Bila je ponoć kad Zaratustra pođe putem preko ostrva da bi stigao u ranu zoru na drugu obalu: jer onde je hteo da se ukrca u lađu. A tu je imala dobra luka, u kojoj su i strane lađe rado bacale kotvu; one su odnosile mnoge koji su sa blaženog ostrvlja hteli preko mora. Idući Zaratustra tako uzbrdo, sećao se usput, kako je još od mladosti mnogo sâm hodio, i na koliko se već proplanaka i brda i vrhova penjao. Ja sam putnik i pešak po brdima, reče u srcu svom, ja ne volim ravnice, i izgleda da ne mogu dugo mirovati. I što je god suđeno da mi se još desi i da doživim, – imaće da se putuje, i da se penje uzbrdo: na kraju krajeva doživljuje čovek samo još sama sebe. Prošlo je doba kad mi se smelo slučajno nešto desiti; a šta bi se još i moglo sa mnom slučiti što ne bi već bilo moje! Vraća se samo natrag, vraća mi se najzad doma – moje rođeno Ja, i ono od njega što je dugo bilo u tuđini, i rasuto svud po stvarima i po raznim slučajevima. Još ja nešto znam: ja sada stojim pred svojim poslednjim vrhom, pred onim od čega sam najduže bio pošteđen. Ah, treba da se počnem penjati najkamenitijom stazom svojom! Ah, pošao sam evo na najusamljeniji put svoj! Ali ko je kao ja što sam, toga neće mimoići ovakav čas: čas koji mu kaže: »Sada tek kročiš svojim putem veličine! Vrh i ambis – sad su jedno i isto! Ti kročiš svojim putem veličine: sad je postalo poslednjim utočištem tvojim ono što je dosad bila najveća opasnost tvoja! Ti kročiš svojim putem veličine: sada treba da ti najviše hrabrosti uliva to što iza tebe nema više puta! Ti kročiš svojim putem veličine: njime se niko neće šunjati za tobom! Sama noga tvoja izbrisala je za sobom trag svoj i put, a na putokazu stoji: Nemogućnost. Ako odsada ne bude imalo nigde stepenica koji gore vode, moraćeš naučiti da se penješ na svoju rođenu glavu: jer kako bi inače otišao u visinu? Na rođenu glavu svoju, i preko rođenog srca svog! Najtvrđim mora postati sada ono što je najmekše na tebi. Ko se uvek mnogo čuva, boluje naposletku od tog svog mnogog čuvanja. Blagosloveno ono što čini tvrdim! Ja ne blagosiljam zemlju u kojoj maslo i med – teku! Potrebno je da ne vidi sebe, ko hoće mnogo da vidi: – tu tvrdoću treba da ima svaki koji se penje uzbrdo. A ko, željan saznanja, upire oči na sve strane, kako bi taj mogao videti na stvarima drugo do spoljašnje uzroke njihove! Ti, o Zaratustra, ti si hteo da vidiš dno i pozadinu stvari: ti moraš dakle preći preko sama sebe, – gore, u visinu, dok i zvezde tvoje ne budu ispod tebe! « Dâ! Da gledam dole na sama sebe, i još i na zvezde svoje: To tek znači za mene vrh, to je još preostalo za mene kao poslednji vrh!
Tako je govorio u sebi Zaratustra penjući se, tražeći u tvrdim izrekama utehe srcu svom: jer srce mu je bilo bolno više nego ikad. A kad je stigao na najvišu tačku ostrva, gle, ono drugo more ležalo je rašireno pred njim: i on zasta, i ćutao je dugo. A noć je bila hladna na toj visini, i vedra i zvezdana. Ja vidim udes svoj, reče naposletku žalostivo. Ah neka! Ja sam spreman. U ovaj čas otpoče poslednja osama moja. Ah, to crno tužno more podamnom! Ah, ta trudna, noćna natmurenost! Ah, sudbino, ah, more! K vama se sada moram dole sići! Stojim pred najvišim brdom svojim, i pred najdužim putovanjem svojim: stoga prvo moram sići dublje nego što sam se ikad popeo: – dublje dole u bol nego što sam se ikad popeo, do usred njegove najcrnje bujice! To ište od mene sudbina moja. Ali neka! Ja sam spreman. Otkuda dolaze najviša brda? tako sam pitao nekad. I naučih tad, da dolaze iz mora. Svedočanstvo o tome zapisano je u stenje njihovo, i na zidove vrhova njihovih. Iz najdublje dubine mora da dobije visinu svoju ono što je najviše. – Tako je govorio Zaratustra na vrhu brda, gde je bilo hladno; a kad je stigao u blizinu mora, te stajao najzad sâm među obroncima, umorio ga beše put, i čežnja ga spopade više nego ikad. Sve sad još spava, reče, i more spava. Sanjivo, i kao da me ne poznaje, pogleda na me. Ali ja osećam kako toplo diše. I osećam, i kako sanja. Ugiba se i previja u snu, na tvrdome uzglavlju. Čuj! Oslušni! Kako teško uzdiše od zlih uspomena! Ili, zlih iščekivanja? Ah, ja sam tužan kao i ti, ti mračno čudovište, i još ljut na sama sebe tebe radi. Ah, što moja ruka nema dosta snage! Rado bih te, zaista ti kažem, izbavio od zlih snova! – I dok je Zaratustra tako govorio, smejao se neutešno i gorko samome sebi. Je li, Zaratustra! reče, zar bi ti još i moru da pevaš pesmu uspavanku? Ah, ljubazna budalo Zaratustro, preblaženi u poverljivosti svojoj! Ali, takav si bio oduvek: uvek si ti s poverenjem prilazio svemu strašnome. Svako strašilo ti bi da pomiluješ. Zadrhće li samo malo zrak od toplog mu daha, ugledaš li mu ma i čuperak mekih dlaka na šapi : – odmah si spreman da ga miluješ i k sebi prizivaš. Ljubav je opasnost najusamljenijeg, ljubav prema svemu, samo ako diše! Smešne su, odista, ludost moja i skromnost moja u ljubavi! – Tako je govorio Zaratustra, i pri tom se po drugi put smejao: ali se tada seti svojih prijatelja koje je bio napustio – i kao da se ogrešio o njih mislima svojim, ljutio se na sebe zbog svojih misli. Nabrzo, tako, od smeha pređe u plač: – gorko plakaše Zaratustra od ljutine, i od čežnje.
Fridrih Niče
