Tokom celog života, Ernesto Sabato donosio je mnogobrojne odluke, ali one ključne odluke koje je doneo prožete su dubokim društvenim procesima koje će u ovom ogledu biti analizirane sa narativnog stanovišta.
Godine 1938. Sabato je bio završio doktorat iz fizičko-matematičkih nauka, do polovine doveo svoje istraživanje atomske radijacije u Laboratoriji Kiri u Parizu, i nekoliko godina proveo predajući Ajnštajnovu teoriju na Univerzitetu u La Plati. Na vlasti počev od 1943, Huan Domingo Peron postavljao je prepreke za predavačke karijere intelektualaca koji su bili kritični prema njegovoj vlasti, te su mnogi od njih bili otpuštani i proganjani, ali Sabatovi razlozi za napuštanje nauke nisu u dubokom nezadovoljstvu koje oseća zbog Peronove „prirodne sklonosti ka fašizmu i demagogiji“ (Sábato, 1956: 22, 24). On je nauku napustio zato da bi se potpuno posvetio pisanju. U svojoj osamdeset šestoj godini, Sabato je o tome razmišljao na sledeći način: “Zašto sam u svojim tridesetim godinama, kada mi je nauka obezbeđivala mirnu i uglednu budućnost, sve napustio u zamenu za mrak i pustinju? Ne znam. Iznova i iznova, poput brodolomnika sred mračne oluje, kretao sam bez određenog cilja, ne nazirući čak ni da postoji neko ostrvo u daljini” (Sábato, 1998: 56).
Od kakvog je društvenog značaja ovakva odluka? Kako je Sabato voleo da kaže, ta odluka bila je nalik odluci dobre domaćice da se posveti prostituciji. Ta radikalna promena puta privlači pogled koji hoće da razume na različite načine. Sabato nije bio jedini koji je iz oblasti matematike došao na književno tlo, nije bio ni jedini koji je napustio „sve ostalo“ da bi se posvetio fikciji. Koliko sam ja uspeo da utvrdim, niko i ništa nije mu garantovalo da će biti objavljivan, čitan ili priznat, a naročito ne kolege pisci njegovog vremena. Kao i na svakom drugom polju kulturne produkcije, veoma je visok stepen niskih strasti koje su u igri: zavisti i ljubomore, taština i narcisizam, bes i mržnja. Adolfo Bjoj Kasares, njegov savremenik, gunđao je protiv njega. Radi čega, za koga pisati? Kako pisati? Kakve priče? U kojoj estetici? Možemo zamisliti horizont mogućnosti koji sebi predstavlja pisac koji kasno počinje, ako uzmemo u obzir suprotne slučajeve kao što su to Horhe Luis Borhes ili Artur Rembo; oni su se od detinjstva hvatali pera.
Kako oceniti takvu odluku? Kako pričati priče koje se vrte oko tog odricanja? Šta je ono strogo lično, a šta strogo društveno (društvena istorija) što se tiče i što stoji u pozadini tih odluka? Posao sociologa, ono što je Čarls Rajt Mils nazvao „sociološka imaginacija“, tesno je povezan sa dešifrovanjem ili pokazivanjem kako se odvija susret pojedinca sa istorijom, ili kako se istorija stvara kroz nagomilavanje ličnih odluka (Mills, 1997: 23–43). Međutim, Milsova imaginacija nije iznela predlog kako da se ispričaju takvi susreti a da se pri tome ne govori o pojedincu s jedne strane, a o nadindividualnim procesima sa druge. Apstrahovati znači razdvajati, i u toj moćnoj veštini intelekta, u kojoj se stapaju novac i um (Sábato, 1951), leži duboka teškoća. To je ono isto blato na koje je ukazao Imanuel Valerštajn kada je priznao da svom monumentalnom istraživanju kapitalizma, koje je do tada objavljeno u četiri toma, nije uspeo da progovori o spomenute „tri sfere“ – ekonomiji, politici i društvu ili kulturi – nikako drugačije nego o svakoj posebno (Wallerstein, 2003: 7–20). On to pripisuje pojmovnom nasleđu liberalizma (Wallerstein, 1999: 75–94). Izazov koji se postavlja jeste naći način pripovedanja koji će istovremeno biti i pojmovna argumentacija.
Kao krik užasa koji ga je prinudio na odricanje, Sabato iznosi zapažanje da čista nauka i njene tehničke primene ne mogu da proračunaju (negativne) posledice po društvene odnose. Nije Sabato bio prvi koji je to rekao, kao što to nisu bile ni reči amatera u nauci. To je bio krik pojedinca koji je došao do krajnjih granica naučnog polja. Vrlo često nauka ne samo da ne može da iziđe na kraj, nego se i ponaša kao gluva i slepa (a da li bi drugačije i mogla?) pred društvenim zahtevima i upozorenjima. Sabato je još jedan od očajnika koji si odlučili da bace peškir nasred ringa i da u borbu krenu na drugačiji način i na drugom terenu. U ogledu u kojem je Džordž Stajner hteo da razmotri građenje pojma kulture nakon Aušvica, preoblikovao je naslov opere Bele Bartoka, Zamak Plavobradog, da bi izneo argument kako su barem od 18. veka, u zaletu koji je omogućilo stanovište poznato kao „prosvećenost“, ljudi počeli da otvaraju sva vrata u zamku, pravili čudesna otkrića i pronalaske i osvajali univerzum. Možda su poslednja vrata bila ona koja su otvorena između 1933. i 1945, vrata koja su vodila u dubinu noći. Međutim, da ta vrata nisu otvorena, to bi bila sabotaža i kukavičluk (Steiner, 2013, glava 3). Negativne posledice, koje se nikada ne mogu potpuno predvideti, prodiru u društvene odnose. Društvene veze (Emil Dirkem) narušene su ili pokidane. Kao proizvod nauke ili njenih primena, u 20. veku nema jasnijeg primera negativnih posledica u 20. veku od atomske bombe, logora za istrebljenje ili gulaga. Nije bilo malo onih koji su, uključujući i Teodora Adorna, te posledice konceptualizovali kao „Apsolutno Zlo“. Najmučnije i najsramnije od svega, primećuje Stajner, jeste to što su obrazovani i civilizovani ljudi koji su mogli sesti da čitaju Imanuela Kanta ili da slušaju Franca Šuberta, bili oni koji su naređivali ili izvršavali naređenja za uništenje. Kultivisani i civilizovani ljudi koji su podjarivali varvarstvo. Kako je bilo mogućno da visoka kultura – knjige i laboratorije, društvene i prirodne nauke ni na koji način nisu obuzdale destruktivne duhove? Kako je mogućno da je visoka kultura podsticala najmahnitija razaranja? (Steiner, 2003: 11–15; 2013, poglavlje 3). Sabatova kritika stoji u vezi sa glavnim kritikom na račun kapitalizma kao društvenog sistema barem od 18. veka. Iako mu jesu potrebni neki izvršioci, ono što kapitalizam najmanje zanima jesu ljudska bića.
