Beleške jednog sisara (odlomci)
Ko ne voli Vagnera ne voli Francusku… Zar ne znate da je Vagner bio Francuz? Iz Lajpciga… Ali da…Zaboravili ste…? Već…? Vi…? Patriota…?
*
Kritičari su mnogo inteligentniji nego što se inače misli… Zato želim da postanem kritičar – mali kritičar – veoma mali, naravno…
*
Da li sam Francuz? Naravno… Kako možete pomisliti da čovek mojih godina ne bude Francuz…?Iznenađujete me…
*
Razume se… U sledećem ratu Ravel će opet biti avijatičar – kamiondžija…56
*
Ne uvažavate kritičare…? Takav čovek ne može biti bog zna šta… Iznad svega, takve treba izbegavati…
*
Ne, Sen-Sans nije Nemac… Samo je malo „tvrd“ u glavi… Sve shvata naopako, ništa drugo…
Ali nema loše namere, zaboga … U njegovim godinama, čovek može da govori šta hoće…
Zar je to važno?
*
Čudna stvar: što je neki kritičar gluplji, to je inteligentniji…
To je neshvatljivo… Očigledno…
*
Znamo da umetnost nema otadžbinu… sirotica… Njena sudbina joj to ne dopušta.
Zašto onda ne bismo svirali Riharda Štrausa i Šenberga? Recite nam, dragi gospodine Lalua, vi koji sve znate…
*
Zar se Marnol više neće baviti kritikom?57 To bi bila velika šteta…
Kakav ozbiljan gubitak!
Kao komičar, nije bio „polovnjak“, taj dragi čovek…
„Cahiers d’un mammifère (Extraits)“, L’Esprit nouveau : revue internationale illustrée de l’activité contemporaine, n° 7, april 1921, 833–834. Écrits, 28.
Deca muzičari
Dame,
gospodo,
mlade dame…
Prošle godine imao sam čast da vam ovde održim predavanje o „Muzici i životinjama“.58 Napisao sam i članak za časopis S.I.M., pod naslovom „Muzikalnost i inteligencija kod životinja“.
Danas ću vam govoriti o „Deci muzičarima“. Znam, naslov zvuči preširoko, preobimno. Ali to su više saveti ili zapažanja namenjena mojoj mladoj i šarmantnoj publici.
Zamoliću odrasle da mi ne zamere što ću na taj način skratiti ovo izlaganje, čiji će ton inače biti potpuno prijateljski i bez ikakvih pretenzija…
Kao što sam dugo živeo sa životinjama, tako sam provodio mnogo vremena i sa decom.59 U svoje vreme i sam sam bio dete – iako to sigurno ne biste rekli – vrlo malo dete, sićušno, kao što su deca koju i danas možete videti; nisam bio ni manji ni veći od ovih mališana ovde, razume se.
I dalje gajim veliku naklonost prema životinjama. Neke i mnogo volim, jastoga, na primer, iako me od njega boli stomak, na njegovu žalost… Inače bih ga mnogo češće jeo.
Što se tiče dece, njihove muzičke aspiracije mogu se podeliti na sledeći način: imamo decu koja vole muziku; decu kojoj muzika nije previše dosadna; i onu kojima je muzika dosadna, prostonaprosto, nepopravljivo, žestoko.
Ova poslednja nisu mi nimalo nesimpatična. Najzad, ona se samo striktno drže svog prava.
Tako i ja, koji vam se ovde obraćam, ne volim teletinu; suviše mi je hladna, čak i usred leta, po najvećoj vrućini. To je jedna od retkih životinja koje ne volim. Osim glave, koja je veoma dobra u saftu…
Stvar ukusa, zar ne? Mislim da sam u pravu, potpuno u pravu, apsolutno u pravu, i više nego u pravu… To ne moram sebi da ponavljam… kažem samom sebi. Najzad, ja sam uvek u pravu.
Kako se postaje muzičar? To je vrlo prosto: prvo uzmete učitelja – učitelja muzike, ako je moguće. Birate ga pažljivo, promišljeno, strogo. Dogovarate se oko cene.
Što se toga tiče, moram vam reći da se ne treba mnogo zanositi: jedan sat brzo prođe. Dogovarate se oko cene, dakle, dobre cene za vas – umerene… Da. Ne znam da li sam bio dovoljno jasan?
