Ma šta govorili danas publicisti i nekoliko užurbanih pisaca, literatura ostaje tajna stvar koja ne dozvoljava da se tako prosto otkrije nekolikim zanosnim američkim otkrićima.
Ovim izrazima je Editions de Minuit objasnila, prošle godine, posao koji je rešila da preduzme. Mogli smo dakle da očekujemo od nje stremljenje ka literaturi, tajnoj stvari. Ako se nismo razočarali, to je zato što se ovo stremljenje nikad nije bolje obznanilo nego izdanjem Moloa
Samjuela Beketa, sa najavom drugih dela ovog pisca. To je rezultat rasudnosti, čin literarne savesti.
I hrabrosti. Rukopisi Samjuela Beketa nisu imali sreću da privuku sive, zelene ili ružičaste eminencije naše književnosti; lektori raznih odbora, često zauzetiji svojom sopstvenom klijentelom nego vrednošću dela podnetih njima na sud, otklanjali su ove buntovničke priče, od kojih njihova slava nije imala ništa da očekuje. Da li su se neki pokazivali blagonakloniji? Finansiski stručnjaci su intervenisali: takve knjige se ne prodaju. Obožavaoci Beketa stiskali su pesnice. Njima za utehu, delo se nastavljalo, i ono je bilo delo, protiv svih vetrova i plima i oseka, čas pravde će doći… Evo tog časa.
Šta znamo o Samjuelu Beketu? – Fontaine je u svome broju od decembra 1946 objavio jednu od njegovih priča: Prognani, i ovo objavljivanje mi je zavredelo više prekora nego pohvala. Sledeće godine Bordas izdaje njegov prvi roman na francuskom: Murphy. Kritika se nije uzbudila, prodaja je za sprdnju. Drugi tekstovi Beketovi pojavljivali su se u Les Temps Modernes, Cahiers d’Art, Transition, primećeni samo od nekolicine. Najzad evo Moloa, u obliku knjige, a ne više kao rukopis koji ide od ruke do ruke. Objavljeni tekstovi Samjuela Beketa nisu nezavisni jedan od drugog.
Motivi, teme se tu nadopunjuju, sadrže sistem ponavljanja, vraćanja na isto – ako je dozvoljeno da se upotrebi reč sistem, nasuprot haluciniranom halucinantnom toku. Ne poseduje li ličnost iz Prognani crte koje ćemo naći u Moloa. Ove prve primedbe pokazuju da ćemo biti odvedeni, ili bolje reći da ćemo utonuti, ukopati se u jedan svet, prostor i vreme posebno, bez zajedničkog merila sa našim, ukoliko se nisu naš svet, naš prostor, naše vreme otresli obmana, laži, uobičajenih varljivih izgleda. Trebalo bi naučiti da se diše, gleda, pokreće u tom svetu. Ako nam je stalo da se zadržimo u našem svetu, mi nećemo prodreti u ovaj, ili ćemo se u njemu ugušiti. Upoznavanje Beketa je po tu cenu.
Koji je sadržaj Moloa? Knjiga se sastoji iz dva duga odeljka. U prvom – jedan unutrašnji monolog od 140 strana bez abzaca – mi slušamo Moloa, oronulog starca, bez pamćenja, čije se noge paralizuju. On želi da stigne do majke, u gradu koji ne poznaje. Da stigne? Ali mi ga vidimo kod njenog kreveta… Je li mrtva ili živa? Moloa to ne zna, mi još manje. Razni događaji, kao kočići, obeležavaju njegovo traženje, prekidaju ga; neće doći do svog cilja. On se vuče, nakraju, po tlu neke šume, puzeći trbuhom kao neka larva, krećući se kao ameba. Zatim, stiže do ravnice. Dospevši tu, Moloa se skotrljao u neki jarak, iščeznuo je, da se ponovo pojavi u nekoj drugoj ličnosti, Moranu, koji nam govori o sebi u drugom delu. Moran prima – od izvesnog Judija, tajanstvenog i svemoćnog – zapovest da pronađe Moloa. On odlazi. Ali on neće pronaći Moloa. On sreće na drumu, i on takođe, prepreke slične onima koje su sprečile Moloa da pronađe majku. Moloa je izgubio svoj bicikl; Morana je lišio njegovog njegov sin. Dve avanture liče jedna na drugu. Pa čak, Moran, goneći ga, nosi u sebi Moloa koji je gonjen: Tamo gde Moloa nije mogao da bude, Moran još manje uostalom… Ko je mogao da mi govori o Moloa, ako ne ja sâm, a kome ako ne samom sebi? mogao sam o njemu da govorim? Ipak, Moran se vraća kući. Ali da nađe pustinju, da nađe ništavilo.