Sabato tu nije originalan kritičar. Koliko je pisaca, i to onih najboljih, pitao se i Rikardo Pilja, koji su se odlučno suprotstavljali kapitalizmu i pozivali se na najrazličitije arhaične i predindustrijske postavke? (Piglia, 2014; 2015). Zanimajući se za ovo pitanje, Pilja je romansirao slučaj „Unabombera“: potekao sa Harvarda, elitni matematičar rešio je da ubija naučnike u Sjedinjenim Državama pomoću sve sofisaticiranijih bombi, prema načelu da na njihovim plećima počiva teret krivice zbog rada u korist privatnih interesa i podrivanja slobode i čovekovog pretpostavljenog „prirodnog života“ (Unabomber, 2016; Piglia, 2015).
Rođeno u 19. i oslobođeno svake sumnje u 20. veku, obožavanje ili kult nauke među profanima i konvertitima bio je njena najveća pobeda. Apologija geometara bila je glavna bomba koju je bacilo prosvetiteljstvo i koja ih je sve raznela. Oni koji ispovedaju veru i ulažu duboke napore u modele ili teorije o tome da čovek dela kao neka vrsta računara i da se njegove glavne odluke zasnivaju na „hladnoj egoističnoj računici“ (Karl Marks) ne nalaze empirijski oslonac, ako slušamo Sabata. On je napustio nauku da bi seo da piše. Društveni značaj te odluke takođe pripada egzistencijalnim razlozima koje je Sabato sam sebi davao i javno izlagao. Neki su iz toga pročitali izdaju, kao što je to bio profesor Bernardo A. Ousaj, dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju 1947, koji je Sabatu dao stipendiju za godinu dana istraživanja u Parizu, a što je bila samo karta za poslednji voz ka njegovom stvarnom pozvanju (Sábato, 2006: 13–14). Odricanje od nauke navelo je Sabata da se suprotstavi nezadrživom kultu računa i logike u odnosima među ljudima. Taj kult u sebi nosi žestok prezir prema svakom pokušaju udaljavanja od njegove vlasti i ulasku u mračno carstvo nepredvidljivosti i apsurda, dvosmislenosti i metafizike, strasti i najužasnijih lica. Sabatovo neverovanje u upotrebe čistog uma nije, međutim, bilo dogmatično. On je tražio neku vrstu sjedinjavanja suprotnosti, ili je pokušao da napravi sintezu te dve suprotnosti. Odjeci romantičarske filozofije sa kraja 18. i početka 19. veka ukazuju na to kakve je planove imao Sabato. Njegova odluka da piše fikciju bila je iskorak na teren na kojem je istraživao mogućnosti sinteze.
Pisanje fikcije povlači za sobom pitanja različite prirode, preispitivanja na planu intenziteta ili širine, a ne samo estetska ili duhovna. Kada govorimo o fikciji koja hoće da bude „autentična ili veoma duboka ili originalna“, veoma je teško odmeriti težinu zamršenog predmeta intelektualnog dešifrovanja, zato što tu nije dovoljan broj prodatih knjiga ili dobijenih književnih nagrada, prevoda ili čitalaca, diktat vremena ili oštra kritika. Sabatova odluka da piše onakvu fikciju kakvu je pisao, sa graničnim likovima u egzistencijalnoj krizi, postavlja pitanje zašto u društvu nastaje zlo, a ne nešto drugo, kao na primer, dobro. Kakav je Sabatov odnos prema bolu? To je pitanje koje stalno treba imati na umu.
Ako Sabatu nije nedostajalo razloga da prezre žanr policijskog romana zato što je ovaj postao cela industrija, on ipak deli zanimanje za zločin i sve što se o društvenom prostoru može dešifrovati na osnovu zločina i zločinaca. U pisanju fikcije, Sabato je postavio pitanje mogućnosti istraživanja zla. Ali to nije učinio – prema mojoj pretpostavci – da bi zlo spoznao i razgolitio, proučio ga izbliza i razumeo, pa ni zato da se ono ne bi ponovo dešavalo, kao što bi se moglo pretpostaviti sa naivno prosvetiteljskog stanovišta. Glavne književne žanrove društvene kritike za policijski roman, špijunski roman i crni roman vezuje zapravo zanimanje za zločin.
Sabata je takođe zanimalo pripovedanje zločina, pa je stvorio dvojicu potresnih ubica: slikara Kastela i pljačkaša banaka Vidala Olmosa. Ali on svoju opkladu ne stavlja na tragove koje su počinioci ostavili i na to kako će ih istražitelj ili naoružana ruka zakona po tim tragovima naći, nego na lavirint egzistencije i metafizičkih koordinata u kojima se oni kreću. Ako nema metafizike, književnost za Sabata nema nikakvog smisla. U veku geodezijskih merenja i algoritmova, ili prvorazrednih prosvetiteljskih projekata kao što je komunizam, u kojem se skrovištu mogu zabarikadirati mnogostruka zanimanja za božansko, za egzistenciju, za smrt? Sabato je verovao da će poslednje pribežište naći u romanu i pisanju romana.
