Pobunite se!

| February 4, 2013 | 0 Comments

Piše: Ivan Ivanji

“Devedeset tri godine. To je već nešto kao krajnja etapa. Koliko još do samog kraja? Poslednja prilika da se potomcima omogući da prihvate nešto od iskustva koje sam stekao svojim političkim angažmanom: a to su godine borbe protiv diktature i okupacije, godine Pokreta otpora (Résistance) i njegovog zaveštanja… Svi smo mi pozvani da svoje društvo očuvamo takvim, da bismo mogli da budemo ponosni na njega: ali ne društvo onih koji su potisnuti u ilegalu, ne društvo proterivanja, društvo sumnjičavo prema pridošlicama, u kome se narušavaju obezbeđivanje starosti i socijalna zaštita, u kome bogataši vladaju medijima – ništa od toga ne bismo dozvolili, da smo se zaista osećali obaveznim da poštujemo zaveštanje Nacionalnog pokreta otpora…”

Tim rečima Stefan Esel počinje esej – neki taj spis nazivaju pamfletom – pod naslovom Indignezvous! – “Pobunite se!” (Indigène édition,oktobar 2010), koji je u Francuskoj za samo nekoliko meseci bez ikakve posebne reklame prodat u milion primeraka. U međuvremenu, prvi je na listi bestselera na nemačkom govornom području, a prevodi se i na mnoge druge jezike sveta.

Ova publikacija jedva može da se nazove knjigom. Brošura koju je izdao mali, nepoznati izdavač ima tačno 36 strana. Eselov tekst zauzima samo dvadeset, ostatak čine pogovor, dve slike, na jednoj strani je fotografija autora, na još jednoj akvarel Pola Klea “Angelus novus” iz 1920. godine, na koju se autor poziva, nekoliko stranica zauzimaju objašnjenja, a neke su čak prazne. Na osnovu svega toga zaista se može reći da je u pitanju neobičan publicistički, izdavački, ali svakako i politički i sociološki fenomen. Naravno da pisac na tako suženom prostoru nema mesta ni za valjanu argumentaciju svojih stavova, ni za duboke analize, nego bez ikakvih dokaza, ali na osnovu autoriteta svoje ličnosti i svoje biografije, daje procene o savremenom svetu i daje savete za budućnost pozivajući na pobunu. Pažnja milionskog auditorijuma na koju je autor naišao ukazuje na evropsko društvo koje je spremno na promene, na “pobunu”. Mada svoje nezadovoljstvo i način otpora sadašnjem stanju još nije uspelo da definiše, ukazuje na savremeno društvo bez ideologije, u kome se kategorija demokratije podrazumeva sama po sebi, ali u kome su velike, revolucionarne ideje istrošene, te traga za novim odgovorima na stara humanistička pitanje.

Esel je bio blizak generalu De Golu, koji ga je kao mladića posle Drugog svetskog rata poslao u diplomatiju, i to na tada njeno najžešće poprište, u Njujork u tek osnovane Ujedinjene nacije. De Gol je uvek važio kao solidan predstavnik političkog centra, ali Esel je bio i ostao čovek koji propoveda levičarske ideje. On tvrdi da je francuska borba protiv fašizma istovremeno vođena radi stvaranja “prave ekonomske i socijalne demokratije”. Izričito piše: “Opšte dobro, pravičnija podela blagostanja stvorenog u svetu rada, trebalo je da stoji iznad interesa pojedinaca, iznad svemoći novca.”

Stéphane Hessel

LISICA U KOKOŠARNIKU: O današnjoj situaciji u Francuskoj Esel piše: “Nikada dosad jaz između najsiromašnijih i najbogatijih nije bio tako velik, nikada dosad igra oko zlatnog teleta – novca, konkurencije – nije bila do te mere nesputana.” Kada se obraća mladima, on poručuje: “Umešajte se, pobunite se!” I nastavlja: “Želim svima, svakom pojedincu da nađe svoj razlog da bi se pobunio. To je dragoceno. Ako se pobuniš protiv bilo čega onako kako sam se ja pobunio protiv nacističkog ludila, postaješ aktivan, snažan i angažovan. Povezuješ se sa bujicom istorije, a velika bujica istorije svoj tok određuje na osnovu angažovanja mnogih i to u pravcu pravde i slobode, iako ne bezgranične slobode koju lisica poseduje u kokošarniku…”

Opis početka Pokreta otpora u Francuskoj, kako ga Esel prikazuje, nije naročito originalan. On se, inače, u celoj knjizi u velikoj meri oslanja na Sartra, iako se u pogledu prava i obaveze na borbu čak i pomoću terora blago ograđuje od njega. Opisuje i svoj odnos prema Hegelu i Valteru Benjaminu, ukratko, telegrafski sažeto objašnjava temelje svog današnjeg političkog stava, ali obraćajući se mladima, generaciji svojih unuka i praunuka, polazi od razmišljanja kojima se rukovodio kao dvadesetogodišnjak. Možda je upravo način na koji uspeva da premosti sve generacijske razlike sa tako malo reči jedna od tajni neverovatnog uspeha te knjige.

