Šarl Bodler rodonačelnik je francuskog i evropskog modernog pesništva, esejista, kritičar i teoretičar simbolizma. Zanimalo ga je samo bavljenje poezijom – Potonuti na dno ponora, Pakao ili Nebo, zar je to važno?, Na dno Nepoznatoga da bi se sve pronašlo novo!.
Progoni me Demon kroz moja bespuća,
Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluća,
Ispunjava mi dušu čežnjom večnog bluda.
Znajuć da Umetnost ljubav mi je prava,
Uzme katkad oblik divnog ženskog bića,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na beščasna pića.
Vodi me daleko od Božjega oka,
Bez daha i lomna, na pučinu sinju
Dosade što zjapi pusta i duboka;
Baca mi u oči smušene od bdenja
Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!
Šarl Bodler je rođen u Parizu 9. aprila 1821. godine. Njegov otac, visoki državni službenik i amaterski umetnik, preminuo je tokom Bodlerovog detinjstva 1827. godine. Sledeće godine, njegova majka, Karolina, koja je bila trideset četiri godine mlađa od njegovog oca, preudala se za potpukovnika koji je kasnije postao francuski ambasador na različitim plemićkim dvorovima. Bodler je imao blizak i složen odnos sa svojom majkom. Rekao je: Volio sam svoju majku zbog njene elegancije. On joj je kasnije pisao: U mom detinjstvu je postojao period strastvene ljubavi prema Vama. Njegov očuh je bio strog, ali je ipak brinuo za Bodlerovo vaspitanje i budućnost.
Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela kinje,
krmimo milu grižu savesti kao svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.
Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.
Zahvaljujući onom vičnom alhemičaru,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.
Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.
Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandzu staru.
Poput gustoga roja crva što grobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gamiže,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća silazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.
Nasilje, otrov, kama i požar još spleli
njišu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al’ to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.
Al’ tu gde su skakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri,
ima jedan još većma ružan, prljav i zao!
I mada niti ropće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao:
zove se Cama! – Dok je nevolje suze prate,
nargile ona puši i sneva gubilište –
ti znaš, o čitaoče, to nežno cudovište
– dvolični čitaoče – nalik na mene, – brate!
Bodler se obrazovao u Lionu, gde je bio prisiljen da boravi u pansionu, daleko od svoje majke (čak i za vreme praznika) i prihvati očuhove stroge metode, što uključuje i zabranu odlaska kući. Prisećajući se tih godina, napisao je: Zgrozim se kada pomislim na te godine, na tužno detinjstvo, samoću u srcu. U četrnaestoj godini Bodlera su u njegovom razredu opisivali kao mnogo preciznijeg i različitijeg od drugih njegovih kolega učenika. Bodler je bio nestalan u svojom studijama, ponekad je bio marljiv, a ponekad lenj. U osamnaestoj godini, Bodler je opisan kao uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan. Bio je neodlučan kada je reč o njegovoj budućnosti. Rekao je svome bratu: Ja ne osećam da imam neko zvanje. Njegov očuh je za njega imao u planu karijeru u pravu ili diplomatiji, ali Bodler je odlučio da se posveti književnoj karijeri.
Stupaju preda mnom Oči pune bljeska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.
Štite me od grijeha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lijepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slijepo.
O, prekrasne Oči, blistate ko svijeće
Kad mistični sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće;
Dok one Smrt slave, vi pjevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvijezde čiji plamen sunce ne zasjeni!
Bodler je često posećivao prostitutke i u tom periodu se zarazio gonorejom i sifilisom Na preporuku svog starijeg brata Alfonsa otišao je kod apotekara poznatog po tretmanima za polne bolesti. Neko vreme je živeo sa prostitutkom Sarom, a i sa svojim bratom, kada je bio u lošoj finansijskoj situaciji. Od očuha je dobijao niske dnevnice koje je veoma brzo trošio. Bodler je počeo da se zadužuje, uglavnom zbog kupovine odeće. Njegov očuh je zahtevao finansijske obračune i napisao Alfonsu: Došao je trenutak da nešto učinimo i sačuvamo Vašeg brata od propasti. U nadi da će uspeti da ga promeni i napravi čoveka od njega, očuh ga je poslao na putovanje u Indiju 1841. godine, uz nadzor bivšeg pomorskog kapetana. Bodlerova majka je bila tužna zbog njegovog neprimerenog ponašanja. Bodler se vratio u Pariz nakon manje od godinu dana odsustva. Na žalost njegovih roditelja, bio je rešen više nego ikada da nastavi svoju književnu karijeru. Njegova majka je kasnije rekla: Oh, kakvi jadi! Da je Šarlovu karijeru vodio njegov očuh, ona bi bila mnogo drugačija nego što jeste, on ne bi ostavio traga u književnosti, njegovo ime ne bi bilo upamćeno na taj način, to je istina, ali bio bi mnogo srećniji, svi bismo bili srećniji.
