Jarani

Vi­so­ki su, ni­je da ni­je­su. A i osmje­hu­ju se po­ne­kad. Da se na­je­žiš. I ima­ju onaj ne­do­ku­či­vi, ne­sa­zna­tlji­vi, neo­do­lji­vi po­gled. Da te spo­pad­nu žmar­ci. Po­gled vla­sto­dr­žač­ke mo­ći. To je to, valj­da. Mo­gu sa­mo da pret­po­sta­vim. Mi­slim, ni­ka­da ni­je­sam bio na vla­sti, osim dva man­da­ta ko­je sam pro­veo na mje­stu pred­sjed­ni­ka odje­ljen­ske za­jed­ni­ce u osnov­noj ško­li, a to ni­je bi­lo do­ba par­la­men­tar­ne de­mo­kra­ti­je, već to bje­še do­ba smek­ša­nog ti­to­i­zma. Da­kle, bio sam uzur­pa­tor, iako ni­je­sam si­gu­ran da je moj po­gled bio ka­zna po­da­ni­ci­ma. Ma­kar se na­dam…
Da­kle, ja­ra­ni su vi­so­ki. Ele­gant­ni, ka­žu. Po­seb­no ovaj pr­vi, ili dru­gi, za­vi­si sa ko­je stra­ne se gle­da. Me­ni je sve­jed­no. Mno­gi­ma ni­je. Ipak je pr­vi ele­gant­ni­ji, pra­vi brd­sko me­di­te­ran­ski šme­ker sa ma­ni­ri­ma nik­šić­ko-pro­van­sal­ske ško­le, ili, bo­lje re­ći, tra­di­ci­je. Ovaj dru­gi je po­kat­kad ne­spre­tan, tra­pav, ne­ka­ko, ka­ko bi­smo mi to ova­mo re­kli, ne­sna­đen. To je ma­ni­ri­zam bo­san­sko be­o­grad­skog man­gu­plu­ka, ne­do­vr­še­ni man­gup, za­klju­ču­je se. No, ne­ma bri­ge, do­vr­ši­će se Alek­san­dar, vr­lo br­zo, tek je po­čeo, a sve već ne­ka­ko mi­ri­še na kraj. Ne na kraj nje­go­ve vla­da­vi­ne, da ne bu­de za­bu­ne, ne­go na kraj, opro­sti Go­spo­de, jad­ne Sr­bi­ji­ce… No, na­ši ja­ra­ni, na­ši vla­da­ri, na­ši ka­pe­ta­ni naj­ljep­še vla­da­ju po­to­plje­nim bar­ka­ma…
Dru­gi ja­ran se, kao što re­ko­smo, još uvi­jek ni­je uho­dao. Ni­je se iz­bi­ri­kao, kao što bi­smo mi to ova­mo re­kli, ili, kao što se iz­bi­ri­kao pr­vi ja­ran. Pr­vi ja­ran se iz­bi­ri­kan ro­dio, pa se još do­dat­no de­ce­ni­ja­ma iz­bi­ri­ka­vao i po­sli­je mi­le­ni­ju­ma na vla­sti po­stao je tur­bo­i­zbi­ri­ka­ni ja­ran, pro­sti­je re­če­no, ja­ran mi­mo svi­je­ta, ja­ran nad ja­ra­ni­ma, ili­ti ma­ša­la ja­ran! Dru­gi ja­ran je još mal­či­ce ne­si­gu­ran, a pre­vi­še ži­va­han kao de­ten­ce u dup­ku i to mo­že do­ve­sti do iz­vje­snih ne­zgod­nih po­slje­di­ca. Dru­ga­či­je re­če­no, dru­gi ja­ran gdje se god za­pu­ti u svom po­ma­ga­lu, u svom tur­bo dup­ku, na­pra­vi krš i lom. Kao slon­čić u sta­klar­skoj rad­nji. Dru­gi ja­ran, htio ne htio, pred­o­dre­đen je za ru­svaj! Jed­no­stav­no je ta­kav, re­kli bi­smo –hi­pe­rak­tiv­ni ja­ran! No, ne­ka, valj­da će vri­je­me uči­ni­ti svo­je…kad pro­ho­da, kad pro­đu ado­le­scent­no-pu­ber­tet­ske go­di­ni­ce i kad utr­ne oganj lu­de pr­ve mla­do­sti, kad umi­nu ma­ga­re­će go­di­ne, dru­gi ja­ran će po­sta­ti pra­vi ja­ran, za­pra­vo pra­vi vla­dar! Ho­ću da ka­žem – tre­ba bi­ti str­pljiv. Do ta­da će bi­ti kr­ša i lo­ma, mu­ke i ne­vo­lje, ali sve će to pro­ći. Htje­doh re­ći – pro­pa­da­le su i ve­će dr­ža­ve i bo­lji na­ro­di…
