O pažnji, percepciji i granicama volje
Moralne odluke obično zamišljamo kao trenutke u kojima se pred čovekom pojavljuje nekoliko mogućnosti između kojih treba izabrati. Neko može reći istinu ili slagati, pomoći ili ostati po strani, upozoriti na opasnost ili ćutati, pri čemu su činjenice, makar u idealizovanoj slici, već prisutne, dok moralni problem nastaje onda kada treba odlučiti šta sa njima učiniti. Zbog toga i odgovornost najlakše tražimo na kraju procesa, pitajući šta je čovek znao, kojim je mogućnostima raspolagao i zašto je postupio upravo onako kako jeste.
Između činjenice da se nešto nalazi pred nama i činjenice da smo to videli kao moralno značajno, međutim, postoji razmak koji takva slika lako preskače. Čovek može znati da je neko uplašen, čuti ponižavajuću opasku i razumeti svaku izgovorenu reč, pa čak i posedovati sve činjenice potrebne za moralni sud, a da strah, poniženje ili njihova normativna težina ipak ne zauzmu mesto koje bi moglo promeniti njegovo razumevanje situacije. Problem tada još nije stigao do odluke, a teško ga je svesti i na neznanje, jer se nešto već dogodilo između dostupnosti sveta i načina na koji je taj svet za subjekta postao vidljiv.
Ako je to tačno, moralni život počinje ranije nego što pretpostavlja slika izbora. Pre nego što odlučimo šta ćemo učiniti, već smo izdvojili ono što smatramo relevantnim, nečijem ponašanju pripisali određeno značenje, neke okolnosti postavili u središte, druge ostavili na periferiji i drugog čoveka razumeli pod određenim opisom. Odluka zato nastaje unutar stvarnosti koja je za subjekt već prethodno organizovana, nakon što su pojedine činjenice dobile centralno mesto, druge izgubile sposobnost da utiču na procenu, a ponašanje drugih ljudi već postalo razumljivo u kategorijama koje će usmeravati ono što se kasnije pojavljuje kao moguć izbor.
Pažnja prethodi moralu u dubljem smislu od pukog redosleda u vremenu, budući da učestvuje u načinu na koji se sam predmet moralnog odlučivanja formira. Ako se moralna analiza ograniči na trenutak u kojem subjekt bira, ona može prevideti dug proces tokom kojeg je određena situacija već postala takva da se jedna mogućnost čini očiglednom, druga nevažnom, jedna osoba potpuno prisutnom, a druga gotovo nevidljivom.
Svet koji već vidimo
Iris Murdoch je jedan od problema moderne moralne filozofije pronašla upravo u privilegovanju trenutka izbora. U eseju The Idea of Perfection osporava sliku moralnog subjekta u kojoj se unutrašnji život pojavljuje uglavnom kao senka javno dostupnog ponašanja, dok čovek raspolaže činjenicama, procenjuje mogućnosti, aktivira volju i zatim deluje. Moralnost je u takvom prikazu najvidljivija tamo gde nastupa eksplicitna odluka, dok ono što joj prethodi lako biva prepušteno psihologiji, temperamentu ili području koje još nije dobilo puni moralni status.
Murdoch tu granicu pomera. Njena poznata konstrukcija odnosa između M i D upravo je zato važnija nego što na prvi pogled izgleda. M ne voli svoju snaju D i doživljava je kao prostu, nepristojnu, bučnu i nedostojnu njenog sina, ali se prema njoj ponaša korektno, tako da nema javnog događaja u kojem bi trebalo izabrati između otvorene okrutnosti i pristojnosti, niti moralna promena nastaje vidljivom promenom postupka. Ona počinje onda kada M posumnja u kvalitet sopstvenog pogleda i uzme u obzir mogućnost da su njene procene oblikovane konzervativnošću, snobizmom, ljubomorom ili prethodno učvršćenom predstavom o D.