Književni žanr je takođe društvena činjenica. Pisci koje zanima određeni žanr ili određena tradicija nadmeću se među sobom da bi nametnuli pravila igre, izmenili ih ili porušili. Sledstveno tome, da bi usmerili dobrobiti koje donose priznanja i publika. Povlastiti estetiku ili formu, dubinu ili širinu, repetitivnu formulu ili originalnost, sve su to stalne vežbe iz nametanja. Malo je pisaca, kao što je, recimo, Masedonio Fernandes, koji su pisali zato da ne bi bilo objavljeno. Paradoks žanrova društvene kritike jeste kult razuma otelovljenog u detektivu ili u detektivskom zapletu. Često skriveni ili rasuti, tragovi zločina ili zavere liče na mozgalice koje treba objediniti, što će učiniti genijalnost detektiva, ili policajca, ili žrtve zainteresovane za kaznu ili osvetu. To je društvena kritika iz književnosti, koja suspenduje svoj najdragoceniji cilj, a to je privatna upotreba razuma.
Sabatu je draža dvosmislenost ili egzistencijalna dilema graničnih likova. Nije mogao naći jasnijeg predstavnika tog kulta nego što su to detektivske priče koje je pisao Borhes, i u manjoj meri, one koje je napisao sa Adolfom Bjojem Kasaresom. Taj književni i pojmovni, filozofski i duhovni disput sa Borhesom proširio se i na politički teren 1956. godine (Beltrán Nieves, 2013: 55–74).
Kako se može ispričati život pisca? Koji procesi dugog trajanja, čija su lica često skrivena, stoje u vezi sa ličnim odlukama? Na koji je način umetnički izraz takođe (političko) svedočanstvo o suočavanju sa svetom? Koje političke posledice podstiče ili ukida jedno književno delo? To su priče koje treba ispričati i koje prožimaju ili teku naporedo sa odlukama koje je Sabato donosio a ja ih vidim kao temeljne.
Sabato: biografski pokušaj
Veoma siromašni, poreklom sa Kalabrije, bračni par Frančesko Sabato i Đovana Ferari, poreklom Albanka, iselili su se u Argentinu u poslednjim godinama 19. veka. Kao i za mnoge druge Evrropljane koji su se zaputili u Ameriku, ova južnoamerička zemlja nudila je nove mogućnosti. Ima razloga zašto se kaže da su, za razliku od Meksikanaca, koji dolaze od Mešika, ili od Peruanaca, koji dolaze od Inka, Argentinci dolaze sa brodova. Nije šala. Argentinska useljenička politika pred kraj 19. veka značajno će promeniti demografski sastav zemlje. Kada je otvorila vrata useljenicima, Argentina je na izvestan način postala zemlja Baskijaca i Nemaca, Francuza i Španaca, Italijana i Slovena, Libanaca i Mađara.
Ti doseljenici dali su i nov zamah obrazovnim projektima u srednjim školama i na univerzitetima. Pokretali su časopise i novine. Socijalizovali visoku i masovnu kulturu. Podstakli širok spektar političke ideologije levice. Traženje nade u novoj zemlji, udaljenoj na hiljade kilometara, nije umanjila nego je uvećala određenu vrstu siromaštva izazvanu samoćom i nostalgijom, „jer dok se brod udaljavao iz luke, sa licem u suzama, gledali su kako njihove majke, sinovi, braća, iščezavaju u smrt, zato što ih nikada više neće videti“ (Sábato, 1998: 14). Neki mornar, iz neke nemačke luke, sa sobom je doneo harmoniku, i na novoj zemlji stvorena je ona „metafizika koja se pleše“ (Santos Disepolo), izražavajući najdublja osećanja.
Ti doseljenici su, osim toga, bili društveno presudni za nastanak najvažnije političke i društvene pojave u Argentini u 20. veku: peronizma. Maks Veber nije grešio kada je upozoravao na nesmerane posledice delovanja.
Kao zemljoradnička oblast i tipično zemljoradničko mesto, Rohas je deo teškog pejzaža kakav je pampa, zato što tamo naoko nema ničega. Važne su nijanse. Ptice i jezera, večeri i svitanja. Naselivši se u Rohasu, u provinciji Buenos Ajres, Sabatovi su izrodili jedanaestoro dece, sve sinove. Mada siromašan i bez obrazovanja, Frančesko Sabato postaće vlasnik pekare i mlina za brašno. Napraviće čitavo malo bogatstvo koje će mu omogućiti da obrazuje sve svoje sinove. Nećemo pogrešiti ako kažemo da se Sabato rodio u buržoaskoj kući. Ernesto je deseti sin, rođen na prelazu između 23. i 24. juna 1911. Sabatova majka odlučila je da mu da ime sina koji se rodio neposredno pre Ernesta i umro u drugoj godini. Porodica je pokojnika zvala „Ernestito“. Datum rođenja, poznata Ivanjska noć, sa mnogim religioznim i mističnim aluzijama, i anegdota sa imenom, nisu sitnice. Tajanstvo i smrt dirnuli su ga već u trenutku rođenja (Sábato, 1985: 22–23).