Mladost moja beše k’o mračna oluja,
kroz koju je gde-gde žarko sunce sjalo;
grom mi baštu satre kad pljusak prohuja,
te plodova rujnih preosta mi malo.
Evo ću u jesen ideja da svrnem,
pa lopatu hvatam i grablje u šake
da iznova zemlje poplavljene zgrnem,
kud voda proloka jame kao rake.
A ko zna da cveće što mi bude cvalo
ne nađe tlom ovim opranim ko žalo
tajanstvenu hranu što mi snagu stvara?
O bole! O bole! Vreme život mrvi;
neprijatelj tamni što nam srce para
snaži se i raste sve do naše krvi!…
Kao pesnik, Šarl Bodler se uzdao u moderno i otkrivao odnose između zvukova, mirisa, zemaljskih slika i simbola duhovnog sveta. Tražio je inspirativni uzlet i harmoniju, ali nije uspeo izbeći spleen. Ne samo pesnik zapanjujuće slike i izvanredne muzikalnosti, on je takođe bio jedan od prvih koji je najavio tu novu svest – urbanu, gurajući se na rubovima stvari, nesiguran u sebe – koju mi i danas prepoznajemo kao vlastitu modernu način postojanja (nije nikakva tajna da je svojim poetskim i životnim stilom uticao na buntovne poete rokenrola, poput Dylana, Cohena, Morrisona, Jaggera koji su se pojavili šezdesetih godina 20. veka, dakle čitavih sto godina nakon njegovih najznačajnijih dela i naglašavali ga, uz recimo Remboa uz neke od glavnih pesničkih uzora, buntovnika s razlogom koji su svojom poetikom i načinom života menjali svet i svest svoje epohe, utičući dalje, kroz vreme na mnoge potonje generacije stvaraoca i boema). Bodlerov život bio je gotovo jednako važan kao i njegova poezija. Njegovo odbacivanje buržoaskih vrednosti, njegova upotreba droga, njegova fascinacija seksom, njegovo blisko prijateljstvo sa slikarima i drugim pesnicima: sve je to od njega stvorilo svojevrsni uzor pesnika kao boemske figure. Arhetip je pesnika kao nekoga ko živi vlastiti život na rubu društva, nekoga ko živi vlastitu poeziju i za vlastitu poeziju, buntovan u životnom stilu, posvećen preseljenju toliko dalje od srednje klase da njegovo delo toliko šokira sistem i društvo koje na kraju poviče: je li to umetnost?
Godine 1857. izdao je provokativnu zbirku poezije – Cveće zla, koja je izazvala skandal i prekretnicu u evropskoj poeziji. Baudelaire je hteo svojim pesmama šokirati i mučiti tadašnje čitaoce, ljubitelje poezije koji su imali naviku čitati samo lepe stihove koji su još dodatno ulepšavali njihove, za Baudelairea, licemerne živote.U temama ovih zbirki pesama, Baudelaire je birao ružne teme i mračne boje, on u svojim pesmama propagira pesnika koji ne želi ulepšavati život te neće pisati samo o lepoti i uzvišenom duhu. Neki kritičari zovu neke od pesama remek-dela strasti, umetnosti i poezije. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: Sve ono što nije skaredno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se. Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija. Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama i nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika. Bodlera naročito privlači velegradski pejzaž Pariza, ali ne onog raskošnog kraljevsko-imperijalnog, nego mračnog Pariza ružnoće, starosti i poroka. Cveće zla okuplja celokupno Bodlerovo delo u stihovima, od njegove dvadesete godine do smrti. Godine 1860. objavljuje Veštačke rajeve, knjigu o opijumskim vizijama, a godinu dana kasnije oduševljeno piše o nemačkom kompozitoru Richardu Wagneru. Osuđen, uništen i oboleo, nakon čuvene zbirke, držao se gordo poput vlastitog princa neba, albatrosa, jer pesnik je ptica: Proteran na zemlji sred vike, njegova ga divovska krila sprečavaju da korača. Nakon izliva krvi u mozak, postaje nepokretan i nem. Godine 1867. umire pomračenog uma. Nakon njegove smrti objavljene su pesme u prozi – Spleen Pariza (1869.), te eseji – Estetske zanimljivosti i Romantična umetnost (1868.).
Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina
Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.
Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!
Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!
I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
– tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!
Šta je to poezija? Kakva joj je svrha?, pitao se Bodler, a potom dao odgovor. U razlikovanju Dobrog od Lepog, i Lepote u Zlu, da ritam i slik odgovore u čoveku besmrtnim potrebama za ujednačenošću, simetrijom i iznenađenjem; jer pesničko kazivanje može podražavati (i time se ona graniči sa muzičkom umetnošću i sa matematičkom naukom) vodoravnu liniju, pravu uzlaznu i pravu silaznu liniju; može stremiti ka nebu, bez zadihanosti ili okomito ponirati ka paklu sa ubrzanjem usled sve svoje težine; može ići spiralom, opisati parabolu, ili se kretati u cik-cak stvarajući niz naspramnih uglova.
Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! I dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.
U tvom oku Sunce zalazi i sviće,
Ko olujno nebo, ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.
Iz bezdana kroči il sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes moto kao pseto;
Nasumice rasipaš radosti i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.
Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod Nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.
Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Drhtavi ljubavnik povijen nad dragom
Sliči samrtniku što miluje jamu.
Sa nebesa ili iz pakla, šta mari,
Lepoto! Grdobo grozna i prokleta
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!
Bog ili Satana? Anđeo, Sirena,
Šta mari, činiš li – o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena!
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!
Cveće zla prva je zbirka modernog francuskog i evropskog pesništva. Moram li vam reći, vama koji to niste pogodili kao ni drugi, da sam u tu groznu knjigu stavio celo svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju, svu svoju mržnju, objašnjavao je Bodler. Pomenuta zbirka se sastoji od šest delova. Prvi, Spleen i ideal, nakon izlaganja odnosa prema umetnosti i ljubavi kanconijera, dramatizuje ljudski opstanak između dosade, teskobe i euforije. U pesmama je gorko opisano kako je materijalno stanje samo stanje prolaznosti u životu. Žena je prikazana kao izvor lepote i blaženstva s jedne strane, dok s druge strane pesnik ženu opisuje kao izvor hladnoće i pokvarenosti. Prvi ciklus završava zaključkom kako se čovek ne može ispuniti ljubavlju te se vraća u svoju psihu koja je opisana kao patnja. Pariske slike, određuju tlo pesnikovih nadahnuća. Čini ga osamnaest pesama, a sve one bave se životom u velegradu, pisac šeta gradom i to u 24 sata. On nailazi na nesreću i bedu hodajući ulicama, a sve to podseća ga na njegovu patnju.Vino teži da preokrene negativnu viziju pesnika prizivanjem veštačkog raja alkohola i bavi se opijanjem. Naslovni deo, Cveće zlavodi još dublje u bodlerovski inferno poroka, baveći se provokacijom seksualnih zastranjivana. U njemu čovek iskušava dno stvarnosti na kojem preostaje samo metafizička Pobuna oslonjena na ponos palog anđela, Satane. Ciklus Pobuna ima samo tri teksta te se u njemu opisuje kako je junak na granici između pakla i neba. Smrt predstavlja traženi počinak, ali ne u nepovratnom svršetku, nego u feniksovskom pepelu večne avanture:Otrov svoj nam nali, okrepe nam treba! Mi hoćemo – mozak žeže htenje ovo – roniti na dno bez dna, Pakla ili Neba, na dnu Nepoznatog da nađemo Novo!. Ova zbirka pesama Bodlerovo je viđenje stvari o trenutnoj situaciji u društvu, ali i njegovi životni padovi, usponi i zanosi. On se pobunio protiv laži i prevara te je hteo naći prvi i istinski pokretač čovekovih postojanja. U isto vreme smatrao je da to nikako nisu trenutne lažne i isprazne, nametnute konvencije ponašanja. U svojim pesmama odbacuje lepotu, sentimentalnost i uvodi novu vrstu emotivnosti pišući stihove pune očaja, mržnje, ljutnje, prkosa i zanosna. One govore o praznini, bludu, zavisti i nagonu. Teme su smrt, praznina, očaj, sivilo jednog velegrada, beda i borba za opstanak.