Eto, re­ci­mo, na­ša Cr­na Go­ri­ca pod stra­ho­vla­dom pr­vog ja­ra­na, pro­pa­la je na­či­sto, što bi se re­klo žar­gon­ski – pu­kla je ko si­ja­li­ca, cik­nu­la ili rik­nu­la i vi­še joj ne­ma oprav­ke. Pa kad je pr­vi ja­ran ko­ji je i pra­vi šme­ker uspio da uni­šti sve če­ga se do­ta­kao u svom nik­šić­ko evro­pej­skom na­le­tu, za­što on­da i dru­gi ja­ran ne bi na­pra­vio to­tal­ni ršum u svo­joj ra­di­kal­sko evro­pej­skoj po­ma­mi? Da­kle, do­đe mu na isto. Okre­ni-obr­ni, ja­ra­ni ne bi bi­li ja­ra­ni kad ne bi bi­li srod­ne du­ši­ce sa istim po­tre­ba­ma i na­go­ni­ma…
Pr­vi ja­ran je pra­vi uči­telj dru­gom ja­ra­nu. Ni­je baš zen-uči­telj, ali je pra­vi paj­tos i sta­ri­ji or­tak. Ako dru­gom ja­ra­nu po­zna­ti­jem kao Aca Ve­li­ki ne­što ni­je ja­sno, on se bez za­zo­ra obra­ti pr­vom ja­ra­nu po­zna­ti­jem kao Mi­lo Još Ve­ći i on­da za­jed­no pri­stu­pe rje­ša­va­nju go­ru­ćih, pra­ška­stih i te­ku­ćih pi­ta­nja. Pr­vi ja­ran po­ša­lje dru­gom ja­ra­nu po­ne­kog Ara­pi­na ( na ovom mje­stu sje­ti­mo se cr­nog Ara­pi­na iz na­ši­jeh na­rod­ni­jeh ju­nač­ki­jeh pje­sa­ma što ih je sku­pio i na svi­jet iz­dao naš Vuk) i pro­blem je mo­men­tal­no ri­je­šen. Mi­slim, ri­je­šen je ona­ko ka­ko pro­ble­me ina­če rje­ša­va­ju po­me­nu­ti Ara­pi iz ju­nač­ki­jeh pje­sa­ma. Ot­pri­li­ke. Dru­gi ja­ran je na­rav­no za­hva­lan pr­vom ja­ra­nu, a na­rod kao na­rod – uvi­jek je ne­za­hva­lan, jer na­rod kao na­rod i ne umi­je da bu­de za­hva­lan i sre­ćan zbog za­hval­no­sti i sre­će na­ših ja­ra­na.
Pr­vi ja­ran po po­tre­bi dru­gom ja­ra­nu po­ša­lje Be­bu ili ne­ku slič­nu be­bi­cu, a dru­gi ja­ran mu, opet po po­tre­bi, vra­ti Be­bu ili ne­ku slič­nu be­bi­cu i ta­ko se re­gu­li­šu svi pro­ble­mi u ja­ran­skim ma­ha­la­ma. Mi­slim, uga­si se svje­tlo i na­sta­ne bla­že­ni mrak, a na­rod kao na­rod, uži­va u ja­ran­skom mra­ku i sli­je­pom dan­gu­blje­nju. Be­ba men­ge­lov­ski rje­ša­va sve ja­ran­ske pro­ble­me i usre­ću­je sve ja­ra­ne i ja­ra­ni­ce u be­o­grad­skom i ti­to­grad­skom sa­ra­ju.
I ta­ko, ma­lo Ara­pa, ma­lo Be­be, ma­lo nar­ko­di­le­ra­ja i hva­ta­či­ne, ma­lo Ru­sa i Ame­ra, ma­lo ber­lin­skog i bri­sel­skog bi­be­ra i ja­ran­ska čor­bi­ca je go­to­va. Hva­taj­te se za ka­ši­či­ce i sr­ku­ći­te da ne osta­ne­te glad­ni u drum­skoj me­ha­ni – Kod dva ja­ra­na.
Pr­vi ja­ran uvi­jek ra­ste, a dru­gi ja­ra­ni se uvi­jek sma­nju­ju. Ali ta­ko pro­la­ze oni ko­ji pra­ve or­ta­kluk sa ja­ra­nom nad ja­ra­ni­ma. Ma­ša­la!