Magbeta”.
Najmanje tri režisera koji spadaju među najveće filmske umetnike svih vremena ekranizovala su ovu tragediju. Verzija Orsona Velsa je iz 1948. godine, Kurosavina japanska iz 1957, a ona Romana Polanskog iz 1971. Vredi obratiti pažnju na period, odnosno da je reč o epohi neposredno nakon Drugog svetskog rata. Odmah po njegovom završetku, tačnije u decembru 1945. godine, pesnik V. H. Odn objavio je u “Književnoj reviji Njujork tajmsa” čuveni esej pod naslovom “Hrišćanski tragični junak”. Po Odnu osnovna razlika između antičkog i hrišćanskog tragičnog junaka je ta što je onaj potonji odgovoran za svoja dela. Odn tvrdi da gledalac ili čitalac antičke tragedije svoje osećanje prema Edipu (čija je sudbina predodređena) može izraziti rečima: Šteta što je ovako moralo biti; prema Magbetu nasuprot tome, Magbetu koji je imao izbora, osećanje je sledeće: Šteta što je ispalo ovako, a ne drukčije.
Smisao za ubistvo
Jedan od najlucidnijih novijih tumača Šekspira – Jan Kot svom eseju o “Magbetu” je dao naslov “Magbet ili zaraženi smrću”. Na samom početku eseja Kot će nam kratko i efektno prepričati pokrete Velikog Mehanizma koji zapravo tvore fabulu ovog komada: “Ugušenje pobune dovelo je Magbeta bliže prestolu. Može da postane kralj, znači mora da postane kralj. Ubija zakonitog vladaoca. Mora pobiti svedoke zločina i one koji u njega sumnjaju. Mora pobiti sinove i prijatelje onih koje je prethodno pobio. Posle mora ubijati sve, jer su svi protiv njega (…) Na kraju će sam biti ubijen. Prešao je ceo put po velikim stepenicama istorije.”
Nešto kasnije Kot će kazati kako se “Magbet” razlikuje od Šekspirovih kraljevskih drama jer je u njemu istorija prikazana kao košmar.
“Istorija je u ‘Magbetu’ ljepljiva i gusta kao glib i krv”, kaže Kot. Smatra se da je “Magbet” napisan 1606. i uglavnom je prihvaćen za najmračniji Šekspirov komad uopšte. Sioran je negde zapisao da dobar dramaturg mora da ima smisla za ubistvo. Šekspir to dokazuje i u “Magbetu”. Ono što je rečeno za “Tita Andronika” vredi donekle i za “Magbeta”: da je komad malo duži glumci bi sišli sa scene i ubijali publiku.
Sujeverje
Inače, relativna kratkoća “Magbeta” jedno je od “prizemljenijih” tumačenja čuvenog sujeverja vezanog za ovaj komad. Naime, nema valjda teatra na svetu u kome glumci ne izbegavaju da “Magbeta” zovu imenom; obično se kaže “Bardov škotski komad” ili samo “Škotski komad” – oko ovoga je izgrađena jedna od urnebesnijih epizoda “Crne guje”.
Neki, dakle, vele da su se u prošlosti pozorišne trupe u finansijskoj krizi često pokušavale “vaditi” igrajući “Magbeta”: popularnu, ne predugu i ne prekomplikovanu predstavu. Obično im, naravno, nije uspevalo da se izvuku iz dugova i propadale bi, a ostalo bi zapisano da je poslednji komad koji je igran upravo “Magbet”. Neki kažu da baksuzluk potiče od činjenice da se gotovo celi komad zbiva u mraku pa je često dolazilo do povreda na sceni.
Ima, međutim, i mističnijih tumačenja: neki kažu da je prvi tumač uloge Ledi Magbet – Hol Beridž umro na sceni u tajanstvenim okolnostima, a neki opet vele da su veštičiji rituali u predstavi zapravo stvarni i da privlače zlo. Upravo su veštice i lik Ledi Magbet najprepoznatljiviji simbol ovog komada. Veštice itekako pridonose atmosferi misterije i natprirodnog, a Ledi Magbet je opet jedan od najpamtljivijih Šekspirovih likova. Njeno manipulisanje mužem, replike u kojima se ubistvo traži kao potvrda muškosti, zlo koje zrači iz nje – sve je to čini jednim od najprepoznatljivijih likova svetske književnosti, jednim od onih retkih koji su postali pojam što živi i van konteksta konkretnog dela.
“Magbet” je, naravno, inspirisao i mnoge pisce. Najpoznatiji je dakako Vilijam Fokner i njegov, po većini mišljenja, ključni roman “Buka i bes”. Naslov je preuzet iz čuvenog Magbetovog monologa kad on u očaju govori kako je život tek “priča koju idiot priča, puna buke i besa, priča što ne znači ništa”.
Poslednjih godina veliku pažnju je privukao roman “Magbet” jednog od vodećih savremenih svetskih pisaca kriminalističkih romana, Norvežanina Ju Nesbea. Njegov “Magbet” smešten je u policijski milje sedamdesetih godina prošlog veka.
Obogatio je “Magbet” i rusku književnost, i to preko Nikolaja Semjonoviča Ljeskova (1831-1895). Ove godine se navršava punih 16 decenija otkad je ovaj pisac završio roman “Ledi Magbet Mcenskog okruga”. Istoimenu operu napisao je Dimitiri Šostakovič. I njena premijera ove godine spada u folder “okruglih” godišnjica, dogodila se, naime, pre ravno 90 godina, 1934, dakle.
Iz naše perspektive, međutim, važnije je da je veliki poljski režiser Andžej Vajda 1962. u jugoslovenskoj produkciji snimio film “Sibirska ledi Magbet” po Leskovljevom predlošku, a sa Ljubom Tadićem i Oliverom Marković u glavnim ulogama. I baš tu se, eto, barem u ovom tekstu, privremeno može zaokružiti priča o “Magbetu” na filmskom platnu.
https://rt.rs/opinion/muharem-bazdulj/70572-muharem-bazdulj-magbet