M pokušava da pogleda ponovo. Ono što joj je ranije izgledalo vulgarno može dobiti smisao spontanosti, nepristojnost se može pokazati kao neposrednost, a infantilnost kao mladalačka neopterećenost. Promena se, dakle, odvija u načinu na koji ista osoba postaje dostupna pod drugačijim opisom, pri čemu spoljašnje ponašanje M može ostati gotovo potpuno nepromenjeno.
Ako prihvatimo da se ovde dogodila moralno relevantna promena, onda moralnost više nije moguće iscrpeti analizom odluke i postupka. Nešto se promenilo u samom načinu na koji je druga osoba prisutna za subjekt, a taj unutrašnji pomak menja strukturu razloga koji će ubuduće postati dostupni. M će možda i dalje učiniti isto što bi učinila ranije, ali više neće činiti isto iz identično organizovanog moralnog sveta.
Važno je pritom da M ne proizvodi nužno nove činjenice o D. Ona ne otkriva skriveni podatak koji pokazuje da je prethodno pogrešila, niti D mora postati drugačija osoba. Menja se organizacija već dostupnog materijala, odnosno način na koji opaženo ponašanje dobija mesto unutar šire interpretativne celine. Dva opisa mogu biti kompatibilna sa velikim delom istih događaja, a ipak formirati moralno različite svetove zato što se sa promenom opisa menja i ono što subjekt smatra razlogom za osudu, toleranciju, bliskost ili samokorekciju.
Pažnja se time pokazuje kao nešto složenije od koncentracije usmerene prema objektu. M je i ranije obraćala pažnju na D, možda upravo previše, ali je kvalitet tog opažanja bio organizovan kroz unapred stabilizovanu interpretaciju. Moralna pažnja zato uključuje strukturu selekcije, interpretacije i relativne težine, jer činjenica može biti sasvim jasno registrovana a ipak ostati bez mesta sa kojeg bi mogla promeniti moralni sud.
Ono što znamo, a ne vidimo
Razlika između neznanja i neviđenja na toj tački postaje presudna. Neznanje se odnosi na sadržaj koji subjekt nema, pa ako ne znam da je neko bolestan, ta činjenica ne može neposredno učestvovati u mom rasuđivanju. Neviđenje je složenije, budući da mogu znati da je čovek bolestan, razumeti šta bolest znači i bez teškoće tu činjenicu ponoviti drugome, a ipak organizovati svoju procenu kao da ona nema ozbiljnu normativnu težinu. Informacija je dostupna, ali ostaje moralno periferna.
Dostupnost informacije i njena salijentnost zato nisu isto, budući da činjenica može biti poznata a ipak ostati na rubu razumevanja, dok moralno salijentna postaje tek kada zauzme takvo mesto u situaciji da može funkcionisati kao razlog. Samo posedovanje određenog sadržaja ne određuje njegovu relativnu težinu, a upravo se kroz tu razliku vidi zašto moralni neuspeh ne mora biti zasnovan na lažnom verovanju.
Čovek koji neprestano prekida sagovornika možda sasvim dobro zna da ga prekida i može priznati da je sagovornik zbog toga frustriran, ali ako svaki pojedinačni prekid vidi kao beznačajnu epizodu, dok sopstvenu potrebu da nešto odmah kaže doživljava kao prirodno centralnu, problem nije iscrpljen nedostatkom informacije. Njegovo polje značajnosti već je raspoređeno tako da sopstveni impuls sistematski dobija veću težinu od iskustva drugoga, pa ono što zna ne ulazi u njegov moralni sud pod istim uslovima pod kojima u njega ulazi ono što želi.
Odatle proizlazi mogućnost koja je za moralnu teoriju neugodna. Čovek može posedovati veliki broj pojedinačno istinitih verovanja, a ipak imati moralno deformisanu sliku situacije. Takva deformacija može biti sastavljena isključivo od istinitih pojedinačnih sudova ukoliko njihov raspored jednu činjenicu učini odlučujućom, dok druge ostavi gotovo bez normativne težine. Nije svejedno koja činjenica postaje figura a koja pozadina, šta se tumači kao uzrok, šta kao izgovor, šta kao izuzetak i šta kao obrazac, jer prihvatanje istih propozicija ne obavezuje dve osobe da ih smeste u istu hijerarhiju značaja.
