Ko to tamo peva?

Pu­tin pri­je­hal u ras­pe­va­ni Be­o­grad. Do­bro­do­šli, Vla­di­mi­re Vla­di­mi­ro­vi­ču! Iz­me­đu Vas i kr­vo­loč­nog do­bit­ni­ka No­be­lo­ve na­gra­de za mir, onog go­spo­di­na ko­ji umje­sto bi­je­lih go­lu­bi­ca di­ljem svi­je­ta ša­lje dro­no­ve, ipak bi­ram Vas. Iz mo­ral­nih i emo­tiv­nih raz­lo­ga.
Iz­me­đu voj­ne i gej-pa­ra­de, ipak bi­ram ovu pr­vu. Iz mo­ral­nih raz­lo­ga. Ma­da pa­ra­di­ra­nje baš i ne vo­lim. Avaj! Ogri­je­ših se o ko­mi­tet sa­do­ma­zo­hi­stič­ke po­li­tič­ke ko­rekt­no­sti. Po tom glo­bal­nom ko­mi­te­tu Sun­ce iz­la­zi na za­pa­du, a seks je ho­mo­sek­su­al­na fi­lo­zo­fi­ja post­mo­der­ni­stič­kog kon­cep­ta…
Ne­go, ne­će­mo o to­me.
Vo­li Sr­ba­di­ja da pe­va, pa to ti je. Ono­mad bje­še: pe­sma nas je odr­ža­la, njoj­zi hva­la.
Pe­va­li su dru­go­vi par­ti­za­ni po šu­ma­ma i go­ra­ma. Pe­va­li su i bra­ća čet­ni­ci po go­ra­ma i šu­ma­ma. Par­ti­za­ni­ja za pra­znim asta­lom (ti­me su se ma­kar hva­li­li, to­me su nas ma­kar uči­li) sa ti­tov­kom šme­ker­ski na­he­re­nom, a kra­ljev­ska sol­da­te­ska u otadž­bi­ni, iz­nad tr­pe­ze pre­tr­pa­ne čvar­ci­ma, švar­gla­ma i kr­va­vi­ca­ma (ta­ko se ma­kar pri­ča­lo) sa za­ba­če­nom ma­snom šu­ba­rom i kre­zu­bim ra­kij­skim po­gle­dom (ta­ko su nas ma­kar uči­li). Bi­le su to slič­ne me­lo­di­je, a ni tek­sto­vi se ni­je­su mno­go raz­li­ko­va­li. Da­kle, pe­va­lo se i pu­ca­lo, što bi se re­klo, pe­sma je bi­la ko mi­tra­ljez ša­rac, pra­va-prav­ca­ta ubi­tač­na po­sko­či­ca.
Đe­ti­ći su ri­jet­ko pje­va­li. Ni­je da im ni­je bi­lo do pe­sme i pje­sme, ali oni su ne­ka­ko, sa­mi po se­bi, bi­li i pe­sma i pje­sma. Ep­ska, ju­nač­ka, na­rav­no.
Elem, pe­sma je ši­rom Sr­ba­di­je uči­ni­la svo­je. Po­ka­za­lo se da su dru­go­vi bi­li bo­lji pe­va­či od bra­će. Dru­go­vi su pe­va­li, bra­ća su ku­ka­la i to, bog­me, još tra­je.
Đe­ti­ći, uglav­nom, du­bo­ko pro­mi­šlja­ju i sklo­ni­ji su pri­po­vje­da­nju. Oni su pe­smu i pje­smu ne­ka­ko pre­va­zi­šli. Iz­di­gli su se i iz­nad ži­vo­ta i iz­nad pje­va­nja.
Sr­ba­di­ja je uvi­jek pe­va­la, a go­to­vo ni­ka­da joj ni­je bi­lo do pe­sme. Ili je, avaj, Sr­ba­di­ji do pe­sme je­di­no i sta­lo?! Okre­ni-obr­ni ta­ko je i bo­lje. Jer, ko ne slu­ša pe­smu, slu­ša­će olu­ju.
Đe­ti­ći ni­je­su sklo­ni ta­kvim di­le­ma­ma. Oni, jed­no­stav­no, vo­le da im dru­gi pe­va i da uži­va­ju u gor­dom slu­ša­nju i po­no­si­toj po­slu­šno­sti.