Mnogo godina nakon što je napisao Abadona, anđela uništenja (1974), prilikom susreta sa piscem u Madridu 1984. godine, Blas Moreno objasnio je Argentincu da filologija njegovog imena u izvesnom smislu rasvetljaava ono što on piše kao pisac. Ernest na nemačkom znači ozbiljan. A sabat je dan veštica. A na dan veštičjih okupljanja, one se sastaju sa đavolom (Sábato, 1985: 45). Ukratko, četiri čudna znaka ukrstila su se prilikom piščevog rođenja: noć svetog Jovana i krštavanje imenom pokojnika, nemačko značenje imena i značenje prezimena. To su belezi koji na izvestan način najavljuju orijentaciju njegovih interesovanja. Svakako, pitanje da li se pisac rađa ili sam sebe stvara ostaje otvoreno.
Rohas i svet detinjstva koje se u njemu odvija pojavljivaće se u romanima O junacima i grobovima (1961) i Abadon, anđeo uništenja. Nedostižna magija nedostižnog detinjstva. Ne pojavljuju se pod istim imenom, ni sa svim svojstvima. „Kapetan Olmos“ je ime za Rohas u romanima.
Razlika u godinama između starijih i najmlađih sinova je značajna. Ernesto i Arturo, deseti i jedanaesti sin, deset godina su mlađi od prvog starijeg brata. Za Ernesta je rođenje Artura, mlađeg samo godinu dana, bio razlog za ljubomoru zbog pažnje koju mu je majka posvećivala. Hteo je da ga udavi sopstvenim rukama. Povučen i neraspoložen za igru, sklon košmarima i mesečar, Ernesto se detinjstva seća kao mračne etape. „[Moja kuća] bila je prožeta strahom koji sam osećao [od oca]. Plakao sam krišom, jer nam je to bilo zabranjeno, i da bi izbegla njegove nasilničke napade, majka me je skrivala. Majka se tako očajnički trudila da me zaštiti, i nehotice, pošto su njena ljubav i dobrota bile beskonačne, da me je na kraju izolovala od sveta. Pretvoren u usamljenog i uplašenog dečaka, sa prozora sam posmatrao svet čigri i žmurki koji je meni bio zabranjen“ (Sábato, 1998: 13).
Sledi opis Ernestovih uspomena na oca: “Bio je vrhovni autoritet u porodici u kojoj se moć hijerarhijski spuštala do najmlađe braće. Još se sećam kako sam sa strahom gledao njegovo lice izbrazdano istovremeno naivnošću i grubošću. Njegove neopozive odluke bile su osnova gvozdenog sistema zapovesti i kazni, takođe i za mamu. Ona je uvek bila veoma uzdržana, i mogućno je da je u samoći patila zbog njegovog toliko grubog i strogog karaktera. Nikad je nisam čuo da se žali, a sred svih tih teškoća morala je na sebe preuzeti težak zadatak da odgaji jedanaestoricu sinova” (Sábato, 1998: 16; Sábato, 1977).
Roditelji nisu onakvi kakvi su zaista, nego onakvi kakvih ih se sećamo i kakve ih ispisujemo, govorila je Virdžinija Vulf. Vojničku disciplinu, međutim, nisu svi izdržali. Brat Pepe, „ludi Sabato“, pobegao je od kuće sa 16 godina i otišao sa cirkusom, mada se potom vratio. Isto se desilo i sa Umbertom: pobegao, i potom se vratio. Mada je ljutito vikao da ih više neće primiti u kuću, otac je ipak prihvatio dvojicu sinova.
Ernesto je osnovnu školu završio u Rohasu. Tada dvadesetogodišnja učiteljica kasnije ga se sećala kao briljantnog učenika. Morala je i sama da uči stvari o kojima joj je dečak postavljao pitanja. A on je otkrivao dva iskustva koja će postati njegove velike strasti: crtanje i pisanje. Za moge pisce, kao i za slikare, prvi dodir sa osnovama zanata odvija se veoma rano, kroz igru; Sabato nije bio izuzetak.
Nije mogao da nastavi školu u Rohasu. Godine 1924, u svojoj trinaestoj, sam je pošao u La Platu da se upiše na Nacionalni kolež Univerziteta u La Plati, kao što su to činila i ostala njegova braća. Sabato se seća: “Dok je majka ostala da stoji tamo [na vratima], ne mogući da zadrži sina, ne želeći da to učini, ja sam, gluv za njenu sitnu molbu, već jurio za svojim grozničavim utopijama” (Sábato, 2000: 73).
U koležu mu je španski jezik predavao esejista Pedro Enrikes Urenja. On je bio dominikanac koji je došao iz Meksika, gde je razvio visoko intelektualno delo među članovima Omladinskog ateneuma. Meksička revolucija uzdrmala je tu grupu, mnogi su bili odlučili da odu. Enrikes Urenja došao je u Argentinu, gde je radio kao profesor španskog do poslednjeg dana svog života, kada je umro od infarkta u vozu iz Buenos Ajresa za La Platu. Sabato je u više mahova pisao o dominikanskom humanisti, dragom učitelju: “Njemu dugujem svoje prvo zbližavanje sa velikim piscima, i još se sećam njegovog mudrog upozorenja: ’Tamo gde se gramatika završava, počinje velika umetnost.’ Ovin nije bio zagovornik purističkog shvatanja jezika, naprotiv, bio je blizak Fosleru i Humboltu, koji su na jezik gledali kao na živu silu u stalnim preobražajima (Sábato, 1998: 25).
Mnogo godina kasnije, na samom početku 1940, Enrikes Urenja postao je ključna figura u Sabatovom književnom životu. Dominikanac je bio most između Sabata i ugledne književne grupe oko časopisa Sur, koji su vodili Viktorija Okampo i Hose Bjanko. Enrikes Urenja bio je aktivan član i sagovornik.
Pošto je došao iz unutrašnjosti, Sabato se u koležu osećao nespretno. Većina učenika bili su iz grada. Na dve stotine kilometara od majke, sam i tužan, godinu dana proveo je danju učeći, a noću plačući. Sabatova majka pribojavala se njegovog mesečarenja. Za Sabata je to bila prva istinska egzistencijalna kriza. Pisac se seća da ga je u tom kovitlacu dokazivanje teoreme bilo ono što ga je spaslo. Red i sigurnost, čistota i jasnoća. Sve to otkrio je zahvaljujući matematičkom rešenju. Red i sigurnost, čistota i jasnoća koje nije imao u sebi.