Time se komplikuje pretpostavka da se moralno neslaganje uvek može rekonstruisati kao spor oko činjenica kojem se zatim dodaje razlika u vrednostima. Između činjenice i vrednovanja postoji interpretativni prostor u kojem se određuje šta će od poznatog dobiti normativnu vidljivost, a pažnja deluje upravo u tom prostoru. Slepa tačka ponekad nastaje u samom rasporedu istine, onda kada ono što bi trebalo da ograniči sud nikada ne dobije dovoljnu težinu da ga zaista ograniči.
Pažnja pritom ne proizvodi normativnost sopstvenim psihološkim intenzitetom, niti činjenica da je nešto subjektu perceptivno istaknuto čini to nešto moralno važnim. Njena uloga je prethodna i ograničenija, budući da određuje pod kojim uslovima normativno relevantne činjenice mogu postati dostupne rasuđivanju. Strah, predrasuda ili samointeres takođe mogu nešto učiniti izuzetno upadljivim, zbog čega salijentnost mora ostati odvojena od normativne opravdanosti onoga što je postalo salijentno.
Kako se ne vidi
Ovakav problem bio bi jednostavniji kada bi pažnja bila samo slučajna. Ljudska sposobnost opažanja je ograničena, svet sadrži više informacija nego što možemo obraditi i nijedan moralni subjekt ne može registrovati sve što bi u nekoj idealnoj perspektivi moglo biti relevantno. Iz tog ograničenja, međutim, ne sledi da je svaka distribucija pažnje moralno neutralna.
Ne opažamo svet iz početne tačke bez istorije. Prethodna iskustva, očekivanja, afekti, interesi i kategorije menjaju verovatnoću da će nešto postati centralno ili ostati na periferiji. Ljubomora ne mora proizvesti eksplicitno lažno verovanje da bi deformisala pogled, jer joj je dovoljno da greške jedne osobe učini nezaboravnim, a njene vrline lako objašnjivim kao slučajnost. Resentiment može sačuvati određene događaje kao reprezentativne i onda kada drugi događaji više ne podržavaju isti opis, dok samointeres često ne zahteva otvorenu laž, pošto razlozi koji mu pogoduju mogu izgledati konkretnije, neposrednije i važnije od razloga koji mu smetaju.
Na toj osnovi moguće je razlikovati nekoliko načina na koje nešto ostaje neviđeno. Granice među njima ostaju propustljive, dok njihova filozofska vrednost leži prvenstveno u tome što omogućavaju postepeno razlikovanje odgovornosti.
Na jednom kraju nalazi se obična ograničenost, slučaj u kojem subjekt nešto nije primetio i nije imao poseban razlog da to primeti, pa posledica propusta sama po sebi još ne pretvara ograničenje pažnje u moralnu krivicu. Drugačiji slučaj nastaje kada se nepažnja ponavljanjem sedimentira u naviku, tako da određeni elementi sveta toliko dugo ostaju na periferiji da njihovo zanemarivanje više ne zahteva pojedinačnu odluku. Čovek tada ne mora svaki put izabrati da nekoga ne sasluša, jer sama struktura interakcije već raspoređuje njegovu pažnju tako da govor druge osobe dobija manju težinu.
Motivisana selektivnost pojavljuje se tamo gde određena interpretacija služi interesu koji subjekt ima razlog da zaštiti. Ne mora postojati svesna odluka da se neprijatna činjenica ignoriše, budući da bi prihvatanje njene pune težine moglo ugroziti sliku o sebi, drugome ili sopstvenom postupku, pa pažnja unapred obavlja deo posla koji bi racionalizacija kasnije morala eksplicitno da dovrši.
