I sad se čovjekoliki okupljaju za astalom.
Nije do okupljanja.
Nije ni do astala.
Do čovjekolikih je.
Svale se tako, pa ćute.
A ako ne ćute, bacaju kamenje.
Ja tebi-kamen.
Ti meni-kamen.
Pa propadaju veselo kroz mutnu mrtvaju.
Ili se posipaju pljevom riječi, strugotinama, opiljcima.
Odavno im čaurice ne dime.
Ne miriše im barut.
Sve im se ohladilo kao stvrdlo tijesto.
Stenju uprazno za astalom.
Nema pa nema…
*******
Niko više za astalom u birtiji.
Noć tako zatekne, pa zora
–Je li svanulo—zamumla vitez okruglog astala.
Onaj do njega zatetura kao kokoš bez glave ka zavjesi.
Razmakne.
Nešto uđe ili ne uđe.
–Svejedno–omane vitez okruglog astala
Astali ćute.
Mi prećutali.