Što go­ra vre­me­na, to vi­še pe­sme. Ser­bi­ja se ovih da­na pre­tva­ra u ogrom­no va­ša­ri­šte, u gran­di­o­znu ša­tru. Isti­na, va­šar je sve­ko­li­ko mo­der­ni­zo­van i ša­tra je po­ne­što fu­tu­ri­zo­va­na, ali – va­šar je va­šar, a ša­tra je ša­tra. Bu­ji­ca mu­zi­ke, br­za­ci rit­mo­va, vi­ro­vi ša­re­nih me­lo­di­ja pre­pla­vi­še gra­do­ve, pa­lan­ke, ušo­re­na se­la i raz­ba­ca­ne se­len­dre, za­plju­snu­še go­spod­stve­ne i bla­go­slo­ve­ne vi­no­gra­de, mi­lo­no­sne šlji­vi­ke, na­mu­če­ne nji­ve i ora­ni­ce. Jad­ni čo­jek se u ču­du pi­ta: ima li iđe iko­ga u na­šoj vo­zlju­blje­noj Sr­bi­ji­ci, a da ne pe­va, pa ma­kar i zlo mi­slio? Je­su li i ne­pje­va­či na­sil­no po­sta­li sta­ti­sti u gran­di­o­znom grand-pa­ra­di­ra­nju? Op­šte­na­rod­no ve­se­lje kulj­nu­lo je sa svih TV ka­na­la, Sr­bi­ji­ca pe­va kroz su­ze, pre­pu­šta se ča­šo­lom­nom me­ra­ku i sr­ce­lom­nom i gla­vo­lom­nom ka­ra­sev­da­hu. Zve­zde, zve­zdi­ce, pa­ra­de, pa­ra­di­ce u sva­ko do­ba da­na i no­ći, na svim te­lev­zi­ja­ma kao u naj­llu­đim sno­vi­ma i vi­zi­ja­ma. Još sa­mo da za­pe­va­ju vo­di­te­lji TV dnev­ni­ka po­što je autor­ka Uti­ska ne­de­lje iz­gle­da ot­pe­va­la svo­je. Čo­jek se u ču­du pi­ta: da li je ovaj na­rod to­li­ko sre­ćan ili nam spa­sa ne­ma?!
Đe­ti­ći, na­rav­ski, mu­dro ću­te i pa­met­no zbo­re sve zna­ju­ći da su oni po­ko­lje­nje za pe­smu i pje­smu stvo­re­no, a ne za pe­va­ni­ju.
Ne­go, ka­ko ma­li Aca, ko­ji že­li da bu­de Alek­san­dar Ve­li­ki, na­ja­vi ne­ku bol­nu re­for­mi­stič­ku te­ra­pi­ju, tek što pri­pre­mi špric i puc­ne nok­ti­ćem, mu­zi­ka se po­ja­ča­va kao pink-ane­ste­zi­ja. Nad­ja­ča­va­ju se zur­le i ta­lam­ba­si, brun­da­ju ba­so­vi i vri­šte so­pra­ni, ras­te­že se mi­jeh har­mo­ni­ke, so­li­ra­ju u po­ma­mi rok-gi­tar­či­ne i lu­de či­ne­le. Ro­ke­ri pe­va­ju dvoj­ke, na­rod­nja­ci pre­pe­va­va­ju ro­ker­či­ne. I tra­je i tra­je to ne­mi­lo­srd­no ši­ba­nje, i tra­je i tra­je to ne­mi­lo­srd­no pro­pa­da­nje. Sve po re­cep­tu­ri sta­rih maj­sto­ra mra­ka: uda­ri ga po uši­ma i pro­pe­ri mu mo­zak. Ni­ka­da cen­tri­fu­ga ni­je šlja­ka­la u ovoj br­zi­ni. Grand-pa­ra­da mi­le nam Sr­bi­ji­ce pro­bi­la je zvuč­ni zid i ovo što sad slu­ša­mo vi­še ni­je mu­zi­ka ne­go ku­ka­nje po no­ta­ma. Ras­pe­va­va­nje bo­la. Dra­nje uz de­ra­nje. Kad ne sta­vi­ste prst na če­lo, met­nu­će­te ga u uvo.
Htje­doh re­ći: kad ti ni­je ni do če­ga, mo­ra ti bi­ti do pe­sme. Htio ne htio po­stao si dio do­bro­volj­nog pe­vač­kog dru­štva, a di­ri­gent­ska pa­li­ca po­sta­la je i pru­tić i malj. Ka­ko ko­me u op­šte­na­rod­nom ve­se­lju.
Sta­re ro­ke­re gle­da­mo u grand pa­ra­da­ma, grand pa­ra­di­ra­nje osje­ća­mo u sop­stve­nim ži­vo­ti­ma. I sve se tje­ši­mo – ni­je baš ta­ko stra­šno i ni­je­smo baš ta­ko ni­sko. Pa­li. Mo­že i go­re.
A đe­ti­ći, ko đe­ti­ći. Nji­ho­vi ve­ćin­ski ži­vo­ti su sa­mi po se­bi jed­na gran­di­o­zna grand-pe­sma. Po­ko­lje­nje za pje­smu stvo­re­no odav­no ži­vi svo­ju pe­smu. I sa­mo po­kat­kad, u da­ni­ma ve­li­kih svet­ko­vi­na za­pje­va:
Još ne svi­će ruj­na zo­ra. A kad će sva­nu­ti ni Đek­na ne zna.
I se­i­re, u po­ni­že­nom po­no­su. Jer od njih bo­ljih ne­ma. Ni u pe­smi ni u pri­či.