Onda morate obavezno kupiti metronom. Iznad svega., ne sme biti previše zreo. Nego onako mesnat, punačak. I da dobro radi. Naime, ima metronoma koji rade skroz naopako, kao da su sišli s uma. Ima čak i nekih koji uopšte ne rade. To nisu dobri metronomi.
Zatim, moj vam je savet da kupite stalak za note. Njih možete naći po svim mogućim cenama. Izbor će vas razmaziti.
Učenik mora imati mnogo strpljenja – veliko strpljenje – strpljenje konja, i to povećeg… Zato što će za njega biti dobro ako se navikne da trpi učitelja.
Pomislite samo: učitelj! On postavlja pitanja na koja zna odgovore, a koje vi ne znate. On to očigledno zloupotrebljava. A vi imate pravo da ne kažete ni reč! Što je možda i bolje…
Nemojte se svetiti na svom instrumentu.
Prema instrumentima se često postupa veoma loše. Tuku ih…
Znam za decu koja uživaju da gaze stopalima po klaviru. Druga ne vraćaju violinu u kutiju.
Siroto stvorenje tako može da navuče prehladu i da se razboli. To nije lepo. Ne…
Neki sipaju burmut u svoj trombon – što je veoma neprijatno za instrument. Duvanjem raspršuju taj iritantni prah u lice onog do sebe, koji onda kija i pljuje više od pola sata.
Fuj!
Posledice su često ozbiljne. Posle takvog tretmana instrument ne radi kako treba i mora se nositi na popravku. Te činjenice su veoma neprijatne, veoma loše, veoma žalosne – i zadaju mi mnogo bola.
Vežbanje počinje ujutru, posle doručka. Morate biti veoma čisti. Dobro izduvajte nos. Nemojte prionuti na posao prstiju umazanih džemom.
Ne bi smeli ni da prekidate – svakih pet minuta – da biste uzeli bombone, nugat, šećerne štapiće, keks, čokoladu i druge slične stvari.
Vreme i dan lekcije utvrđuju se uz saglasnost učenika i učitelja. Bilo bi veoma nezgodno ako bi učenik imao čas u svoje vreme i svog dana, a učitelj držao čas u svoje vreme i drugog dana.
To se često dešava na fakultetima. Ima učenika koji nikada ne vide svoje učitelje. Zanimljiva primena fakultativnog [opcionog] sistema…
Nemojte slediti taj metod. Zato što se prosto morate uskladiti. Učenik i učitelj došli su na ovaj svet da bi se sreli – makar s vremena na vreme. U suprotnom, gde bi to vodilo? Da, gde bi to vodilo? Reći ću vam gde: to ne bi vodilo nigde.
Znajte da je rad sloboda – sloboda za druge. Dok radite, nikome ne smetate. Nemojte to nikada smetnuti s uma. Razumete? Sedite.
Dužan sam da završim ovo izlaganje, jer nam vreme ističe. Uskoro će šest. Idem da prezalogajim nešto, pa u šetnju – da probudim apetit.
Budite dobri, deco moja.
Zahvaljujem vam se na pažnji i molim vas verujte da sam vaš stari prijatelj.
Ostaje mi još samo da se zahvalim odraslima – koji su bili voljni da me saslušaju. Njima, koji su u meni prepoznali svog najodanijeg slugu i kome su dopustili da im se obratim, upućujem svoje najučtivije pozdrave.
Erik Sati
„Les Enfants Musiciens“, rukopis za predavanje održano 17. II 1921. Prvi put objavljeno u časopisu Vanity Fair, vol. 19, n° 2, oktobar 1922, 53, na francuskom, pod naslovom „La Musique et les Enfants“. Écrits, 81–87.
Knjižare
Prodaja, kupovina knjiga… kakva je to poslastica i koliko samo uživam u posetama mojim prijateljicama iz knjižara, Adrijeni Monje i Silviji Bič!60
Prva od tih dragih prijateljica osnovala je svoju kuću usred rata (Velikog rata); druga je osnovana pre dve godine, pod zaštitom veličanstvenog Šekspira. One su, u mojim očima, primer hrabrosti. U prolazu često svratim kod njih, da im kažem „malo zdravo“, „na pet minuta“ – i onda tamo ostanem satima. Podsećaju me na šarmantnu knjižaru mog dobrog prijatelja Bajia, iz ulice Šose-d’Anten (Librairie de l’Art Independant).61
Davna su to sećanja, ali kako je divno prizvati ih.