Ova poslednja reč dopustiće da se razume, nadam se, da ovaj preterani zaključak želi samo da pokaže da je suština knjige na nekom drugom mestu. Gde? Ovde tumačenje postaje pogibeljno i skoro nemoguće da se okuša u granicama jednog članka nedeljnog lista. Na čitaocu je, svakom čitaocu, to tumačenje, i mi predlažemo naše samo oprezno, nikako uvereni u njegovu ispravnost, uznemireni mogućom, verovatnom zabludom.
Moloa, Moran su prognani. Oni nisu imali nameru da iziđu. Izići, kaže Moran, da bi se otišlo kud? Izići? Kakva odvratna neodređenost! Napolju, oni ne mogu više da se kreću: njihove noge se koče, oduzeto im je svako sredstvo kretanja. Odmah, oni pokušavaju da se sklone, da nađu zaklon. Kad su ga našli, trude se da se tu smeste, tu uskoro trunu, raspadaju se, prolaze kroz sva stanja propadanja. Dakle ja živim još uvek, primećuje Moloa zaprepašćeno i, izvesno, mi se pitamo da nije Moloa mrtvac koji nam govori! Izišla iz ništavila, Beketova lica se u njega vraćaju, taj povratak sadrži njihovu Odiseju, jednu pasivnu Odiseju koju prežive, pošto ne znaju kuda da idu. Lišeni svake mogućnosti kretanja, oni su odvučeni. Traženje majke Moloa, ne znači li ono bez sumnje čežnju jednog pre-rođenja ništavila, a napuštanje Morana od njegovog sina podrazumeva analogni smisao. Život, kaže jedan od njih, je jedan dug povratak u pipanju naslepo. Jer kakav bi to bio svršetak ovih samoća gde prave svetlosti nikad nije bilo, ni ravnoteže, ni proste stabilnosti, već uvek ove stvari bez ravnoteže koje klize u beskrajnom survavanju, pod nebom bez sećanja na jutro i bez nade u veće. Kakav kraj? Da navedemo Morana: Onaj govneta koji očekuje da ga voda spere.
Moloa je dakle hronika bezbrojnog survavanja čoveka u ništavilo pod dejstvom vremena. Neprestano, čovek umire u samom sebi. Kako bi mogao da pamti? Amnezija Moloa je samo logična posledica njegovog uništavanja. Da dešavalo mi se da zaboravim ne samo ko sam bio, nego da sam bio, da zaboravim da jesam. Sve se rastvara, ruši, pretvara u prah. Svakoj afirmacniji odgovara negacija, svaka potvrda je praćena rečenicom čije početno ali ispravlja ili poništava ono što joj prethodi. Na kraju krajeva, uvek je suviše kasno, i uzaludno, da se kaže pada kiša, pošto sve, čak i kiša, već je ništavilo. Ponoć je, kiša šiba u okna. Nije bila ponoć, nije padala kiša. To su poslednji redovi knjige. Vreme je bez sadašnjeg i predaha. Otuda ta želja za otupljenošću, i želja da se dospe do spokojnog raspadanja.
Moloa nije invencija ništavila, on je kao njegov inventar. Mi smo u potpunom crnom, ali, da navedemo Samjuela Beketa, u tom crnom što osvetljava duh. On ga osvetljava, pre svega, umetnošću izvanrednog pisca. Posle Kafke, posle Džojsa, retko smo mogli da imamo takvo osećanje poetske zapremine, Mada oklevarno da prizovemo ove velike senke – čovek ih toliko zloupotrebljava – treba reći da Samjuel Beket otkriva čoveka tamo gde su ga njegova dva prethodnika ostavila.
Leopold Blum, na kraju Ulisa, pretvorio se u prah; junak Kafkin je uništen strašnim bogom. Moran i Moloa su u apsolutnom praznilu. Moloa konstatuje: … Noć je padala, ali čovek je bio nevin, velikom nevinošću, nije se ništa bojao, da, bojao se, ali nije bilo potrebno da se ičeg boji, ništa mu nisu mogli, ili tako malo. Po svom povratku kući Moran, do nedavno pobožan, napušta svaku iluziju: Ne bih podneo više da budem čovek, neću više ni pokušavati. Nije li to svakako ispunjenje tragedije – tragedije čoveka koji je izgubio svoju dubinsku sadržinu? Ali šta je vredela ta sadržina? Da li je ikada bila nešto više nego obmana? To je pitanje.
Max-Pol Fouchet
(Carrefour, 1951)