Pored pobune protiv sve većeg jaza između bede i bogatstva, Esel se bavi stanjem ljudskih prava širom današnjeg sveta. Govori o svojim iskustvima veoma mladog diplomate prilikom pisanja univerzalnog Pravilnika o ljudskim pravima, koji doduše formalno nije postao neka vrsta svetskog ustava, ali jeste ostao važeća moralna deklaracija. On tvrdi da je cilj bio “… da se čovečanstvo trajno oslobodi aveti totalitarizma”. Esel podseća da su se narodi tlačeni kolonijalizmom pozivali na ovu deklaraciju i da je ohrabrivala borce za slobodu. On se aktivno zalagao protiv zločina francuske vojske počinjenih u tadašnjoj francuskoj koloniji Alžiru, te za njeno oslobođenje i samostalnost.

JEVREJIN ANTISEMITA: Neverovatan uspeh ovog gotovo revolucionarnog spisa izazvao je mnogobrojne kritičare, a pošto je napisan žestoko, žestoko su ga i napali sa svih strana. Tako se odmah pročulo i da je Esel antisemita, a taj glas se preneo i u Srbiji.

Jedno poglavlje je zaista posvećeno palestinskom pitanju i politici današnjeg Izraela. “Može biti da sam loš Jevrejin, jer ne idem u sinagogu”, kaže Esel i nastavlja: “Međutim, nikom ne dozvoljavam da mi zabrani da kritikujem politiku Izraela.”

Esel je između 2002. i 2009. godine pet puta posetio oblast Gaze. On se pre svega poziva na izveštaj Ričarda Goldstona, napisan u septembru 2009. godine, koji osuđuje Izrael. Esel podseća da taj južnoafrički sudija nije samo Jevrejin, nego i ubeđeni cionista. Izveštaj se odnosi na izraelsku operaciju “Liveno olovo” vođenu od 27. decembra 2007. do 18. januara 2009. godine. Izrael je tu vojnu ofanzivu obrazložio dugogodišnjim raketnim napadima sa teritorije Gaze.

“Što se tiče pojasa Gaze, on je za milion i po Palestinaca zatvor pod vedrim nebom”, piše Esel. Tvrdi da je u toku operacije poginulo 1400 palestinskih žena, dece i staraca, a da je izraelska armija za to vreme imala samo pedesetak ranjenih. “Nepodnošljivo je da Jevreji vrše ratne zločine. Nažalost, istorija ne može baš u velikom broju da navede primere naroda koji su išta naučili iz sopstvene istorije”, tvrdi Esel povodom jevrejske države i nastavlja: “Da li je za Hamas (palestinska, sunitska, radikalna paravojna organizacija proizašla iz Muslimanskog bratstva) korisno da ispaljuje rakete na Zderot? Svakako nije. Čak škodi cilju Hamasa, ali je, nažalost, to razumljivo, jer proističe iz očajanja ljudi koji žive u pojasu Gaze. Nasilje je uz očajanje za žaljenje, ali je ono kao kratak spoj u situaciji koja je nepodnošljiva za one koji su njome pogođeni. Tako gledano, terorizam je pojavni oblik očajanja. Ali beznadežnost – ta negativna reč – u sebi sadrži i pojam nade. Beznadežnost je negacija nade. Koliko god da je razumljiva, gotovo prirodna, ona ne sme da se prihvati, jer iz nje ne proizlazi ništa iz čega bi eventualno mogla da nikne nada.”

Najugledniji univerzitet Francuske, École Normale Supérieure, pozvao je starog gospodina da održi predavanje o svom putovanju u pojas Gaze. Centralni savet Jevreja u Francuskoj zamolio je tu visoku školu da ne dozvoli da Esel uđe u njene prostorije, a rektorat je izašao u susret tom zahtevu. Ali studenti su hteli da ga čuju, pa je govorio na otvorenom prostoru, tako da se akademski susret pretvorio u neku vrstu javnog mitinga.