Katalog knjižare Librairie de l’Art Independant iz 1896. James Joyce i Sylvia Beach na vratima knjižare Shakespeare and Company, 1922 (kada i Sati piše ovaj članak).
Da, ta Librairie de l’Art Independant bila je zaista šarmantna knjižara.
Posećivali su je „mladi pisci“ tog vremena, ali i neki muzičari su svraćali tamo na čašicu prijateljskog razgovora – Debisi i Šoson (Ernest Chausson), između ostalih. Bili smo očarani najdelikatnijom mogućom dobrodošlicom na koju smo tamo nailazili. Nikada neću zaboraviti tu intimnu rezidenciju Knjige, niti će lik tog dobrog čoveka, našeg „dobroj Bajia“ ikada izbledeti iz mog sećanja.
I stoga, kada mi je moj prijatelj Pjer Tremoa62 najavio da otvara knjižaru, poskočio sam od radosti – i umalo se sapleo. Za mene su to bile dobre vesti – veoma dobre; i unapred sam u tome video hiljadu zadovoljstava, među kojima je prilika za još jednu „flaneriju“ imala značajnog udela.
*
Nije li knjižara pomalo kao hram „flanerije“? Verujem i da takav „ansambl“ knjiga razgibava i odgovarajuću „sekciju“ nesvesnog – ili da makar pomaže njen procvat. Kakvo neobično iskušenje! Zar ne zastajemo pred izlozima knjižara i po najgorem vremenu, s nogama u vodi, s vetrom u očima?
Šta mari! Knjige su pred nama; pozivaju nas da zastanemo, da ih milujemo prstima i očima – sve dok se blaženo ne zaboravimo u njima i tako odbacimo gnusne okove koji nas vezuju za stari svet ljudske bede.
*
Moj prijatelj Pjer Tremoa voli knjige; svestan je njihovih zasluga i zna da ispravno proceni njihove pojedinačne kvalitete. Kako je apsolutno nepristrasan, njegova naklonost se proteže na stare knjige isto koliko i na one koje su se tek pojavile; i uvek će biti precizan vodič za amatera koji poželi da ga konsultuje.
U njegovoj kući može biti hladno i senovito, toplo i intimno – u zavisnosti od godišnjeg doba; ona može da evocira prošlost i da nas navede da naslutimo budućnost. „Dragi moj Tremoa“, rekao sam mu, „često ću svraćati kod vas.“
Erik Sati
„Bouquinerie“, Catalogue, n° 1, mart 1922. Écrits, 52–53.
Mesto obrazovanja
Još jedan Satijev osvrt na muzički i akademski svet, njegove rituale, patos, pompu. Iako na momente zvuči kao suviše interna rasprava, o imenima i događajima od kojih mnogi danas ne znači ništa, opet možemo da vidimo Satijev duh u punom zamahu, s njegovim neodoljivim žaokama, jezičkim kuršlusima i drugim figurama. Jedan od njegovih priloga za prodadaistički časopis Les feuilles libres, objavljen 1922, u rubrici
„Muzička hronika“ („Chronique musicale“). (AG)
Izvođenjem prelepe simfonije Albera Rusela, na jednom od svojih nastupa, Padluov orkestar je učinio plemenito delo, ali je uzburkao muzičke vode tako što je u njih uronio zvučnu anarhiju – poznatiju pod imenom Kakofonija – užas!
Da: Padluov orkestar je to uradio. I to hladnokrvno. Što nije lepo, kažem i ponavljam.63
*
Među kritikama upućenim Alberu Ruselu, ima jedna koje se sećam (zato što ju je izneo dobitnik Nagrade Rima): optužen je da je amater. Savršeno.
Postavlja se pitanje: kako prepoznati amatera? Vrlo jednostavno: on naime nije dobitnik Nagrade Rima – Prve nagrade Rima (u poverenju, Druge nagrade istog grada jednostavno ne postoje – što je sasvim prirodno64).