Kultivisano neviđenje ide korak dalje zato što uključuje ponovljeno učešće subjekta u uslovima koji postojeći obrazac štite od korekcije, čak i kada nikada nije doneta eksplicitna odluka da određena činjenica ostane neviđena. Naviknuta nepažnja može opstajati kao sedimentirani obrazac bez posebnog ulaganja u njegovo održavanje, dok kultivisano neviđenje dobija stabilnost kroz način na koji subjekt raspolaže korektivnim iskustvima, bira izvore kojima daje poverenje i ostaje u interpretativnim okruženjima koja prethodni opis iznova vraćaju kao njegovu sopstvenu potvrdu.
Pogled tako može postepeno postati toliko zatvoren da mu alternativa više ne izgleda pogrešno nego gotovo nevidljivo, naročito kada se isti interpretativni okvir održava izborom izvora koji ga potvrđuju, odbijanjem korektivnih iskustava i okruženjem u kojem ponavljanje istih kategorija dobija status njihove dodatne potvrde. Na toj tački pažnja prestaje da bude samo trenutni psihološki događaj i postaje istorija odnosa subjekta prema mogućnostima sopstvene korekcije.
Gledati sopstveni pogled
Ako je pažnja tako oblikovana, zahtev da jednostavno pogledamo bolje bio bi naivan. Čovek ne može neposredno izaći iz sopstvene perspektive i proveriti je sa mesta koje ne pripada nijednoj perspektivi, dok svaki pokušaj korekcije počinje pojmovima, navikama i interpretativnim alatima koje je ista istorija već delimično oblikovala.
Iz toga ipak ne sledi da je samokorekcija nemoguća. Murdochov primer M važan je upravo zato što uvodi pažnju drugog reda, pri čemu se predmet M-inog razmatranja postepeno pomera sa pitanja kakva je D prema uslovima pod kojima joj se D upravo tako pojavljuje. Predmet procene postaje i sopstvena interpretativna dispozicija, a tu mogućnost da struktura sopstvene pažnje delimično postane predmet nove pažnje možemo označiti kao meta-pažnju.
Meta-pažnja nije introspektivna svemoć. Činjenica da pitamo da li smo pristrasni ne znači da ćemo sopstvenu pristrasnost prepoznati, dok samoprevara može zahvatiti i pokušaj njenog otkrivanja. Čovek može svoju navodnu samokritičnost pretvoriti u dodatni razlog da veruje sopstvenom sudu, zaključujući da je preostalo uverenje pouzdanije upravo zato što je formalno razmotrio mogućnost greške. Refleksivnost zato nije garancija korekcije, ali menja strukturu odgovornosti jer, kada subjekt dobije razlog da posumnja u sopstveni način viđenja, postaje relevantno i šta je učinio sa tim razlogom.
Takva korekcija može zahtevati traženje činjenica koje spontano ne bismo tražili, ozbiljno razmatranje tuđeg opisa, proveru simetrije kriterijuma koje primenjujemo i spremnost da individualni slučaj poremeti kategoriju kojoj smo ga prethodno pripisali. Nijedan od tih postupaka ne daje pristup perspektivi oslobođenoj svake pristrasnosti. Njihova vrednost leži u tome što otežavaju jednom interesu, afektu ili prethodnom sudu da monopolizuje polje vidljivog.
Tu nastaje pitanje koje Murdochova ideja pravednijeg pogleda ne može jednostavno preskočiti. Ako je svako viđenje perspektivno, po kom osnovu jedno možemo nazvati pravednijim od drugog, a da ne upadnemo u krug u kojem se pravednim proglašava ono što dobra osoba vidi, dok se dobrom osobom zatim smatra ona koja vidi pravedno?
Kriterijum pravednijeg viđenja može ostati falibilistički, bez pretpostavke da postoji perspektiva iz koje je drugi konačno i potpuno dostupan. Takvo viđenje povećava sopstvenu izloženost korekciji, dopušta činjenicama koje osporavaju prethodni sud da zadrže svoju težinu, održava kriterijume dovoljno simetričnim da se ne menjaju prema interesu posmatrača i ostavlja pojedinačnom slučaju mogućnost da poremeti kategoriju u koju je prethodno smešten. Ti kriterijumi ne obećavaju nepogrešivost. Oni razlikuju pogled koji može biti korigovan onim što predmet pokazuje od pogleda organizovanog tako da svako moguće iskustvo na kraju učvrsti ono što je subjekt već mislio.