Sabato se bacio na matematiku. U čistoj nauci video je uporište naspram prljavštine sveta. U osamnaestoj godini Sabato se upisao na Fakultet fizičko-matematičkih nauka Univerziteta u La Plati. Već u Nacionalnom koležu bio je u kontaktu sa anarhističkim grupama čiji su članovi poreklom često bili Španci. Anarhizam se obično povezuje sa „ljudima koji postavljaju bombe“. Na pragu 21. veka „Unabomber“ je bio rusoovska varijanta, sa znanjem visoke matematike i poznavanjem eksploziva. Hose Marija Peres Gaj seća se slučaja Luiđija Lukenija, Italijana, zidara, koji je u dvadeset petoj godini zabo nož u grudi Jelisavete Habzburške, carice, kraljice Mađarske i supruge Franje Josifa (Pérez Gay, 2008: 170–171). Najbolji među njima, međutim, pacifisti su. Studenti na Univerzitetu u La Plati nisu štedeli političku energiju. Godine 1930, na vrhuncu Crvenog oktobra, Sabato je pristupio Omladinskoj komunističkoj federaciji. To nije bila mala promena. Bila je to aktualizacija duge borbe između strategije koju je teorizovao Mihail Bakunjin, fleksibilne, bez zagriženosti, protiv dogmatskog vertikalizma marksizma-lenjinizma. Mnogi intelektualci u zapadnom svetu su tokom dvadesetih i tridesetih godina s verom prihvatili komunistički idearijum: Andre Malro i Džordž Orvel, Pablo Neruda i Andre Žid, Žan-Pol Sartr i Artur Kestler, Rafael Alberti i Oktavio Pas, među mnogim drugim. Bez nedoumica, povodom intelektualaca i umetnika, Maksim Gorki ovako je postavio pitanje: „Hoće li biti s narodima koji traže radikalnu promenu svih oblika života, ili sa kapitalom, braneći stari režim?“ (Sánchez Zapatero, 2008: 271).
Boljševici su, kao plamen, ne samo uzeli vlast u Rusiji, nego i osvetljavali budući horizont i predvodili svetsku utopiju: „novi čovek“ i „pravedno društvo“, ili „vlast radnicima“. Ubrzo je došlo do gubitka vere i razočaranja, kada su razotkriveni tzv. Moskovski procesi, pokolj koji je Staljin napravio među disidentima od 1932. do 1936. godine.
Šestog septembra 1930. došlo je do državnog udara protiv vlade Ipolita Irigojena. Predvodio ga je general Hose Feliks Uriburu. Fašizam i njegove varijante raširili su se kroz Južnu Ameriku. Građanske slobode bile su ugušene. Počela su politička proganjanja i samovoljna hapšenja. Na nišanu specijalne sekcije za borbu protiv komunizma, Sabato je napustio studije i prešao u ilegalu. Živeo je loše, pod stalnom pretnjom da bude uhapšen. U ilegali, pod lažnim imenom, drži predavanja iz marksizma-lenjinizma u Buenos Ajresu i deli marksističku propagandu. Zaljubljena u Sabata, možda u njegovu rečitost, Matilde Kusminski-Rihter, koja će postati njegova žena i majka dvojice sinova, pobegla je s njim u sedamnaestoj godini. “Jedan od tih sastanaka održan je u kući Hilde Šiler, ćerke nemačkog geologa. Ona je napravila devojačku grupu koju je nazvala Atalanta, na kojoj je predavala sve, od sporta do istorije i književnosti. Tu me je jedna devojka slušala širom otvorenih očiju, kao da sam ja – nesrećnik – nekakvo božanstvo. Ta devojka bila je Matilde” (Sábato, 1998: 31).
Godine 1933. Sabato je izabran za generalnog sekretara argentinske komunističke omladine. Čitao je Marksa, Engelsa i egzegete marksizma, ali je počeo da sumnja u Staljina i diktaturu proletarijata u SSSR. Vođama argentinske komunističke partije nisu se dopala njegova kolebanja. Zbog toga je godinu dana kasnije, 1934, poslat u Moskvu, sa presedanjem u Briselu, kao predstavnik organizacije na kongresu protiv fašizma i rata kojim je predsedavao Anri Barbis. Zapravo, uprava komunista slala ga je na neko vreme u lenjinističke škole u Moskvi na efikasnu indoktrinaciju. Da se rasprše njegova mozganja o duhu i materiji; da se dokrajče ideološke sumnje o teoriji Partije. Sibir je uvek pri ruci kao efikasno sredstvo ubeđivanja. Sabato priča: “Kad sam bio u Briselu, već sam duhovno bio loše. Trebalo je da idem u Rusiju i da ostanem dve godine u lenjinističkim školama. Jedne noći povela se rasprava. U Briselu sam spavao u sobi sa sekretarom francuske komunističke omladine, čijeg se pravog imena ne sećam, ali su ga zvali Pjer Gijo. Žestoko smo se posvađali oko Staljina. Počinjali su Moskovski procesi. Uzgred budi rečeno, tog momka su mučili nacisti, i ubili ga za vreme nemačke okupacije. Ja sam te iste noći rešio da pobegnem. I pobegao sam u Pariz” (Sábato, 1977).
U Francusku je ušao s lažnim dokumentima. Bez para i bez prijatelja, nekoliko meseci živeo je u siromaštvu. Međutim, neki portir na Sorboni, komunista jeretik, Alzašanin, primio ga je u Ri d’Ulm; tako je preživeo zimu 1934. Portir je podsetio Sabata na onaj portret kojim je Antoan de Sent-Egziperi prerdstavio nomada koji ga je spasao posle avionske nesreće u Libijskoj pustinji: „siromašni nomad koji nam je na rame spustio ruku arhanđela“ (Sábato, 2000: 89). Teška i duboka, ta iskustva obeležila bi svakoga. Patnja je, rekao bi Sabato, poučnija od sreće.