Često, zabave radi, mornari s broda love
albatrose, te ptice što putuju sa njima.
I, nalik na krilate vladare mora, plove
nad lađom koja klizi po gorkim ponorima.
Kad uhvaćenu pticu na daske oni metnu
tada taj car azura raširi pored tela,
nalik na neku jadnu ptičurinu nespretnu,
kao vesla dugačka, ogromna krila bela.
Kako je tada ovaj nebeski putnik bedan!
Maločas tako divan, sada se smešno valja;
Dok ga lulicom svojom po kjunu dira jedan,
drugi hrama, oponaša tog krilatog bogalja!
Pesnik je sličan caru vihora i oluje
koji se strelcu smeje sa oblačnoga svoda;
kad je na zemlju prognan, gde samo sprdnje čuje,
zbog svojih divskih krila on ne može da hoda.
Poezija se po sadržini približava izvesnoj filozofskoj grani i njeno je dejstvo u oblasti estetskog i etičkog. Poezija jeste visoki oblik saznanja čiji je predmet ljudska duša u svoj svojoj složenosti, a na takvom poslu pesnik mora u isti mah biti strasno zaljubljen u strast samu, i hladno odlučan u traženju sredstava da je izrazi na najvidljiviji način. Bodlerova je strast bila oličena u krajnostima, dvosmislenosti i dvoznačnosti osećanja, u neprestanom razdiranju između fizičkog i duhovnog, u kontrapunktu užasa pred životom i težnja ka smrti. Teme pobune i bekstva proističu iz romantičarskog nasleđa, ali su tek u Bodlerovoj poeziji stekle svoju celovitu tragičnu meru; ljubavno i narkotično pijanstvo samo su putevi, isprekidani ili prividni, da se izađe iz spleena i da se dosegne do apsolutnog, do smrti.
Tremovi velelepni dugo su stan moj bili
sa šumom ustremljenih vitkih stubova, koje
hiljadostrukom vatrom primorska sunca boje
a na bazaltne špilje naliče kad dan čili.
Njišući lik nebesa, talasi u svom toku
na mističan i svečan način su proplitali
moćna sazvučja zvonka sa ognjem što ga pali
večernje sunce jarkim bojama u mom oku.
Spokojnih strasti puni tu su mi tekli dani
sred plavetnila čista, talasa, sjajna vrela
i sred robova nagih što su, namirisani
njišući lišće palmi hladili žar mog čela,
brinući samo jedno: da proniknu do dna
duboke bolne tajne od koje patim ja…
Bodler, njegov izdavač i štampar, su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: Tvoje cveće zla sija i blješti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.
Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
nece načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.
Odreci se srce, mirno okameni.
Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pjesme mjedi, zvuci raznježeni,
ne mamite, slasti, srce koje strada!
Divno je proljece bez mirisa sada!
I vrijeme me guta, dok trenuci lijeni
padaju k’o snijeg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!
Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!
Tokom 1859. godine, njegove bolesti, njegova dugoročna upotreba tinkture opijuma, njegov život pun stresa i siromaštva je postao komercijalan i Bodler je primetno napredovao. Na kraju, njegova majka je pristala da on živi sa njom u Honfleuru. Bodler je bio produktivan u miru, u primorskom gradu, a neke njegove pesme su primer njegovog napora u tom periodu. Finansijske teškoće su ponovo rasle, a naročito nakon što je njegov izdavač Pol Malasis otišao u bankrot 1861. godine. 1864, ostavio je Pariz zbog Belgije, delimično u nadi da može prodati prava na njegova dela i da drži predavanja. Njegov dugogodišnji odnos sa gospođicom Duval nastavljen je isprekidano, ali joj je on pomagao do kraja života. Bodler je uspostavio poseban odnos sa jednom glumicom i jednom kurtizanom, i ti odnosi su bili izvor velike inspiracije, ali nikada nisu proizveli neko dugotrajno zadovoljstvo. Pušio je opijum, i u Briselu je počeo da se opija. Bodler je preživio jak moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Bodler je sahranjen u Parizu.
Prelepa, golih ramena, pušta vlasi
Do ruba čaše, da ih vino kvasi.
Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe
Skliznu sa granitne joj kože, i otupe.
Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,
Tim zlotvorima, čija ruka gruba
Iako sve čačka, nikad ne bi smela
Da ospori slavu njenog čvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
A uživanju je od paše odanija,
Ruke joj pune dojki, okom zove
U širok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
A ipak potrebna za opstanak sveta
Da lepota tela dar je vrhoviti,
Pa za svaku gadost oprost će dobiti.
Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,
Pa kad u noć crnu uroni na kraju,
Gledaće, ko novorođenče kad kroči,
Bez mržnje, bez kajanja, smrt pravo u oči.
ALBATROS – Charles Baudelaire
Često, zabave radi, mornari s broda love
albatrose, te ptice što putuju sa njima.
I, nalik na krilate vladare mora, plove
nad lađom koja klizi po gorkim ponorima.
Kad uhvaćenu pticu na daske oni metnu
tada taj car azura raširi pored tela,
nalik na neku jadnu ptičurinu nespretnu,
kao vesla dugačka, ogromna krila bela.
Kako je tada ovaj nebeski putnik bedan!
Maločas tako divan, sada se smešno valja;
Dok ga lulicom svojom po kjunu dira jedan,
drugi hrama, oponaša tog krilatog bogalja!
Pesnik je sličan caru vihora i oluje
koji se strelcu smeje sa oblačnoga svoda;
kad je na zemlju prognan, gde samo sprdnje čuje,
zbog svojih divskih krila on ne može da hoda.
Albatros je morska ptica koja prati brodove hraneći se otpacima koje mornari i putnici bacaju. Najveća je ptica koja leti: dužina tela joj je preko jednog metra, a raspon krila je dva i po metra. Vrlo je izdržljiv letač – danima može da leti bez spuštanja na morsku površinu. Baudelaire je imao priliku da vidi albatrose dok je putovao u Indiju 1841. godine. To je bila vrlo ružna i neprijatna situacija: mornari su uhvatili albatrosa i mučili ga na palubi broda. Bodler, koji je sebe video kao mučenika a roditelje kao mučitelje, bio je snažno pogođen postupcima mornara: planuo je i pobio se sa glavnim mučiteljem bespomoćne ptice. Tada se zainteresovao za ovu pticu i trudio se da što više sazna o njoj. Jedno od saznanja bilo je da albatros po nevremenu neustrašivo leti u susret vetru. Nesrećni, nezadovoljni i pobunjeni pesnik identifikovao se sa albatrosom i duboko su ga bolele njegove patnje i poniženja: iz toga se rodila inspiracija za ovu pesmu. Bodleru nije bilo teško da prihvati inspiraciju i pesnički razvije motiv ove prelepe ptice, jer je osećao duševnu srodnost s njom – i njega su tako ponizili i uvredili (emotivno i moralno). Pesma albatrosu jeste pesnikovo oduživanje onom nemom mučeniku s puta Evropa – Indija. Zato je slika albatrosa građena pažljivo, u detaljima, odmereno, sa ljubavlju.
Šta je još motivisalo slavnog francuskog pesnika, tako neobičnog, buntovnog i neprilagođenog sredini koja ga nije prihvatala i razumela, da napiše svog Albatrosa, jednu od najlepših pesama ikad stvorenih, tako simboličnu, metaforičnu odu pesniku koji je neshvaćen i smešan u ovozemaljskom, a tako nadahnut i uzvišen kada se vine u svoje nedodirljive pesničke visine? Pesnik je sličan albatrosu po svojim osobinama i po svojoj situaciji u društvu. Albatros, velika ptica koja odlično leti i pliva ujedno je i ptica vesnik bure. Albatros je sinonim svakog pesnika, a posebno svog autora Charlesa Baudelaira koji svojom zbirkom pesama Cvetovi zla najavljuje oluju i promene u književnosti te uznemiruje javnost kao albatros mornare. Tema pesme je životna sudbina pesnika te nerazumevanje okoline o slobodi umetinčkog izražavanja. Bodler je vrlo rano došao u konflikt sa porodicom i društvom. Svojim ponašanjem i načinom života prkosio je sredini i još više pojačavao konflikt. Nisu ga razumeli, nisu ga shvatali, čak su mu i sudili zbog poezije. I on je postao ukleti pesnik. Pesnik je u stalnom sukobu sa sredinom koja ne razume pesnika i njegovo pevanje, iskazuje netrpeljivost i prezir, nipodaštava pesnika ili ga čak i sudski goni. Osetio je pesnik potrebu da progovori o sebi i svojoj sabraći po peru, da pokaže ko je, u stvari, pesnik, i zašto je on obeležen u društvu.