Takav model ostavlja prostor za moralni pluralizam, budući da korektnija struktura pažnje ne mora proizvesti jedinstven sud o težini svih relevantnih činjenica. Dvoje pažljivih i dobronamernih ljudi mogu registrovati iste okolnosti i različito proceniti njihovu težinu, jer ništa u pojmu moralne pažnje ne pretvara opažanje u algoritam za proizvodnju jedinstvenog zaključka. Važno je nešto uže, da razlika u sudovima ne nastane zato što je jedan deo stvarnosti unapred lišen mogućnosti da utiče na sud ili zato što subjekt različitim ljudima dodeljuje različite epistemološke uslove pod kojima će ih uopšte uzeti ozbiljno.
Tuđim kategorijama
Ni sposobnost da preispitujemo sopstveni pogled nije dovoljna ako pretpostavimo da su kategorije pomoću kojih to činimo čisto privatne tvorevine. Jezik, društvene uloge, stereotipi, institucije i istorijski obrasci već nam nude načine na koje ljude možemo učiniti razumljivim, pa moralno neviđenje ne mora nastati iz lične mržnje, ljubomore ili samointeresa. Subjekt može gledati iskreno i pažljivo, a ipak gledati kroz kategorije čiju normativnu strukturu nikada nije morao da ispita.
Lawrence Blum, proširujući problem moralne percepcije prema stereotipima i društveno formiranim slikama, pokazuje zašto prepreka pravednijem pogledu ne mora biti privatna fantazija pojedinca. Društveno dostupni opisi učestvuju već u formiranju očekivanja o tome šta će kod drugoga izgledati karakteristično, verovatno, važno ili vredno pamćenja. Time se moralna percepcija povezuje sa istorijom pojmova koji su subjektu dostupni pre nego što ih on počne smatrati svojim.
Filozofski značaj stereotipa seže dublje od istinitosti pojedinačne generalizacije, jer njegov učinak počinje već u očekivanjima koja određuju šta će subjekt registrovati kao karakteristično. On utiče na to koje će ponašanje izgledati reprezentativno, šta će biti sačuvano kao potvrda i šta će biti odbačeno kao anomalija, tako da čak i kada pojedinačna opažanja nisu izmišljena obrazac njihove selekcije može održavati deformisanu celinu.
To objašnjava kako kolektivna moralna slepoća može opstajati bez centralnog lažova i bez pojedinačne odluke da se nešto poriče. Ako veliki broj ljudi deli sličan raspored relevantnosti, ono što je sistematski marginalizovano može početi da izgleda kao da objektivno ima manju težinu, upravo zato što se njegova odsutnost iz pažnje svakodnevno reprodukuje kao potvrda sopstvene nevažnosti.
Postojeća kategorija može se učvršćivati upravo povećanjem pažnje koju joj subjekt posvećuje, zbog čega intenzivnije posmatranje samo po sebi ne povećava epistemološku otvorenost pogleda. Moguće je veoma pažljivo posmatrati drugoga i time prikupljati sve više materijala za okvir koji ga pogrešno organizuje. Korekcija zahteva mogućnost da predmet utiče i na same kategorije pomoću kojih ga posmatramo.
Kategorije postaju moralno problematične onda kada izgube sposobnost korekcije i počnu da apsorbuju svako novo svojstvo pojedinca kao potvrdu već postojećeg opisa. Ako se osoba ponaša onako kako očekujemo, ponašanje potvrđuje kategoriju, ako odstupi, odstupanje se proglašava izuzetkom, a ako ospori sam opis, to osporavanje može biti ugrađeno u okvir kao novi dokaz osobine koju smo joj pripisali. Pogled tada više ne rizikuje ništa u susretu sa predmetom, pa njegova sigurnost više ne govori o količini dokaza koji ga podržavaju koliko o sposobnosti interpretativnog sistema da svaki mogući dokaz prevede na svoj jezik.