Stefan Esel je kao mladić uspeo da na početku Drugog svetskog rata prebegne u sigurnu Englesku. Već u maju 1940. godine postao je član Biroa za kontrašpijunažu, obaveštajne i druge akcije generala De Gola. A onda se kao obaveštajac krajem marta 1944. vratio u Francusku iako je kao Jevrejin bio izložen dvostrukoj opasnosti po život. O ratu i miru nije razmišljao u fotelji sa papučama na nogama, već je svojevoljno otišao u borbu. Na osnovu toga on sebi pred kraj života uzima za pravo da kaže štogod misli da treba. A milioni ljudi slušaju.

TAJNA USPEHA: U poslednja dva poglavlja svog eseja “Pobunite se” Esel kratko, ali neobično jezgrovito, analizira razvoj poslednjih decenija, kraj kolonijalizma i Aparthejda, pad Berlinskog zida i raspad Sovjetskog Saveza. Pri tom, uvek nanovo naglašava da je on lično protiv svakog nasilja, poziva se na Martina Lutera Kinga i Nelsona Mendelu. U principu, pre svega odaje priznanje nevladinim organizacijama kao takvim. On pominje i recidive poslednje decenije prošlog stoleća, posledice terorističkog napada 11. septembra u Njujorku, politiku Džordža Buša, napad na Irak, neprijateljstvo prema strancima, ali takođe i neuspeh međunarodnih konferencija o klimi i zaštiti čovekove okoline, posledice najnovije ekonomske krize. Energično brani prava doseljenika u Francuskoj, bilo da su stigli iz Afrike ili da su Romi iz Rumunije, uvek je dosledno na strani slabih i obespravljenih.

Slične stavove nalazimo u brojnim uvodnicima i člancima u ozbiljnim medijima širom sveta. Ali Esel pridobija blagom ljubaznošću i neposrednošću stila i autoritativnošću životnog iskustva koje izlaže bez ikakvog patosa. Jedna kritičarka u Nemačkoj konstatovala je da uspehu doprinosi što vremešni autor govori “sa ruba svog groba”.

Sam Esel, odgovarajući na pitanje da li se u njegovom radu ogleda deficit našeg civilnog društva, odnosno, da li nam je zbog toga potrebna nova kultura pobune, kaže: “U najmanju ruku može da se konstatuje da nijedna figura savremene politike nije dovoljno snažna da ubedi ljude… Čak ni Obama ne uspeva da ubedi svakoga. Možda zbog toga mnogi ljudi prihvataju ovu knjižicu kao glas koji je potreban da nas pokrene protiv nečega što nam se ne sviđa.”

Pošto je Esel ranije štampao i antologiju pesama koje najviše voli, pitali su ga da li i lirika može da bude čin otpora. Esel: “Poezija je za mene mogućnost da se iskobeljam iz ograničenosti našeg društva…” Na potpitanje da li ni nacisti nisu uspeli da unište njegovu ljubav prema Helderlinu, kaže da je za njega “Helderlin bio naročito neophodan i pouzdan baš u Buhenvaldu (koncentracioni logor kraj Vajmara)”. Neko je povodom njegovog novog uspeha i izjave da za sobom ima devedeset srećnih godina zabeležio: “Samo neko, ko je zaista bio srećan, ume da usreći i druge ljude…”

Čitaocu se nameće pitanje kako je moguće pobuniti se, a da se čak i ne pomisli na korišćenje sile? Esel ne nudi nikakav recept kada govori o “Ustanku miroljubivosti”. Ali takav uspeh jednog teksta, koji se širi bez ikakve plaćene reklame i propagande, gotovo isključivo na osnovu usmenih preporuka, a koji je već sada pročitalo preko milion ljudi širom sveta, dokazuje da je pogodio šta mnogi osećaju, koliko su ljudi željni odgovora na sve veći broj pitanja koja ih muče, a za koja im se ne nude nikakva objašnjenja.

Knjiga se završava rečima: “Muškarcima i ženama, koji će da oblikuju XXI vek, dovikujem punim srcem i sa potpunim ubeđenjem: Stvoriti nešto novo znači pružati otpor. Pružati otpor znači stvarati nešto novo.”

I:

“Ne prihvatajte svet kakav danas jeste.”

“Najgore je biti ravnodušan, nemojte biti ravnodušni.”

“Nemojte zaboraviti našu oružanu borbu protiv fašizma, ali odredite ciljeve svoje borbe za svoju bolju budućnost i pokušajte da je vodite bez nasilja, bez oružja, ali i bez fraziranja.”

To je mlada čitalačka publika valjda htela da čuje, jer je to već i sama mislila, samo nije uspevala tako pregnantno da izrazi.

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=980114

Tags: , , , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Pobunite se!

by admin time to read: 8 min
0