*
Sigurno je – avaj! – da nemam ukusa, da nemam talenta… To su mi dovoljno često govorili … Stoga ću, ako nemate ništa protiv, reći nešto o jednoj stvari koja me lično ne pogađa i u kojoj nemam nikakvog interesa.
Budite dakle tako ljubazni i dopustite mi da postavim sebi sledeće pitanje: šta je ta gore pomenuta… kako se ono zvaše… Nagrada, moliću lepo? Nešto superiorno, izuzetno, prvoklasno, vanserijsko, ekskluzivno i izuzetno retko.
Alber Rusel nije ni superioran, ni izuzetan, ni prvoklasan, ni vanserijski, ni ekskluzivan, ni izuzetno redak – u to treba verovati.
Žao mi je zbog njega, ali to nije razlog da ga manje volim – i nadam se da on to zna.
*
Da biste dobili tu nagradu Italijanskog instituta morate u sebi imati moralnu suštinu, taj „sok“ – ako mogu tako da se izrazim.
Za to „odličje“ treba se takmičiti. Dodeljuje se jednom godišnje – leti – najzaslužnijima, obavezno; i mogu ga dobiti samo oni kandidati koji „izgleda liče kao da liče“ – ni na šta.
*
Nagrada Rima mnogo znači. Kao obeležje je savršena. Kada se nađete pred nekim njenim dobitnikom, upozoreni ste, znate s kim imate posla. Naime, Nagrada Rima vredi samo kao „nepatvorena“: kao takva, nikada ne pada ispod vrednosti sličnih nagrada. Ako se „prekroji“ neće vam značiti ništa.
*
Kad pomislim da se i jedan Debisi takvim ljudima obraćao sa „dragi druže…“!
U njegovom domu često su se evocirale uspomene na „Fobur-Poasonijer“65 (iako moram da primetim da su te uspomene doslovno opijale njegovo sećanje).
Zato je i mogao da podlegne toj slabosti i dopusti sebi da bude izabran u Vrhovni savet Konzervatorijuma.
Bio je prava žrtva svog mesta obrazovanja, iako je s najvećom energijom, koliko je to bilo u njegovoj moći, nastojao da ispravi njegova nedela.
*
Čudnovata i za nju laskava stvar je to što Nagrada Rima i dalje uživa neki prestiž. Mnogi smatraju da je superiornija u odnosu svoje „male prijatelje“ iz drugih oblasti. Ali ne! Isto vam je to, kažem vam; ni bolje, ni gore; potpuno isto… Da.
*
Mislim da ne grešim – što se izbora tiče – što ovde sastavljam listu najistaknutijih muzičara koji su tokom prošlog veka dobili Nagradu Rima: Berlioz, Guno, Bize, Masne (Jules Massenet) i Debisi.
Frank, d’Endi, Lalo (Édouard Lalo), Šabrije i Šoson nisu bili laureati Instituta: bili su amateri.
*
Slikari, poput Manea, Sezana, Pikasa, Derena, Braka i drugih, oslobodili su se najgorih navika.
Na sopstveni rizik i odgovornost spasili su slikarstvo – kao i umetničku misao – od totalne, večne i opšte degradacije.
Koliko im samo dugujemo!
*
Pisci ne dobijaju Nagradu Rima, ti dobri ljudi; to je ono što ih čini privilegovanim i predmetom zavisti: oni su srećnici ovog sveta – ovog Velikog sveta i ovog Donjeg sveta, tako prizemnog.
Znamo da univerzitetske diplome ne igraju nikakvu ulogu u stvaranju čoveka od pera; izgleda da mu ne bi zamerili čak ni kada ne bi znao da čita.
Opet bi bio pisac, samo nepismen, to je sve.
*
Kod muzičara je to drugačije.
Koliko nas često može iznenaditi neobičnost njihovog gledišta – naopakog gledišta.
Privlače ih smejurije. Primer: Lavinjak, u svojoj knjizi Muzika i muzičari (str. 556), kaže kako se „francuska škola može s pravom pohvaliti što u svojim redovima ima takve majstore kao što su: Gastinel, Kolomer, Kanobi, gđa kontesa de Granval, Falkenberg, gđica Augusta Olmes, Lepo-Delaje, de Buadefr, Vilijam Šome“, itd… (To mora da je bilo zbog neke opklade, šta mislite?)66
Očigledno je da su se svi ti majstori dokazali. Oni su predmet opšte veneracije – vrlo venerične,
nesumnjivo…
Treba primetiti da se, srećom, jedan Šabrije, Debisi ili Dika (Paul Dukas) ne nalaze među tim „majstorima s kojima se francuska škola može s pravom pohvaliti“.