Granice odgovornosti
Najozbiljniji problem sada postaje očigledan. Ako pažnja prethodi izboru, a veliki deo pažnje nije predmet neposrednog izbora, nije jasno koliko subjekt može biti odgovoran za njen kvalitet.
Ne biramo da prvo primetimo glasniji zvuk, da nam određena uspomena spontano postane dostupna, da neka osoba izazove nelagodnost ili da određena osobina u prvom trenutku izgleda značajnije od druge, pa bi zahtev da čovek odgovara za svaki sadržaj koji mu se pojavi ili ne pojavi u svesti pretvorio moralnost u obavezu kontrole nad procesima koje niko ne kontroliše. Sama činjenica da nešto nije opaženo zato nije dovoljna za osudu.
Između potpune kontrole i potpune neodgovornosti, međutim, postoji prostor koji je za pažnju presudan. Ne možemo uvek birati prvi pogled, ali se pitanje odgovornosti menja kada prvi pogled opstaje uprkos razlozima da bude preispitan. Relevantno postaje koliko je činjenica bila dostupna, da li je postojao razlog da joj se posveti dodatna pažnja, kakve su mogućnosti korekcije postojale i kako je subjekt reagovao kada je mogućnost sopstvenog propusta postala vidljiva.
Ako niko nije mogao razumno očekivati određenu opasnost, njeno neopažanje ima drugačiji moralni status od slučaja u kojem su upozorenja ponavljana, ali uporno potiskivana kao sporedna. Slično tome, stereotip koji deluje potpuno nereflektovano u okruženju u kojem nikada nije bio osporen ne otvara isto pitanje odgovornosti kao situacija u kojoj je subjekt više puta suočen sa njegovim posledicama, ali svaki korektivni događaj uspeva da prevede u interpretaciju koja mu omogućava da ništa ne promeni.
Odgovornost za pažnju zato je često dijahronijska i gradi se kroz istoriju odnosa prema sopstvenim perceptivnim i interpretativnim navikama. Time se mogu razlikovati slučajevi u kojima je propust bio trenutna granica opažanja od slučajeva u kojima je isti obrazac opstajao kroz ponovljeno odbijanje ili neutralizovanje razloga za korekciju. Iz činjenice da čovek ne bira svaku dispoziciju ne proizlazi da nema nikakvu ulogu u njenom održavanju, izlaganju korekciji ili postepenoj transformaciji.
Takva odgovornost mora ostati ograničena kako se ne bi pretvorila u moralni perfekcionizam u kojem je subjekt zauvek kriv zato što nije video sve što bi idealni posmatrač mogao videti. Granica se pojavljuje tamo gde zahtev za dodatnom pažnjom postaje razumno dostupan samom subjektu, bilo kroz posledice njegovih prethodnih procena, kroz upozorenja i nesaglasnost drugih ili kroz iskustva koja postojeći opis više ne može lako da apsorbuje. Domet moralnog zahteva određuju razlozi za korekciju koji su subjektu postali razumno dostupni, a ne hipotetička sposobnost idealnog posmatrača da registruje svaku relevantnu činjenicu.
Na toj tački postaje jasnije i zašto analiza pažnje ne svodi etiku na psihologiju. Psihološki opis može objasniti šta privlači pogled, ali iz njega ne proizlazi šta zaslužuje moralnu težinu. Normativno pitanje ostaje zasebno, dok analiza pažnje ispituje uslove pod kojima činjenice relevantne za to pitanje postaju dostupne subjektu i pod kojima njihovo sistematsko marginalizovanje može postati deo njegove odgovornosti.
Kada neposredna kontrola više nije dovoljan model pažnje, pitanje njenog moralnog kvaliteta seli se na odnos koji subjekt tokom vremena uspostavlja prema sopstvenom načinu gledanja. Upravo na toj tački Simone Weil radikalizuje pažnju kao oblik receptivnosti prema onome što ne možemo unapred smestiti u sopstveni opis.