Često se tvrdi da je prilikom tog prvog boravka u Evropi Sabato napisao prvi književni tekst. Imao je oko 25 godina, ali je iskustvo koje je imao već vodilo u određenom pravcu. Bilo mu je potrebno da piše o tome. Taj tekst imao je radni naslov Nemi izvor. Kao čitalac Antonija Maćada, melanholičnog i tragičnog pesnika, Sabato je uzeo sledeće stihove: „I stoji nemi izvor, i stoji svenuo vrt.“ Od romana je odustao. Zapravo, bilo mu je potrebno više vremena, nekoliko godina da bi ga napisao, kada se ponovo našao u Parizu 1938. godine, u povoljnijim okolnostima, i doživeo poslednje odbleske nadrealizma. Taj roman nikada neće biti završen tekst, ali je časopis Sur objavio dug izvod u novembru 1947.
To vredno poglavlje, slabo poznato, već sadrži osnovna interesovanja kojima će se baviti u kasnijim romanima. Ali ovde nije reč o krotkim sablastima prošlih nedaća: to su neznanje koje je spominjao Sokrat, ili nesavršenstvo na koje je ukazivao Lajbnic, ili Kantova protivrečnost (Georgescu, 1983: 631).
“Još od Grka” – kaže Sabato – “u najmanju ruku, zna se da se bogovi noći ne smeju potcenjivati, a ponajmanje se smeju isključivati, zato što se onda svete na kobne načine (…). A nevolja je, glupost je u tome što se još od Sokrata htelo da se stavi zabrana na mračnu stranu. Te sile su nesavladive. Kada čovek hoće da ih uništi, one se sakriju, i na kraju se pobune još silnije i perverznije” (Sábato, 2000: 90).
Sabato je svoje zanimanje usmerio na mračnu zemlju zla i njegovih krajnosti. Sabato iz Abadona, anđela uništenja, „totalnog romana“ iz 1974, trećeg i poslednjeg u njegovoj karijeri, izložen je u ovom poglavlju kao embrion. Radnju Nemog izvora već je dao Gilbert Kit Česterton u Čoveku koji je bio četvrtak, spomenutom na početku poglavlja. Najprirodnija zavera prolazi neopaženo (Chesterton, 2010). Engleski pisac nije slučajno naveden, to je jasna aluzija na metafizičke preokupacije, koje su večne i svojstvene ljudskom stanju. Čovek koji je bio četvrtak nije samo detektivski roman. Zavera je samo način da roman dobije zaplet. Međutim, Čestertonova fikcija je veliko metafizičko pitanje (Boltanski, 2016: 42). Sabato je tu ponudio jedan ključ za čitanje.
Nemi izvor počinje obračunom unutar tajne revolucionarne organizacije. Glavni junak priče, Karlos, čovek koji treba da izvrši ubistvo i oko koga se vrti veliki deo priče, kaže: „To je naprosto čin proleterske samoodbrane.“ Motivi za pogubljenje su za Sabata način da u romanu predstavi ono što ga zanima. Da li je Karlos fanatični revolucionar? Zar nisu svi revolucionari nepopravljivi fanatici? Ono što Sabata zanima jesu razlozi i lica strasti i njihovih krajnosti. Zar nisu strasti, time što prekoračuju granice, samo vidljivo lice „đavola“? Sabato piše: “Odvukli su ga u baru, dok je urlao i mlatarao rukama kao ludak. Jedva su uspeli da mu glavu nabiju u blatnjavu vodu. Momak je onda dobio nadljudsku snagu, žestoko se izvio i uspeo da još jednom izvuče glavu i da poviče, ustima punim blata, glasom koji već kao da nije bio njegov: ’Mama! Mamice moja!’ S teškom mukom ponovo su mu zaronili glavu u blato i njegovi krici su se ugušili. Samo se čulo neko potmulo groktanje. Telo se izvijalo divovskom snagom. Ali, malo po malo, posustajalo je, sve dok se na kraju nije opustilo i nepomično palo u blato. Dugo su čekali, ne progovarajući ni reč. Kada su videli da se više ne pridiže, opustili su ruke, uspravili se i pogledali” (Sábato, 1947: 35).
Metafizička razmišljanja o svetu i o životu provlače se kroz tekst. Pogubljenje je bilo sukob između majke, života i smrti. Karlos, intelektialni ubica, razvija svoja metafizička zapažanja: “Taj momak bio je doušnik, ali je bio i bespomoćan čovek u blatu, biće koje traži majku, majku bez zaštite, koja je daleko, koja ne zna u kojem tačno trenutku veliki neprijatelj odnosi njenog sina” (Sábato, 1947: 39).
Na drugom mestu, Karlos u detinjstvu voli da se zatvara u svojoj sobi, da tamo gleda slike nekog generala. To su fotografije one istorije o kojoj mu je pričao deda, potomak pukovnika Salivena, San Martinovog saborca. U svojoj sobi Karlos gleda tri slike. Na prvoj je neki ružan crnac u lepom odelu, u nekom salonu. Na drugoj je isti čovek dok ljubi ruku veoma lepoj gospođici, i neki čovek koji se napola sakrio iza vrata i špijunira ih. Na trećoj, crnac bodežom ubija gospođicu koja leži na velikom krevetu koji izgleda kao neka kućica, a crnac je kao zver. To je priča o tragediji: čoveka su ucenjivali. Poverovao je u to da su tačna govorkanja da ga žena vara sa najboljim prijateljem, i savladan strastima, rešio je da ih izbode nožem.