I kad samo pomislimo da je Lavinjak važio za pristojnog čoveka! Imajte na umu da se njegova knjiga naširoko konsultuje i daje „ton“ u obrazovnim krugovima… Šta kažete na to?
Tome učimo našu jadnu decu! Sreća što ih nemam – nijedno…
*
Devetnaesti vek nam je dao tri značajna dobitnika Druge nagrade Rima: Kamija Sen-Sansa, Pola Dikaa i Morisa Ravela.
Duh „institutskog takmičenja“ vidljiv je kod Sen-Sansa i Ravela; i nevidljiv kod Pola Dikaa.
Taj muzičar je jedini student Konzervatorijuma čiji stvaralački smisao nije izobličen mestom njegovog obrazovanja, a autor Peri jedan je od najistaknutijih mislilaca i zadivljujući tehničar [balet La Péri, 1912]. U Polu Dikau nema ničeg od „školskog nadzornika“.
*
Prema opštem uverenju, samo zvanična ustanova u Madridskoj ulici može usaditi muzičko znanje.67
Dobro, ako tako misle; ali pitam se – sklopljenih dlanova – zašto smo mi muzičari prisiljeni da primamo državno obrazovanje, dok slikari i pisci uživaju slobodu da uče gde hoće i kako hoće?
Uvek sam govorio da u umetnosti nema Istine – to jest, da ne postoji samo jedna Istina. Ona koju mi nameću ministri, neki Senat, neko Veće ili neki Institut može samo da me revoltira i izazove ogorčenje – iako sam duboko u sebi potpuno ravnodušan prema tome. I zato iz sveg glasa kličem: Živeli amateri!
Erk Sati
„L’Origine d’Instruction“, Les feuilles libres, IV° année, n° 27, juin-juillet 1922, 199–204. Écrits, 36–38.
56 Ravel se na početku rata dobrovoljno prijavio u vojsku, u avijaciju, ali je zbog godina i slabijeg zdravlja bio odbijen. Pokušao je još nekoliko puta s avijacijom, ali je na kraju bio primljen u jedan artiljerijski puk, kao vozač kamiona.
57 Jean Marnold (1859–1935), prevodilac i kritičar, uz Vijermoza i Anrija Gotje-Vilara, zvanog „Vili“ (više o njemu, u delu sa Satijevim instrukcijama za muzičare), glavna Satijeva meta među muzičkim kritičarima. Marnol je podržavao Debisija, ali je prema Satiju uvek pokazivao krajnje nipodaštavanje, pri čemu je u makar jednoj od svojih kritika pokušao da bude i duhovit. Videti Jean Marnold, „Musique, 3rd Festival Montjoie!“, Mercure de France, 16. IV 1918, 513–514, navedeno u Potter i Orledge, 31.
58 Ovo predavanje je održano 17. II 1921, na „večeri za mlade“, koju je gđa Žana Alven (Jeanne Alvin), profesorka klavira, priredila u Salle de L’Etoile, u ulici Chateaubriand 17. Sati je na istom mestu prethodno održao predavanje o „Muzici i životinjama“ (18. XII 1919, drugačije od članka „Muzika i inteligencija kod životinja“) .
59 Kao član „Arkejskog sovjeta“ – pri lokalnom ogranku Radikalne partije i Radikalno socijalističke partije – Sati je u periodu 1908–1911. zaista provodio mnogo vremena s decom, davao im časove solfeđa, vodio ih na izlete, upoznavao s ostacima srednjovekovnog nasleđa u tom delu Pariza, sve dobrovoljno i besplatno. To ćemo detaljnije videti u poglavlju o njegovim arkejskim aktivnostima. Pored toga, ne samo u tom periodu, pisao je komade za decu i bio posebna atrakcija za decu svojih prijatelja. Jedan od tih klinaca, opet iz Arkeja, postaće i njegov prvi biograf, Pjer-Danijel Templije, sin arhitekte Aleksandra Templijea, koji će Satija uvesti u lokalnu socijalističku organizaciju.