Pažnja i drugi
Kod Simone Weil pažnja svoju moralnu vrednost dobija kroz sposobnost subjekta da obustavi potrebu za trenutnim prisvajanjem predmeta gotovim odgovorom. Receptivnost koju takva pažnja zahteva ostavlja predmetu mogućnost da utiče na ono što će biti viđeno pre nego što ga subjekt potpuno podredi već pripremljenom opisu.
U moralnom odnosu taj zahtev dobija posebno značenje. Drugi čovek može biti prisutan kao predstavnik kategorije, nosilac funkcije, prepreka, slučaj, protivnik, pacijent, siromašan, krivac, stranac ili žrtva, a da njegova individualnost gotovo potpuno nestane iza opisa koji ga čini razumljivim i upravljivim. Kategorijalno mišljenje omogućava samo raspoznavanje situacije, ali njegova moralna problematičnost počinje onda kada opis izgubi propustljivost prema onome što pojedinac pokazuje i počne da funkcioniše kao unapred zatvoren odgovor.
Na tom mestu postaje jasna razlika između pažnje i nekoliko pojmova sa kojima se ona lako poistoveti. Saosećanje može biti usmereno prema čoveku koji je i dalje potpuno zatvoren u kategoriji nesrećnog, tolerancija može održavati upravo onu osobinu preko koje je druga osoba svedena na nešto što navodno treba trpeti, dok pokušaj empatijskog zamišljanja može ostati projekcija sopstvene psihologije u tuđi položaj. Moralna pažnja zahteva skromniji i istovremeno zahtevniji epistemološki stav, mogućnost da drugi nije potpuno sadržan u našem najboljem trenutnom opisu njega.
Ta mogućnost ne traži suspenziju svakog suda. Moralni život bez kategorizacije, procene i zaključivanja nije moguć, ali sud mora ostati dovoljno propustljiv prema individualnoj stvarnosti koju pokušava da obuhvati. Da je M svoju raniju predstavu o D samo prevela iz „vulgarne“ u „spontanu“ zato što je odlučila da bude velikodušnija, sama promena rečnika ne bi predstavljala moralnu korekciju. Moralni rad postoji tek ukoliko novi opis nastaje iz ozbiljnijeg pokušaja da predmet ograniči naše prethodno tumačenje, čak i onda kada ono što se otkrije nije prijatnije od onoga što smo ranije mislili.
Moralni zahtev pažnje zato počiva u tome da naša potreba da o drugome mislimo dobro ili loše ne stekne unapred moć da određuje granice onoga što ćemo kod njega biti sposobni da vidimo.
Karakter kao struktura značajnosti
Ako moralna pažnja deluje kroz vreme, menja se i način na koji možemo razumeti karakter. Karakter obično prepoznajemo preko stabilnosti postupaka i dispozicija, pa velikodušnog čoveka vezujemo za velikodušno delanje, hrabrog za hrabro, a nepoštenog za nepošteno, ali svaki vidljivi postupak predstavlja završnu tačku procesa u kojem je nešto već moralo postati značajno.
Pre nego što velikodušan čovek pomogne, tuđa potreba mora mu se pojaviti kao razlog koji zahteva odgovor, pre hrabrosti postoji opažanje onoga što zaslužuje rizik, dok pre nepravde može stajati način na koji su tuđi interesi postepeno dobijali manju težinu od sopstvenih. Karakter se zato može razumeti i kao relativno stabilna struktura značajnosti, kao istorijski oblikovan način na koji svet spontano raspoređuje ono što subjekt registruje, pamti, opravdava, osuđuje ili ostavlja na periferiji.
Javno prihvatanje istog moralnog principa još ne govori da su dva moralna karaktera slična ukoliko se svet u kojem taj princip treba primeniti pred njima organizuje prema različitim hijerarhijama značaja. Jedna osoba može tuđi propust gotovo automatski tumačiti kao karakterološki dokaz, dok sopstveni propust razume kroz okolnosti, druga može biti osetljiva na poniženje koje prva jedva registruje, a obe pritom mogu bez teškoće deklarativno zastupati isti princip nepristrasnosti.