Souvent, pour s’amuser, les hommes d’équipage
Prennent des albatros, vastes oiseaux des mers,
Qui suivent, indolents compagnons de voyage,
Le navire glissant sur les gouffres amers.
À peine les ont-ils déposés sur les planches,
Que ces rois de l’azur, maladroits et honteux,
Laissent piteusement leurs grandes ailes blanches
Comme des avirons traîner à côté d’eux.
Ce voyageur ailé, comme il est gauche et veule!
Lui, naguère si beau, qu’il est comique et laid!
L’un agace son bec avec un brûle-gueule,
L’autre mime, en boitant, l’infirme qui volait!
Le Poète est semblable au prince des nuées
Qui hante la tempête et se rit de l’archer;
Exilé sur le sol au milieu des huées,
Ses ailes de géant l’empêchent de marcher.
Pesnik živi u svom stvaralačkom svetu, sa svojim idejama i zamislima, osećanjima i raspoloženjima, radostima i tugama stvaranja, vizijama. Pesnikove vizije su divovske, one idu decenijama ispred vremena u kome pesnik živi i stvara. Iz tih vizija nastaju pesme koje savremenici nisu u stanju da shvate i razumeju. Teško je pesniku među savremenicima, koji nikako ne mogu da shvate njegovo poetsko govorenje; kada ne mogu da ga shvate, proglašavaju ga besmislenim a pesnika ludakom. Jednostavno, savremenici nisu dorasli pesniku ni njegovoj poeziji. I još nešto: zaokupljen svojim stvaralačkim vizijama, pesnik je nevičan zemaljskim stvarima: uživanju u životnim radostima, sticanju i bogaćenju, karijerama. Ne interesuje ga ništa što je izvan njegovog poetskog sveta, pa zato savremenicima izgleda otkačen, ćaknut, lud. Pesnik, poput albatrosa, svoje veštine može jedino pokazati u visinama, u letu, daleko od mornara, od ljudi ograničenih jednom palubom i istim smerom kretanja u dubokom moru. Mornari, zasićeni monotonim životom na brodu zabavu nalaze u hvatanju albatrosa. Albatros se u šakama mornara oseća postiđeno, ružno jer njegova sudbina zavisi od njih. Baudelaire je osuđen pred sudom, bačen na milost i nemilost građana koji ga ne razumeju. Pesnik nas odvodi u krajeve gde naš duh poprima ljudsku dimenziju. Sloboda misli i ideja seže poput albatrosova pogleda na more – daleko u beskraj. Mornari, skučeni na palubi, ograničenih mogućnosti zadovoljavaju svoju plitku dušu ismejavanjem albatrosa koji se ne snalazi na palubi kao u nebeskim visinama. Pesnik, poput albatrosa nije naučio hodati zemljom, isticati se u društvu, on, naš tihi, suptilni, gotovo neprimetni saputnik koji sve proživljava dublje i pati mnogo više diže se u visine gde ostvaruje cilj svoga postojanja.
Sve umetnosti, a posebno pesništvo izraz su čovekovih dubokih i suptilnih osećanja i misli. Svaki umetnik različito proživljava svet koji ga okružuje. On svojim stvaranjem pridonosi menjanju stvarnosti. Umetnost nam omogućuje individualno tumačenje te tako donosi sliku naše senzitivne unutrašnjosti i duhovnosti. Osuđujući i zabranjujući umetnost osuđujemo svakog čoveka na slobodu i ograničavamo ga u njegovim mogućnostima. Umetnost nam je potrebna da nas digne u visine gde ćemo upoznati naš viši smisao, dosegnuti visine albatrosa koji pritajen čuči u svakom od nas i čeka povoljan vetar da se vine u visine, oslobodi našu dušu ovozemaljske sputanosti i ograničenja, podsmeha svih onih koji ne umeju ili ne žele više, nego svoju prazninu zlurado naslađuju tuđim bolom zato što se nikad neće moći vinuti dalje od dna vulgarnosti i ovozemaljske prolaznosti. Nikad neće osetiti lepotu visina koje oslobađaju srce i um svih ograničenja, nudeći lepotu pogleda i različitosti vizije samo duhom odabranima.
by Dragan Uzelac