U ovom odlomku već se vidi kompozicija drame u koju će biti uvučen Huan Pablo Kastel, glavni junak Tunela. Drama slikara koga izjedaju ljubomora i sopstvena nesposobnost da komunicira, koje ga teraju da zabije nož u trbuh Marije Iribarne, svoje ljubavnice. U romanu, Karlosova majka pati zbog sina. Razmišlja o tome da li i sâmo njegovo ime, Karlos, koje mu je dala po drugom sinu koji je umro, nije odgovorno za njegovo čudno ponašanje, za njegovo mesečarstvo, za preteranu osetljivost (Sábato, 1947: 53–54). Na drugom mestu, Karlos kao dečak hoće da zna kakav je Bog. Karlosova pitanja su ozbiljna i temeljna: Da li je Bog kao veliki čovek? Ako neko misli ružne stvari, šta Bog radi? Kako Bog kažnjava? Kako Bog nagrađuje one koji čine dobre stvari? Da li je dobro biti siromašan? Da li Bog više voli bogataše? (Sábato, 1947: 58–59). Nemi izvor se završava pripovedanjem Karlosovog sna iz detinjstva. Nije pogrešno shvatiti poslednji deo priče kao prvi pokušaj da uobliči bezobličnu ilovaču. Karlos je i mesečar, i u prvoj priči spolja se opisuju nevolje mesečara.
Zatim slede dijalozi o Drugom svetskom ratu, i na kraju susret sa sporednim likom koji se seća kako Nina, majka, ima sina mesečara, koga, iskolačenih očiju, za ruku voda po kući. Druga priča je nadrealistička. San je halucinacija. Nema nikakvog pokušaja da se pisanje zaustavi, sve je samo živo rekreiranje, u dugom dahu. Nemarnost prema jasnoći i razgovetnosti u poslednjem tekstu ukazuje na Sabatove bliske veze s nadrealistima. Moglo bi se pretpostaviti da je Nemi izvor pisao u poslednjim godinama pred rat, ili malo kasnije. Kada pažljivo čitamo ovaj tekst, od samog početka uočavamo tip filozofskih i duhovnih preokupacija koje žive u njegovoj fikciji.
Godine 1936. Sabato se tajno vratio u Buenos Ajres. Za njega se revolucionarska avantura završila. Nije bio ni bibliotečki i ni kafanski komunista. Vratio se studijama nauke na Univerzitetu u La Plati. Horhe Federiko, njegov prvi sin, rodio se 25. maja 1938. Revista Astronómica, časopis koji je izlazio u prestonici, objavio je 1937. njegovu knjigu pod naslovom Kako sam napravio teleskop sa otvorom od osam palaca. Doktorirao je na fizičko-matematičkim naukama 1938.
Kada se, sa stipendijom, preselio sa ženom i sinom u Francusku, posvetio se atomskoj radijaciji. Neposredno prisustvo razbijanju atoma uranijuma 1938, događaju koji će podeliti čovečanstvo oko atomske bombe. Vreme provedeno u Laboratoriji Kiri poklopilo se sa onim trenutkom u životu za koji neki kažu da se u njemu menja pravac i smisao egzistencije. „U to vreme antagonizama, ujutro bih se zakopao među elektrometre i epruvete, a omrknuo bih u barovima, s nadrealistima u bunilu. U Domu ili u ’De Mago’, alkoholisan, zajedno sa onim barjaktarima haosa i neumerenosti, provodio sam sate praveći ’izvanredne leševe’“(Sábato, 1998: 40–41).
Kao doktor Džekil i mister Hajd. Kanarski slikar Oskar Dominges, otelovljenje nadrealizma, alkoholičar i velikodušan čovek s kojim je razvio duboko prijateljstvo, predlagao mu je da se posveti slikarstvu. Sabato se ipak najpre okrenuo pisanju, ali će slikarstvu posvetiti poslednjih dvadeset godina svog života. S druge strane, afera koju je Sabato tih godina imao s nekom ruskom aristokratkinjom, udaljila ga je od žene. „Sećam se one večeri u Parizu kada sam je ostavio i otišao s nekom ženom koja je bila grofica pre ruske Revolucije. Uzbuđenje u tom nadrealističkom periodu u meni je bilo toliko da sam na kraju ostavio Matilde u luci, s malim Horheom u rukama, i uradio nešto užasno, što nikada nije prestalo da me muči“ (Sábato, 1998: 101–102).
Kada je izbio Drugi rat, otišao je iz Pariza i neko vreme proveo u Massachusetts Institute of Technology – gde je objavio jedan rad o kosmičkim zracima – ali ga je nadrealizam i dalje privlačio. Kada se vratio u Argentinu 1941, zaposlio se kao astrofizičar, i na doktorskim kursevima u La Plati predavao teoriju relativiteta. Nauku je potpuno napustio kada je objavljena njegova prva knjiga eseja Pojedinac i univerzum (1945). Imao je trideset tri godine kada je, na ranču u provinciji Kordoba, sa ženom i sinom, bez struje, bez ogreva, bez pitke vode, godinu dana proveo pišući. Bila je to knjiga sastavljena od fragmenata i aforizama. Da bi se posvetio pisanju, na neki način mu je išlo naruku to što je Peron na vlasti proganjao i otpuštao profesore koji su bili kritični prema njegovoj vlasti. Sabato je bio kritičan. Peron je ostao na vlasti dva uzastopna predsednička mandata (1945–1951. i 1952–1955), i na kraju ga je oborio državni udar u septembru 1955, pa je izbegao u Španiju. Nije nikakva tajna da su intelektualci podržavali državni udar, uključujući i Sabata.