Takva koncepcija objašnjava i zašto moralna promena često izgleda sporije i manje dramatično od moralne odluke. Velika odluka ima datum. Promena pažnje često ga nema. Ona se može događati kroz niz malih korekcija kojima ono što je ranije bilo jedva vidljivo postaje teško ignorisati, dok ono što je delovalo samorazumljivo počinje zahtevati opravdanje.
Murdochova tvrdnja da je veliki deo posla izbora završen pre samog trenutka biranja daje izboru istoriju umesto da mu oduzima stvarnost. Čovek koji u presudnom trenutku gotovo neposredno vidi šta treba učiniti možda ne deluje bez prethodnog moralnog rada, budući da je deo tog rada već sedimentiran u načinu na koji mu se situacija pojavila. Isto važi u suprotnom smeru, jer odluka koja nam kasnije izgleda neshvatljivo bezosećajno nije morala nastati u nekoliko sekundi biranja, već može biti završna tačka dugog procesa tokom kojeg je tuđa stvarnost postajala sve manje sposobna da proizvede razlog.
Posle pažnje dolazi izbor
Sve ovo ne opravdava zamenu etike postupanja etikom gledanja. Čovek može jasno videti tuđu patnju i ipak odlučiti da je ignoriše, može razumeti moralni značaj situacije i izabrati sopstveni interes, dok pravednija percepcija sama po sebi ne garantuje pravedno delanje. Teza ostaje ograničena na tvrdnju da izbor nije samodovoljna početna jedinica moralne analize.
Pre nego što pitamo zašto je neko izabrao jednu mogućnost umesto druge, ponekad moramo pitati kako su te mogućnosti za njega uopšte postale vidljive, koje je činjenice njegova pažnja izdvojila, pod kojim je opisom video druge učesnike, šta je znao samo u propozicionalnom smislu i šta je uspeo da registruje kao razlog, kao i koje su interpretacije tokom vremena postale toliko stabilne da više nisu izgledale kao interpretacije.
Time se odgovornost ne rastvara u beskonačnu analizu unutrašnjeg života. Njene granice postaju preciznije kada razlikujemo ono što subjekt nije mogao razumno da registruje od onoga što je mogao preispitati, prvi utisak od održavanog obrasca, nevoljnu reakciju od načina na koji se reaguje na korektivne razloge i trenutni propust od istorije u kojoj se isti propust reprodukuje uprkos mogućnosti da bude doveden u pitanje.
Moralni prostor traje i između eksplicitnih odluka, dok čovek opaža, interpretira, ponavlja, pamti, zanemaruje i postepeno uči šta će mu ubuduće izgledati dovoljno važno da zahteva odgovor, pa svaki vidljivi čin dobija predistoriju koja se ne može potpuno odvojiti od njegovog ishoda.
Možda je upravo zbog toga moralna samokritika teža kada se pomeri sa pitanja šta smo učinili prema pitanju sveta u kojem nam je to delanje prethodno postalo smisleno. Postupak je završen i može se opisati, dok struktura pažnje ostaje delom skrivena upravo zato što kroz nju opisujemo sve ostalo, a ono što neprestano ostavljamo na periferiji teško može samo od sebe zahtevati da bude postavljeno u centar.
Sopstveni horizont time ostaje perspektiva, ali prestaje da bude neprimetno poistovećen sa granicama onoga što postoji. Drugome se ostavlja mogućnost da poremeti kategorije kroz koje smo ga učinili razumljivim, dok odsustvo neke činjenice iz naše pažnje više ne može samo po sebi funkcionisati kao dokaz njene nevažnosti.
Trenutak izbora zato ima sopstvenu predistoriju, sačinjenu od svega čemu smo vremenom dopuštali da postane vidljivo i svega što je naš način gledanja naučio da ostavlja izvan vidokruga.
Ilhan Kokor