60 Adrienne Monnier (1892–1955) i Sylvia Beach (1887–1962), čije su knjižare, La Maison des Amis des Livres (od 1915) i Shakespeare and Company (od 1919, koja je ujedno bila i biblioteka), bile pravi epicentri pariskog kulturnog života i naročito tadašnje avangarde. Od 1921, nalazile su se u istoj ulici, Odeon, na brojevima 7 i 12. U La Maison des Amis des Livres 1919. je priređeno i jedno od prvih (tačnije, drugo) izvođenje Satijeve „simfonijske drame“ Socrate (za glas i klavir ili za glas i orkestar). Opet, knjižara-biblioteka Silvije Bič najpoznatija je kao prvi izdavač Džojsovog Uliksa (1922).
61 Edmond Bailly (1850–1916), knjižar i izdavač, jedan od glavnih promotera simbolizma i teozofije, za čiju su kuću (1888–1917) svoje prve radove objavili i Andre Žid i Pol Klodel. Objavio je i danas retko izdanje Satijevog dela, iz njegovog mističnog perioda, Commune qui mundi nefas: extrait de la Messe des Pauvres (1895).
62 Pierre-Ernest Trémois (1898–1976), u to vreme mladi izdavač, koji 1922. osnovao izdavačku kuću Éditions M.-P. Trémois i otvorio knjižaru Librairie-galerie d’art M.-P. Trémois. Objavljivao je i časopis Catalogue mensuel de Pierre Trémois, libraire-éditeur, za koji je Sati napisao nekoliko članaka, od kojih ovde prenosimo dva (ovaj i „Loši primeri“).
63 „Orchestre Pasdeloup“ ili „Orchestre des Concerts Pasdeloup“: najstariji simfonijski orkestar u Francuskoj, koji je 1861. osnovao dirigent Žil Padlu (Jules Étienne Pasdeloup, 1819–1887), pod nazivom „Concerts populaires“. Sati se osvrće na premijerno izvođenje Ruselove „Simfonije br. 2 u B-duru“ (A. Roussel, Symphonie no 2 en si bémol majeur, op. 23, 1919–1921), od 4. marta 1922. Alber Rusel je, iako tri godine mlađi (1869–1937), bio Satijev učitelj u Schola Cantorum de Paris, a Sati će mu kasnije posvetiti treći stav svoje kompozicije Avant-dernières pensées, iz 1915.
64 U smislu, postoje, ali kao da ne znače ništa. Nagrada Rima ili Rimska nagrada, Prix de Rome, koja se spominje i u članku o Debisiju, jeste nagrada koju je od 1803. do 1968. dodeljivala Francuska Akademija, u okviru Francuskog Instituta (koji Sati, u ovom kontekstu, naziva „Italijanskim institutom“). Nazvana je po Rimu, zato što su u vreme kada je ustanovljena, 1663, tada samo za slikare i vajare, dobitnici prve nagrade sticali pravo da provedu u Rimu tri do pet godina, o trošku države. To se nastavilo i kasnije, a kada je nagrada uvedena i za muzičare, pobednici su dobijali smeštaj u zdanju Francuske Akademije u Rimu, u čuvenoj vili Mediči. Konkurs je imao i nekoliko kategorija „drugih nagrada“. Nagrada je ukinuta tokom previranja 1968, po nalogu tadašnjeg ministra kulture Andrea Malroa.
65 Rue du Faubourg-Poissonnière: u toj ulici nalazio se Muzički konzervatorijum, koji je pohađao Debisi (Conservatoire National de Musique et de Déclamation, danas Conservatoire de Paris).
66 Albert Lavignac, La musique et les musiciens, 1895, odeljak „Les contemporain“ („Savremenici“), od str. 556. Lavinjak u tom delu počinje s nekoliko poznatijih imena, ali onda nastavlja s dugačkim spiskom potpuno efemernih muzičara; za većinu njih danas se ne mogu naći ni osnovni podaci. Transkripcije možda nisu uvek ispravne, ali sva imena se mogu proveriti kod Satija ili Lavinjaka.
67 Konzervatorijum se 1911. preselio u rue de Madrid.
anarhistička biblioteka