Knjiga Pojedinac i univerzum nije samo dobila nagradu grada Buenos Ajresa za najbolju knjigu u godini, nego i žestoke kritike. Neki su pokušavali da ga odvrate i dolazili u planine Kordobe da ga nagovaraju. Pojedinac i unoverzum je svedočanstvo o prelasku, a ne naprosto o odricanju. Koji je bio društveni značaj te odluke? On stoji u vezi sa kritikom upućivanom kapitalizmu kao društvenom sistemu još od 18. veka. Sabatova odluka nije jedina od svoje vrste niti je originalna, ali je radikalna. Njegovo odricanje od nauke izgleda kao krik užasa pred načinom na koji nauka i njene tehničke primene razaraju društvene veze. Ako je Sabato otelovio odbranu strasti u svoja dva najpoznatija lika, slikaru Kastelu i pljačkašu banaka, čitaocu Hegela, Vidalu Olmosu; ako je Sabato, osim toga, postulirao fikciju kao sredstvo kojim čovek našeg vremena može da nađe nekakvo spasenje, to je zato što je odlučni eksponent protivrečnosti u čoveku u 20. veku.
Fernando Rodrigo Beltran Nieves
2017.
Časopis: Gradac
Literatura
Beltrán Nieves, Fernando (2013), “Borges y Sabato, enfrentados”, Revista de Investigación , 17, 55–74.
Bense, Max (2004), Sobre el ensayo y su prosa, México, Universidad Nacional Autónoma de México-Centro Coordinador y Difusor de Estudios Latinoamericanos.
Boltanski, Luc (2016), Enigmas y complots. Una investigación sobre las investigaciones, México, Fondo de Cultura Económica.
Chesterton, Gilbert Keith (2010), El hombre que fue jueves (pesadilla), México, Fondo de Cultura Económica.
Constela, Julia (1997), Sabato, el hombre, Una biografía, Buenos Aires, Sudamericana,
Georgescu, Paul (1983), “Ensayo de soteriología sabatiana”, Cuadernos Hispanoamericanos 391–393 (1), 621–644.
Langowsky, Gerald (1982), El surrealismo en la ficción hispanoamericana, Madrid, Gredos.
Lukács, Georgy (1975), “Sobre la esencia y la forma del ensayo”, El alma y las formas, 3–41, México, Grijalbo.
Mills, Charles Wright (1997), “La promesa”, La imaginación sociológica, 23–43, México, Fondo de Cultura Económica.
Pérez Gay, José María (2008), El imperio perdido, México, Cal y Arena.
Piglia, Ricardo (2014), Crítica y ficción, Buenos Aires, Random House Mondadori.
Piglia, Ricardo (2015), El camino de Ida, Buenos Aires, Random House Mondadori.
Polanyi, Karl (2003), La gran transformación. Los orígenes políticos y económicos de nuestro tiempo, México, Fondo de Cultura Económica.
Sábato, Ernesto (1947), “La fuente muda”, Sur, 157, 24–65.
Sábato, Ernesto (1951), Hombres y engranajes. Reflexiones sobre el dinero, la razón y el derrumbe de nuestro tiempo, Buenos Aires, Emecé.
Sábato, Ernesto (1956), El otro rostro del peronismo. Carta abierta a Mario Amadeo, Buenos Aires, Imprenta López.
Sábato, Ernesto (1964), El escritor y sus fantasmas, Buenos Aires, Aguilar.
Sábato, Ernesto (1977), “Ernesto Sabato a fondo”, A Fondo, rtve España. <http://www.rtve.es/alacarta/videos/a-fondo/entrevistaernesto-sabato/991743/>
Sábato, Ernesto (1984a), “Ernesto Sabato: obra y pensamiento”, Tiempos Modernos, rtve España, <http://www.rtve.es/alacarta/videos/programas-y-concursos-en-el-archivo-de-rtve/sabato-1-codecmaster-43/1130061/>
Sabato, Ernesto (1984b), Sabato oral, Coordinado por Mario Paoletti, Madrid, Instituto de Cooperación Iberoamericana Madrid–Ediciones Cultura Hispánica.
Sábato, Ernesto (1985), Abaddón el exterminador, Barcelona, Planeta.
Sábato, Ernesto (1990), “Ernesto Sabato: su concepción de arte”, El Nuevo Espectador, rtve España, <http://www.rtve.es/alacarta/videos/escritores-en-el-archivo-de-rtve/ernesto-sabato-su-concepciondel-arte-1990/1130050/>
Sábato, Ernesto (1998), Antes del fin, Barcelona, Seix Barral.
Sábato, Ernesto (2000), La resistencia, Barcelona, Seix Barral.
Sábato, Ernesto (2006), Uno y el universo, Buenos Aires, Seix Barral.
Sábato, Mario (2010), Sabato, mi padre, Instituto Cervantes <tv.cervantes.es>
Sánchez Zapatero, Javier (2008), “Utopía y desengaño: análisis comparatista entre los libros de viajes a la urss”, Estudios Humanísticos, Filología, 30, 269–284.
Steiner, George (2003), Lenguaje y silencio. Ensayos sobre la literatura, el lenguaje y lo inhumano, Barcelona, Gedisa.
Steiner, George (2013), En el castillo de Barba Azul. Aproximaciones a un nuevo concepto de cultura, Barcelona, Gedisa. Srpsko izdanje: Džordž Stajner, U zamku Plavobradog, Gradac K, Čačak–Beograd, 2012.
“Unabomber” (2016), “La sociedad industrial y su futuro” <http://www.sindominio.net/ecotopia/textos/unabomber.html>
Wallerstein, Immanuel (1999), “¿Tres ideologías o una? La seudobatalla de la modernidad”, En Después del liberalismo, 75–94, México, Universidad Nacional Autónoma de México–Centro de Investigaciones Interdisciplinarias en Ciencias y Humanidades/Siglo XXI Editores.
Wallerstein, Immanuel (2003), El moderno sistema mundial. La agricultura capitalista y los orígenes de la economía-mundo europea en el siglo xxi, México, Siglo XXI Editores.
